Ponekad mi se čini da smo generacija koja je izdala svoju decu: Vladimir Kostić za Nedeljnik

Vladimir Kostić,  lekar, bivši predsednik SANU, jedan od inicijatora „ProGlasa“, za novi Nedeljnik govorio je o srpskom društvu, o prošlosti i budućnosti, o novoj klasi i tradicionalnim vrednostima, o našim najvećim zabludama, izborima i listama, medijima i manipulacijama, Kosovu i Evropi…

Gde vidite mlade? Oni jesu uvek najuočljiviji, oni i crtaju murale Ratka Mladića, i kreče ih. Ali je istina i da nemaju sećanja na devedesete, da su ophrvani nacionalizmom, ili još gore, čini se, nekom željom za osvetom, iako je istorija mnogo toga rešila mimo njih, da se pozovem na reči Dobrice Ćosića ovom magazinu. Da li mislite da je to najveća opasnost? I da li je to društvo u kojem biste voleli da odrastaju vaši unučići?

Mladi su povređeni i fragilni (ne i potpuno bez razloga) – mi im sa naše strane nismo ispričali sve priče koje su morali da čuju (nismo ih ispričali ni sami sebi). Velike grehe ima i birokratija EU – sa 18 godina i sam bih reagovao: ako me nećete, neću ni ja vas! Revolucije su nosili adolescenti, jer lakše prihvataju „velike“ poruke, lakše se identifikuju sa dramatičnim naracijama, imaju prirodnu potrebu da pripadaju nekoj grupi, da marširaju za nekom zastavom – u njihovoj eksplozivnosti i brzom i strastvenom svrstavanju, neku ulogu imaju i hormoni. I ovo ne izgovaram posprdno! Ako nečega ima u mojim rečima, to je staračka ljubomora.

Ali jedna činjenica je nesporna – budućnost je njihova. Moja nije. I samim tim oni su pozvaniji da o njoj govore.

Neko će reći da je međugeneracijski dijalog potreban i koristan. Verovatno sa pravom, ali nisam siguran koliko bi to poruke iz iskustva moje generacije mogle da imaju značaj za njihove živote. Ponekad mi se čini da smo generacija koja je izdala svoju decu i još uporno pokušava da im podlački prenese i prepiše svoje istorijske dugove. U „traženju pomilovanja“ upotrebiću Makluanove reči da je medijum poruka. Medijume i kanale za taj dijalog nismo uspeli da nađemo – samim tim ni poruke koje bismo slali. Možda je prvi neophodni korak u tom pravcu tehnološko osposobljavanje starijih da barem razumeju kanale i medije komunikacije mladih.

Čini mi se, moguće i pogrešno, da su se kod dela mladih posebno ustalile naše stare mantre: „svi su isti“ i „ništa se ne može promeniti“. Ili pak lažni osećaj da su se stvarnosti suprotstavili kroz par objava na društvenim mrežama i time ispunili dnevnu normu homo politicusa u sebi.

Bilo kako bilo, ili će oni pobediti, ili ćemo svi izgubiti. Jer, da ponovim, budućnost je njihova.

Ceo intervju objavljen je u novom broju, koji je na svim kioscima od četvrtka, 14. decembra