“Posle logora se nisam ubio i nisam poludeo…” Zašto je i dalje važan Đorđe Lebović – Čitajte u novom Nedeljniku

0
Fotografija iz porodične arhive

“Imam sedamdeset godina, posle logora se nisam ubio i nisam poludeo, niti sam se propio. Više puta sam se zaljubio i skoro svaki put se oženio. Klonio sam se ljudi kad su me spopadali košmari i pokušavao sam da pišem. Od pisanja sam živeo, pa sam pisao svašta. Ja sam svoje odradio”, rezimirao je Đorđe Lebović, negde pred kraj, svestan da treba da se oprosti od burnog života.

A za 76 godina bio je logoraš u Aušvicu, prvi predsednik Udruženja dramskih pisaca Srbije, jedan od osnivača Beogradskog kruga, direktor Drame Beogradskog dramskog pozorišta, scenarista filmova “Valter brani Sarajevo”, “Partizanska eskadrila”, “Most”, novinar, humorista, kustos Muzeja pozorišne umetnosti, pisac čije su drame izvođene na desetak jezika na raznim svetskim pozornicama, otac dve kćerke iz tri braka… Uspeo je strasno da živi taj život, začet u Somboru.

Jevrejska porodica Lebović, sa očeve strane, i Zajdner sa majčine, pripadala je neolozima, nisu bili pobožni. Poštovali su jevrejske praznike, ali kao i većina stanovništva tog doba, jeli su trefl – nečistu hranu po jevrejskim kanonima. Išao je u mešovitu školu, igrao se sa nejevrejskom decom. U tom malom mestu gde je priroda po meri čoveka, razni jezici i religije nisu sprečavali ljude da lepo žive.

Za praznike je išao sa familijom u sinagogu, sa bakom Švabicom išao je u evangelističku crkvu, sa drugaricom i njenom bakom u pravoslavnu, sa sestrom svoje maćehe u katoličku. Voleo je sve te različite crkvene obrede, ali zavisnost prema Bogu nije stekao. Život mu je bio idiličan sve do dolaska fašista na vlast u Nemačkoj, 1933. godine. Tada je Jevreje na severu Bačke zapljusnuo prvi talas antisemitizma. Doživljavali su neprijatnosti od Nemaca, Mađara, a donekle i od Hrvata. Bio je osnovac i ništa nije znao o nacionalističkim strastima dok ga jednog dana grupa “malih Švaba”, nešto starijih od njega, nije uvukla u napušteni vinski podrum u centru grada, mesto koje su Somborci zvali “Pakao”. Vezali su ga za stub, tukli i pretili da će mu odseći nos samo zato što je Jevrejin i da se to izdaleka vidi. Brkati Srbin iz susedstva čuo je galamu, utrčao u podrum i spasao ga. To je bio prvi njegov susret sa probuđenim nacionalizmom, a kasnije ga je izistinski upoznao u Nemačkoj, u jednom stvarnom paklu, nacističkom.

Krajem 1942. godine, njegov otac je mobilisan u mađarske radne jedinice, odveden na ruski front, gde je iste godine i poginuo. Od dve stotine odvedenih Jevreja vratila su se samo šestorica. Krajem marta 1944. prekinuta je nastava u njegovoj školi, dobio je svedočanstvo šestog razreda gimnazije, a početkom aprila izašao je zakon o obaveznom nošenju jevrejske zvezde na grudima i na leđima. Đorđe je već prvog dana skinuo zvezdu i lutao gradom. Prolaznici su se pravili da ga ne vide, a jedan njegov poznanik iz nižih razreda, Srbin, uzeo je njegovu zvezdu, stavio je na grudi i tako su šetali gradom. Srećom nisu sreli nijednog žandara, komšije su prolazile pognute glave, a čovek koji je radio u kiosku kao prodavac, Mađar, zlurado se smeškao i kroz dvogled pratio šta se dešava na placu gde su kupili Jevreje. Dva dečaka sa jednom zvezdom su primetila i profesora latinskog Jakova Slavickog koji ih je sa prozora kuće gledao i plakao. Drug ga je tog dana dopratio do kuće i Đorđe je bio jako ponosan na njihovu hrabrost. Kasnije će još mnogo puta imati priliku da proverava granice sopstvenih moralnih načela.

Ceo tekst objavljen je u novom broju Nedeljnika, koji je na svim kioscima od četvrtka, 11. marta

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

Svi čitaoci na poklon dobijaju Njujork tajms na srpskom jeziku

Naslovna strana novog broja Nedeljnika