Pobuna ili preživljavanje: Kako se izboriti sa tehnološkim divovima

Dok Fejsbuk priznaje svoje virtuelne grehe, obećava da će postati građanin virtuelnog sela koji poštuje privatnost i izgleda da je na ivici da prizna ozbiljnu zavisnost od podataka, digitalni divovi iznenada vide kako se njihova kulturna hegemonija klima. A ta slabost nije najvidljivija u Evropi ili Latinskoj Americi, već u Silicijumskoj dolini PIŠE EVGENIJ MOROZOV

0
Foto: Profimedia

Uprkos ekstremnoj političkoj polarizaciji i aktuelnim trgovinskim ratovima, američka nacionalistička desnica, čije je oličenje Donald Tramp sa svojim istupima protiv cenzure koju sprovode društvene mreže, pridružuje se levici Elizabet Voren i Bernija Sandersa u predstavljanju divova tehnologije kao najveće pretnje Sjedinjenim Državama.

Međutim, izgleda da to ne brine tajkune Silicijumske doline. Činjenica da je Voren Bafet, veliki konzervativni američki investitor, konačno prevazišao svoju uzdržanost kada je u pitanju kupovina akcija Amazona, mnogo govori o bliskoj budućnosti tehnoloških giganata: više prisustva na berzi, znači više gotovog novca iz Saudijske Arabije i više obećanja da će se koristiti veštačka inteligencija za rešavanje problema izazvanih veštačkom inteligencijom.

Nažalost, više od godinu dana nakon skandala u „Kembridž analitici“, rasprava o gigantima tehnologije ostaje ograničena na pitanja o kojima se već raspravljalo i koja se javljaju još od njenog početka: efikasnost tržišta, utaja poreza, štetni ekonomski modeli koji stvaraju zavisnost od interneta. Uprkos tome što su ova pitanja privlačna za glasače, ona ne omogućavaju da se bar naznači alternativna budućnost u kojoj bi građani mogli da se usmere na druge društvene institucije osim fabrike i supermarketa.

Uprkos njihovom očiglednom približavanju kada je reč o ovoj temi, levica i desnica su daleko od toga da se dogovore. S izuzetkom većine neoliberala, koji se tome savršeno prilagođavaju, kritičari digitalnih divova na desnoj strani političkog spektra ostaju nedorečeni u pogledu načina na koji bi hteli da promene pravila igre, da ne govorimo o razlozima koji motivišu njihovo opiranje. U onoj meri u kojoj se ovi pokreti zalažu za povratak u konzervativno i korporativističko društvo kojim upravljaju sile izvan izabranih institucija, oni pronalaze odgovarajućeg saveznika u Silicijumskoj dolini, čija ogromna digitalna infrastruktura omogućava meko vladanje koje bi neprekidno trajalo.

Na međunarodnom nivou, ovaj naglasak na spasiteljskoj moći digitalnih giganata dobija dodatnu dimenziju, jer se takođe radi o odbrani nacionalnog razvoja. To dovodi do toga da neki populistički lideri zamišljaju svoju zemlju u feudima kojima sa najvećom efikasnošću upravlja gospodar novih tehnologija. Tako je Bolsonarova vlada u Brazilu ponosno objavila da je on ,,sanjaoˮ o tome da će Gugl i Amazon preuzeti nacionalne poštanske usluge, koje će uskoro biti privatizovane.

Kritična situacija u Brazilu naglašava još jednu političku dimenziju naše zavisnosti od tehnoloških giganata, jednako važnu, mada manje primetnu: njihovu sklonost da produže status kvo putem rešenja koja su revolucionarna i razorna. Ovo se posebno odražava na način na koji se digitalne tehnologije koriste za rešavanje gorućih društvenih problema.

U Brazilu, na primer, porast kriminala doveo je do poplave inovacija u veoma popularnoj oblasti ,,tehnologije preživljavanjaˮ (na engleskom ,,Survival Techˮ). Vrlo često, reč je samo o recikliranju postojećih alata koji služe da se vrši nadzor i prati da li su određene ulice i kvartovi bezbedni ili da se uskladi zajednička akcija ljudi koji stanuju u nekom kraju.

Tako Vaze, čuvena aplikacija za navigaciju koja pripada Alfabetu, obaveštava vozače kada ulaze u osetljiv kraj u gradovima kao što su Sao Paulo ili Rio de Žanerio (na osnovu podataka čije je poreklo najmanje sumnjivo). Isto tako, stanovnici zabrinuti zbog kriminala u naseljima koriste alate kao što je Votsap za razmenu informacija o sumnjivim aktivnostima oko njih.

Kako se situacija pogoršava u Brazilu i drugde, ova tehnologija preživljavanja, koja omogućava građanima da se suoče sa nedaćama bez ikakve ambicije za društvenom transformacijom, nastaviće da cveta. Zapravo, tehnološki bum koji je usledio nakon finansijske krize 2007–2008. godine može se objasniti iz sledeće perspektive: kompanije sa rizičnim kapitalom, koje prate suvereni fondovi, privremeno su finansirale masovnu proizvodnju tehnologija za preživljavanje na mestima na kojima žive razočarani građani kojima je oduzeta imovina.

