Ponovo skandal na maloj maturi: Srbija, zemlja u kojoj stalno varaju dobru decu

8
FOTO TANJUG/ DUSAN ANNICIC

Bila jednom jedna zemlja, u kojoj je biti mali maturant značilo da prvi put polažete nešto važno u životu. Da se svih onih osam godina grejanja klupe u školi potvrđuje na prvim ispitima, upisnim, za srednju školu. Fer ili ne, jer svako može da podbaci zbog treme, bivali ste rangirani po znanju, učinku, marljivosti.

Računalo se i to što ste osam godina trpeli da vas neki mangupi u povoju maltretiraju zovući vas “štreber”. Roditelji su bili prvo zabrinuti, pa onda ponosni, jer ste pobedili tremu i upisali željenu školu. Ovi drugi, mangupi uspevali su da se provlače, malo više su sekirali roditelje, povukla bi se i neka veza, ali nikad nisu pobeđivali onu dobru decu. Poredak nagrada za rad se znao.

A onda su došli neki drugi ljudi, oni koji su mislili da bi mogli da profitiraju na deci. I došli su i oni koji su shvatili da mogu da kupe sve što požele.

Da se razumemo, uvek je bilo muljatora, hvatača krivine, kupaca i prodavaca onoga što je nemoralno kupiti ili prodati. Uvek je bilo prepisivanja, puškica, poneke krađe testova… Pa koje dete još ne bi volelo da tokom noći, kao u priči Branislava Nušića, nauči sve rezultate, u stvari, neko mu ih šapne unapred, pa makar bio i “štreber”.

Trema je ozbiljna stvar, naročito kad svi očekuju mnogo od vas, a vama je jedva 14 godina.

Ako je sistem devedesetih izbacivao takve u velikom broju na površinu, verovalo se da je posle promena stigao i “insekticid” i da je ovo društvo u kojem takvi ne mogu da potraju. Ali, zapravo gore je od toga.

Mi smo društvo u kojem vam policajci kažu: “Sve je regularno”, u kojem vam (tadašnji) ministar govori: “Pa nije to tako strašno, ionako su rezultati mature slabi.”

Ako je moguće kupiti diplomu fakulteta, zbog čega bi bilo teže kupiti ispitne testove? Ako nešto košta 1.000 dinara, onda ga ima na svakom ćošku, to je zakon konkurencije.

Imate li vi gorak ukus u ustima? Znam da roditelji dobre dece, i dobra deca imaju. Znam da bi neka deca opet plakala zbog nepravde, jer bi znala kakav će ishod biti. Jer bi kako neki osrednji i slabiji od osrednjih đaka završavaju testove za manje od četrdeset minuta, tresući se nad sopstvenim poluispunjenim testom.

Ovako je to bilo 2013:

“Prva reakcija mog deteta, po otkrivanju da su ostala deca, i to ne mali broj, imali testove, da su s ispita izlazili sa ciničnim osmehom na licu, gledajući u njega kao u najveću budalu, bili su nemoć i suze”, pričaju nam paralelno jedna mama i njen sin, umalo oštećeni u celoj aferi „mala matura” pre šest godina.

“Došao je kući, uplakan i ljut, i prvo što je uradio, ugledavši knjige na polici, klasike, lektiru… krenuo da baca po sobi. ‘Šta mi pričaš o učenju, kakvo učenje, čitanje, neću više da učim! Neću da budem jedina budala koja uči.’ Zapravo, najgore od svega bilo je to što je imao osećaj da su ga prijatelji izneverili. ‘Jesam li ja stvarno retard?’, pitao me je. Razume on da nije osnovna škola potpuno realna, jer se uvek neko provuče, ali od ishoda ovih ispita zavisilo je hoće li upisati željenu školu. Da testovi nisu poništeni, ne bi mogao sebi da ispuni želju, tu školu sigurno ne bi upisao. ‘Mama, znam ja da sam dobar đak, i ova druga škola je dobra, ali sve je ovo velika nepravda. Boli me duša!’, rekao mi je. ‘Više od svega pogodilo me je to što su se prema meni ponašali kao prema budali. Da sam ja imao testove, ja bih njima sigurno dao, ne bih im tražio ni dinar. Pomagao sam im uvek da popravljaju ocene, bio sam uvek drugar prema njima, a kakvi su oni ispali…'”, govori ova majka, koja je iz razumljivih razloga želela da ostane anonimna.

Ona dodaje da je mogla, kao i svi ostali roditelji, da kupi svom sinu testove, ali da jednostavno nije mislila da će da izbije ovoliki skandal.

“Govorila sam sinu: ‘Nemoj da veruješ drugarima, nemoguće da su to ti testovi, pa niko nema prave, to se čuva. I ništa ne može da ti zameni osećaj ponosa kad sam, svojim znanjem sve položiš.’ Tu se umirio, oduvek je bio dobro dete, ali ga je te noći, pred ispite, uhvatila panika. Nije spavao. ‘Možda je trebalo da kupimo, šta ako ne uradim dobro?’ Uvek je bio odgovoran, dobar sa drugima… Ovo je bila samo trema, strah od neuspeha. Dobri učenici su uvek veći tremaroši. Prevazišli smo je razgovorom do jutra. Naravno, da smo do kraja strepeli i on i ja, ali vodili smo se moralnošću, da ne bi bilo fer prema drugima. Nisam ni slutila šta se dešava u njemu dok je radio test i shvatio da većina ima rešenja.

