Evo čega je bilo u leto kada sam završio srednju školu: ošišao sam se skroz na kratko (kakav šok za sve!), živeo sa jedno šestoro-sedmoro ljudi u malom stanu u raspad-zgradi u Karađorđevoj, praveći se da spremam prijemni, prvi put – ne i poslednji – p’jan se ispovraćao po stepenicama što vode na Kosančićev venac, gledao Svetsko prvenstvo i Zubu Ronalda na minijaturnom televizoru postavljenom na neki stočić, išao na Exit koji je tad trajao deset dana i ne pamtim ama baš nijedan bend, spavao na Štrandu i kupao se u Dunavu, provodio dane u „Pivnici“ koja će posle postati „Sejdefa“ i nisam popio nijedno pivo!, dobio prvi mobilni telefon, onaj na preklop i sa minijaturnim ekranom, i učio da pišem poruke, ljubio se s nekom devojkom u Njegoševom parku i onda smo imali pravi pravcati filmski rastanak kada sam ja otišao na fakultet, kao da se nikada više nećemo videti (a bolje i da nismo!).
Evo čega nije bilo u leto kada sam završio srednju školu: nisam živeo u malenom, ušuškanom američkom gradu negde na obali Tihog okeana, nisam vozio skejtbord niti ogromna kolica iz supermarketa po ulici (kod nas tada nije ni bilo supermarketa!), nisam bio devojčica koja je pomalo zaljubljena u najbolju drugaricu, nisam imao ni ortaka koji je duvao po ceo dan i čija nam je mama pravila koktele, nisam imao previše frke s policijom ako ne računamo povremeno trkeljisanje, nismo planirali road trip po Kaliforniji i nismo imali kameru kojom bismo dokumentovali bilo šta, nisam imao osećaj da me grad guši.
Eh, i nisam slušao Smashing Pumpkins, zapravo sam oduvek mrzeo i glas i pretencioznost Bilija Korgana.
Pa kako onda, PITAM, mogu da budem jednako nostalgičan za onim iz prvog, kao i za ovim iz potonjeg pasusa?
To drugo detinjstvo živela je Stejsi, protagonistkinja najkontroverznije ovogodišnje video-igre, „Mixtape“. Dobro, Stejsi i ja imamo neke sličnosti – stariju sestru koja je bila legenda u alternativnim krugovima i koja te je navukla na muziku; te potrebu da u tinejdžerskim godinama sve objašnjavamo muzikom, pravimo plej-liste za posebne i manje posebne prilike i da, kad čujemo da u naše živote možda ulazi neka nova osoba, osorno pitamo „A šta ona sluša?“, jer od toga zavisi da li će biti prihvaćena – ali mnogo, mnogo više razlika.
Svejedno, prethodnog sam vikenda proveo tri sata, koliko traje ova „igra“ (stići ćemo i do navodnika), živeći Stejsin život kao da je moj, bivajući razneženim baš kao da je bio moj, i kao da se nikada neće vratiti.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA KOJI JE OD ČETVRTKA, 21. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