Naravno, niko nije o tome govorio tim rečima. Od vremena krize, debata se više fokusirala na ,,ekonomiju deljenjaˮ (koja se odnosi na startapove koji pomažu siromašnima da prežive tako što će prihvatiti nesigurne poslove ili iznajmiti svoju imovinu), ,,pametne gradoveˮ (koji odustaju od svog tehnološkog suvereniteta prepuštajući ga digitalnim gigantima u zamenu za privremeno besplatne usluge), ,,fin techˮ⃰ (zahvaljujući kojima se krediti na plate nove generacije usklađuju na osnovu ličnih podataka što se predstavlja kao revolucija u ,,finansijskoj inkluzijiˮ), i druge slične termine.

Tehnologije čiji je smisao da se ništa ne promeni

Osim ako se ekonomska situacija ne poboljša – što je malo verovatna pretpostavka – vlade će zadržati svoj prećutni savez sa tehnološkom industrijom. To je jedini način da se osigura da narod, koji je sve ogorčeniji zbog poreskih žrtava i ponašanja koje se od njega zahteva (vidi ,,žute prslukeˮ) uživa minimum sigurnosti i prosperiteta, ma kako mali i prividan on bio.

Otuda i sadašnji paradoks, da 99% tehnologija za koje se kaže da su ,,razorneˮ služi samo da doprinese da se ništa suštinski ne promeni. Ta patologija traje, ali mi se zadovoljavamo time da se prilagodimo senzorima, mapama, veštačkoj inteligenciji i čak, zašto da ne, kvantnoj informatici. Istinsko jevanđelje digitalnih divova, posvećeno i hvaljeno od Sjedinjenih Država, sastoji se u inoviranju u ime očuvanja.

Ta vrsta programa čiji je cilj ,,digitalna transformacijaˮ zapravo proizvodi vrlo malo svesne i fokusirane društvene transformacije. Naprotiv, oni se zasnivaju na principu da pojedinci i institucije treba da se povinuju tehnološkom svetu koji ih okružuje, a ne da ga transformišu.

Predlozi sadašnjih progresista kojima se pridaje fetiška moć (demontiranje digitalnih multinacionalnih kompanija ili redistribucija njihovih podataka) možda će rešiti neke od problema, ali teško je videti kako bi oni mogli da uzdrmaju tehnologiju preživljavanja. Jer uostalom, u alternativnom svetu dragom protivnicima Silicijumske doline, u kom bi tehnologije bile po meri čoveka, ovu virtuelnu opremu mogu savršeno da obezbede stotine startap preduzeća, a ne isključivo Majkrosoft, Amazon i kompanija.

S druge strane, možemo da zamislimo drugi svet, svet ,,tehnologije pobuneˮ (na engleskom ,,Rebel Techˮ), koji ne smatra da su društveni uslovi ugravirani u mermeru, da bismo morali da ih prihvatimo i da im se prilagodimo uz pomoć alata po poslednjoj modi. Ona bi primenjivala tehnologije kako bi ih modifikovala, oblikovala i čak osporavala uspostavljene društvene uslove. Razlike između tehnologije za preživljavanje i tehnologije pobune nisu ni filozofske, ni večne; dovoljno je implementirati pametne politike kako bi se približilo ovoj drugoj i udaljilo od one prve.

Razbijanje monopola digitalnih divova, borba protiv njihove prakse utaje poreza, bolje korišćenje ličnih podataka, sve su to neophodne mere, ali moramo ići još dalje ako želimo da postignemo stvarnu transformaciju društva. Nažalost, ovi naizgled progresivni zahtevi često dolaze iz veoma konzervativne perspektive: sve dok digitalni sektor pristaje da igra ulogu naslednika automobilske industrije, da bi, u najboljem slučaju, postao nešto manje zagađujući izvor ekonomskog rasta, ponovo ćemo naći udoban i prosperitetan svet socijaldemokratije šezdesetih i sedamdesetih godina dvadesetog veka.

Ova vizija, koliko god bila zavodljiva, služi samo da prikrije nedostatak strateške misli među progresivnim snagama koje je brane. Uspon tehnoloških divova je posledica, a ne uzrok latentnih političkih i ekonomskih kriza i nećemo ih rešiti ako se jednostavno rešimo digitalnih divova ili ometamo njihovo poslovanje.

Tehnologija po ljudskoj meri može da donese rešenja. Međutim, bez sagledavanja celine i bez konkretnog projekta za oslobađanje od tehnologije preživljavanja u korist tehnologije pobune, progresivne snage neće imati mnogo da kažu o tehnologiji, a još manje o savremenoj politici. Tehnologija na nižem nivou treba da bude dalekovida.

⃰ Skraćeno od financial technologies, termin koji se koristi za sve kompanije koje razvijaju ili koriste tehnologiju (primarno ITC) u cilju unapređivanja finansijskih usluga i proizvoda, prim. prev.

PREVOD: Aleksandar Stojanović