‘Mama, oni su završavali test za pola sata. Uspaničio sam se kad sam video da izlaze tako brzo, jedan po jedan. I oni njihovi osmesi… osećao sam se kao retard! Šta ako nisam uradio dobro?’ Tada se sve otkrilo, tada je shvatio da mu drugovi, zapravo, nisu drugovi… tada je i bacao knjige, plakao, skoro histerično… a onda je video Žarka Obradovića na televiziji… ‘Besan sam. Šta on to govori?! Kako ga nije sramota, pa mi znamo da postoje testovi!’ Kako objasniti detetu da će ga pobediti gori od njega? Kako mu objasniti da sve ono o čemu sam ga učila, marljivosti, poštenju, da se trud nagrađuje, da se isplati biti dobar, ne postoji?! Da će oni što su oduvek manje radili, samo zbog jednog testa upisati bolju školu od njega, zapravo oteti mu mesto koje bi mu pripalo? Ne bi uspeo da upiše željenu gimnaziju, a jedan od tih ‘prepisivača’ bi.

Kako mu objasniti da su to uradili njegovi drugovi, oni kojima je svakodnevno pomagao? A onda su kao so na ranu došli i lažni tešitelji. Isti ti, koji su kupovali i preprodavali testove, tešili su ‘štrebere’ i odlikaše, koji nisu dobro uradili. ‘Napisao je mom drugu na fejsbuku: Pa kako to nisi dobro uradio, kako to da ti se desi, kako nisi znao, baš bezveze, jadan ti… ‘A znam da je imao testove, video sam ga kako izlazi. Osećao sam se poraženo’. Nažalost, rano se uverio u to kako svet funkcioniše, da nisu svi dobri, što ga i najviše boli, ali kad sve prođe, znam da će biti sve okej. Nadam se da će ovo što pre zaboraviti. ‘Hoću, zaboraviću, dugo je leto, ali sam se zauvek razočarao u dobre drugare…'”

Tada je bila kriva neka službenica iz Službenog glasnika i njene velike grudi (u koje je sakrila testove).

A sada?

Verzija ovog teksta objavljena je u štampanom izdanju Nedeljnika pre tačno šest godina. Šta se promenilo ili smo svi opet ponavljači?

8 KOMENTARA

  1. Kako će opravdati ulog za demonstracije ako ne ovako u dosluhu sa svojim žutim buvama!?Šarčeviću od srca samo napred,napravi red!

  2. naslov dikriminacija sramota i ovi sto kometarisu ja svoje znanje posteno ja ovo ja ono takvi ljudi su najgori koji upere prst u resto ljude koje ne zanima to dali su po necim bolji ili ne ovi satro najbolji djaci jedno drugo trece budu kao ovi sto vode drzavu prodaju ladno za toplo ili toplo za ladno …. i obicno ovi koji su losi sa dvojke budu mnogo bolji ljudi od ove ulizice i da ne kazem sta DISKRIMINACIJA …..

  3. Ovo je delo ljudi bliskih vlastitj. roditelja sa kupljenim diplomama koji žele da im deca sutra budu ministri, direktori javnih preduzeća i predsednici opština, nažalost to je napredni put u nedođiju, kako neki to zovu “budućnost Srbije”

  4. Ma koji zatvor?Živite u svetu Dimitrija Pantića.Ja studiram jedan državni fakultet na kome često dođem na ispit,a zadatak nikad videla nisam.Korisnih zbirki i knjiga gotovo da nema,ali vam zato asistent osmili zadatak u nekom kompjuterskom programu (program ga njemu reši),a vi to dobijete na ispitu i niste imali odakle da nauĉite.A posle za popravni morate dati za privatne časove,ako imate naravno.A da,naravno taj isti asistent je više puta ovaj “skandal” radio kroz studije.E pa gorkim iskustvom poučena decu ću vaspitati da hvataju krivine,jer takvi najbolje prolaze.A svi znamo kako je prošao Dimitrije Pantić.

  5. Prijemni ispit za decu koja su ucila 8 godina je kao kontrolni srednje težine. Ja sam moj bila vukovac, prijemni sam zavrsila brzo i nije mi bio težak. Imala sam 100 bodova i nisam imala rešenja. Svi sa kojima sam se druzila su bili odlični (ne volim glupe ljude u svojoj blizini) i prijemni su odradili bez greške ili su izgubili 2-3 boda. Nismo varali i celo moje društvo je imalo preko 95 poena i nas par 100. I sad I da je neki debil koji se sa dvojikama provlačio kroz školu imao maksimum na prijemnom nema veze. Opet imaju malo iz škole. Ja sam na vrhu liste za upis a ti debili su na dnu. Mene takve stvari ne dotiču. Varate koliko hoćete. Ja sam sa svojim znanjem bolja od svih vas.

  6. Godinama pokušavam da objavim tekst, odn. pravu istinu o maloj maturi. Nijedan urednik dnevnih novina nikada nije želeo da ga objavi za razliku od drugih tekstova koje mi manje-više “našminkaju”.

  7. Sram vas bilo. Sve vas koji mislite da nekim svojim položajem možete da profitirate na deci i učite ih lažima, prevarama i prečicama kroz život koje će ih jedino dovesti do zatvora. Sram vas bilo što kvarite budućnost ove zemlje i činite ih prevarantima i gubitnicima. Sram vas bilo!!

Comments are closed.