Poslednji Andrićevi dani: “Nagovorila ga je da se vrati u spavaću sobu, gde nije mogao da zaspi niti je cele noći gasio svetlo…”

0
AFP / AFP / Profimedia

Petog decembra 1974, tačno u podne, u Andrićev stan dolaze Gvozden Jovanić i Milan Đoković. Andrić ih je pozvao da bi im saopštio svoju poslednju volju. Oni su bili svedoci i potpisnici njegovog testamenta.

U noći između šesnaestog i sedamnaestog decembra, u svom stanu je doživeo prvi moždani udar. Kućna pomoćnica koja je spavala u devojačkoj sobi u stanu, čula je buku kasno iza ponoći. Zatekla ga je na uskom dvorišnom balkonu, bosonogog i gologlavog, kako zuri u tamu i ponavlja jednu rečenicu: “To je strašno, užasno je.“ Uspela je da ga nagovori da se vrati u svoju spavaću sobu, gde nije mogao da zaspi niti je cele noći gasio svetlo.

Sutradan su ga odvezli u bolnicu i nikad se više nije vratio kući. U prvo vreme u bolnici se i nije osećao toliko loše. Čitao je “Politiku“ i razgovarao s prijateljima koji mu dođu u posetu.

Već sutradan, međutim, stanje se pogoršava. Devetnaestog decembra, Republički sekretarijat za kulturu SR Srbije izdaje saopštenje u kojem stoji da je Andriću ustanovljeno teško oštećenje krvnih sudova u mozgu, što je dodatno otežalo opšte stanje, još i ranije ozbiljno iskomplikovano zbog problema s bubrezima i srcem.

***

Godina 1975. je poslednja koju je Andrić živ dočekao. Veliko je, međutim, pitanje da li je u tom trenutku uopšte bio svestan sebe i vremena koje prolazi. Kad, posle smrti pisca, budu objavljeni “Znakovi pored puta“, biće u njima fragmenata iz kojih će se moći učiniti da je Andrić čak i naslutio kakav će mu biti kraj:

“Da starimo, da umiremo, to smo oduvek znali, iako smo se sporo navikavali na tu misao i teško mirili sa njom. Ali sa godinama, evo se javljaju u nama, i to pre smrti i pre samog starenja, nove misli sa kojima se čovek ne može da pomiri i koje nas guraju u starost pre vremena i u pravu smrt pre umiranja. To je: jasno i neumoljivo saznanje da u onom što je plodno, radosno i napredno u svetu mi sve manje i sve ređe učestvujemo, da je sve više zanosa koje ne osećamo i podviga u kojima nemamo udela, da u stvari, za nas svet vene i umire pred našim očima, a mi, još živi ali izvan života, posmatramo ga nemoćni, bez reči i pokreta.“

Sve što znamo o poslednja dva i po meseca, ako izuzmemo pojedine gnusne i nedostojne tračeve, svodi se na birokratska saopštenja lekarskog konzilijuma. Osamnaestog januara je saopšteno da je stanje “i dalje teško i neizvesno“; jedanaestog februara izveštaj je blago optimističniji, ali već sedmog marta potenciraju se “izvesne komplikacije unutrašnjih organa“. Šest dana kasnije, trinaestog marta, sa Vojnomedicinske akademije dolazi vest da je tog dana, u jedan sat i petnaest minuta posle ponoći kod pacijenta Ive Andrića “došlo do popuštanja svih vitalnih funkcija organizma sa neminovnim smrtnim ishodom“.

Već sutradan je, odmah u jutarnjim satima, formiran Odbor za sahranu Ive Andrića. Na komemoraciji u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti su govorili Josip Vidmar i Skender Kulenović. Poslednju poštu Ivi Andriću odalo je oko deset hiljada Beograđana, a na prigodnom skupu su govorili Pavle Savić, Rodoljub Čolaković i Kiro Gligorov. Odlomak zapisa “Staze“ pročitao je glumac Ljuba Tadić…

***

*Izvodi iz knjige Muharema Bazdulja “Ivo Andrić – Život u dvanaest meseci” koja se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika koji na kioske dolazi u četvrtak 3. juna

Kako se bliži deseti rođendan Nedeljnika, odlučili smo da čitaocima ovim povodom pružimo nezapamćeni poklon od deset knjiga, biografija najuticajnijih ličnosti naše novije istorije, originalno pisanih za ovu ediciju.