Ploče su se bile vratile. A onda su se pojavile nestašice

Piše Ben Sisario, The New York Times International Report

0
Mus Adamson, gore, pokreće strug u kompaniji Joyful Noise Recordings u Indijanapolisu. Ova etiketa svaku ploču pravi ručno na mašini napravljenoj četrdesetih godina prošlog veka. Fotografija: Ej Džej Mast za Njujork tajms

Unutar kancelarije diskografske kuće “Joyful Noise Recordings” iz Indijanapolisa, etikete koja se obraća fanovima andergraund rokenrola što i dalje vole ploče, postoji ćošak koji zaposleni nazivaju “pećina za strug”.

Tu se nalazi strug za ploče Presto 6N – mašina napravljena četrdesetih godina prošlog veka, veličine mikrotalasne pećnice, koja pravi ploče tako što urezuje žlebove u vinil. Za razliku od većine standardnih ploča, koje se prave u stotinama ili hiljadama primeraka, svaki disk na strugu je poseban.

“Ovo je strašno težak rad”, kaže Karl Hofsteter, osnivač etikete. “Ako je pesma duga tri minuta, mašini će trebati tri minuta da je nareže.”

Ova drevna tehnologija čini ključni deo strategije kompanije Joyful Noise da preživi vrhunac povratka popularnosti kojem su i sami doprineli. Gotovo istrebljene pošto se osamdesetih godina pojavio CD, vinilne ploče su sada najpopularniji i najunosniji fizički format u čitavoj industriji. Fanovi ih skupljaju zbog kvaliteta zvuka ili taktilnog osećaja u doba digitalnih nebitnosti. Nakon što je prodaja LP-jeva rasla duže od deset godina, njihova prodaja je eksplodirala tokom pandemije.

U prvih šest meseci ove godine, samo u Sjedinjenim Državama prodato je 17 miliona ploča, u vrednosti od 467 miliona dolara. To je dvostruko više nego u istom periodu 2020. godine, pokazuju zvanični podaci Udruženja diskografskih kuća Amerike. Fizičke ploče su sada samo mali deo čitavog muzičkog biznisa – na striming otpada 84 odsto zarade u Americi – ali mogu da budu veliki pokazatelj lojalnosti fanova, pa zvezde poput Tejlor Svift ili Olivije Rodrigo dobro koriste vinil u marketinške svrhe.

No sada su se pojavila ozbiljna upozorenja da je vinilna bonanca prevazišla kapacitete industrije. Zastoji u proizvodnji i pouzdavanje u stare mašine doveli su do problema u snabdevanju. Pre nekoliko godina, nova ploča bi mogla da bude izbačena za nekoliko meseci; sada može da prođe i godinu dana.

Kevin Morbi, kantautor iz Kanzas Sitija, kaže da je njegov poslednji LP, “A Night at the Little Los Angeles”, stigao jedva na vreme uoči velike jesenje turneje. A on je imao sreće. Muzičari najšireg dijapazona, od Beach Boys do Tyler, the Creatora, nisu dobili svoje ploče na vreme.

“Skoro da se tako osećam i kada sviram uživo”, kaže Morbi. “Sada mi je svaki koncert uspeh. ‘Uspeli smo – niko nije dobio kovid.’ Sada svi znamo kako je kada svet stane. Tako da sam zahvalan čak i ako narudžba ponekad zakasni.”

I kuća Joyful Noise je u problemu. Imaju skoro 500 mušterija koji plaćaju 200 dolara godišnje za specijalna izdanja svakog LP-ja koji izađe sa prese. Ali zastoji znače da etiketa ne može da predvidi koje će ploče biti spremne u narednoj godini.

“Kako možemo da prodajemo taj paket za narednu godinu, kada ne znamo koje će to ploče biti?”, pita se Hofsteter.

I drugi su jednako frustrirani. “Thrill Jockey”, etiketa za vrsne poznavaoce indi-roka iz Čikaga, želi da proslavi 30. rođendan sledeće godine sa mnogo reizdanja, ali osnivačica kompanije Betina Ričards kaže da nema pojma koji naslovi bi mogli da budu spremni.

Ni najveće svetske zvezde nisu imune. U nedavnom razgovoru za BBC, Adel, čiji će album “30” izaći 19. novembra, kaže da je datum određen pre pola godine, kako bi se CD-ovi i ploče proizveli na vreme.

“Toliko fabrika za CD-ove i vinil se zatvorilo čak i pre kovida!”, rekla je ona.

Eksperti kažu da ima mnogo faktora za ove zastoje. Pandemija jeste zatvorila brojne fabrike na neko vreme, a problemi u lancu snabdevanja usporili su protok svega, od kartona i polivinil-hlorida – “vinila” od kojeg nastaju ploče – pa sve do gotovih albuma. Početkom 2020. požar je zahvatio i uništio jednu od svega dve fabrike na svetu koje prave diskove od laka, ključni sastojak za ovaj proces.

No veći problem je možda onaj jednostavniji: ponuda i potražnja. Potrošnja vinila je porasla mnogo brže nego sposobnost da se proizvedu ploče. Ovaj biznis zasniva se na staroj infrastrukturi i mašinama koje su proizvedene sedamdesetih godina prošlog veka ili ranije, i koje su skupe za održavanje. Nove mašine pojavile su se tek pre nekoliko godina, i koštaju i po 300.000 dolara. A i za njih postoji lista čekanja.

Egzotični problemi nikada se ne bi pojavili kada je reč o izlasku albuma na Jutjubu ili SoundCloudu.

“Imali smo najezdu rakuna”, kaže Karen Keleher iz fabrike “Gold Rush Vinyl” iz Ostina u Teksasu. “To nas je zaustavilo na nedelju dana.”

Ograničenja infrastrukture dolaze na ispit i kada popularni umetnici – i prodavnice kao što su Walmart i Amazon – reklamiraju vinil. Nije teško zaključiti zašto: u doba kada prodaja CD-ova praktično nestaje, i kada se umetnici žale na male isplate od striminga, novi LP, posebno ako je u šarenim bojama ili u kolekcionarskoj varijanti, može da košta najmanje 25 dolara.

Neki smatraju da upravo izdanja pop zvezda sa vrha top-lista zagušuju lanac proizvodnje, smetaju manjim muzičarima i etiketama koje su sve ovo vreme bile verne formatu.

“Ono što me brine više od svega je da će velike diskografske kuće dominirati i preuzeti sve kapacitete. A to nije baš dobra ideja”, kaže Rik Hašimoto iz fabrike srednje veličine “Record Technology Inc.” iz Kamarilja u Kaliforniji, koja sarađuje sa brojnim indi etiketama.

Drugi kažu da je lako napasti velike etikete. Veći problem od selebritija koji počinju da se lože na vinil je to što industrijska mreža jednostavno nije širena dovoljno brzo, veruju oni.

“Jesam li ljut što je Olivija Rodrigo prodala 76.000 vinilnih ploča svog albuma?”, pita Ben Blekvel iz prodavnice ploča i etikete “Third Man”, koju je osnovao Džej Vajt iz benda White Stripes. “Naravno da ne! O tome sam sanjao kada smo pokrenuli ’Third Man’ – da će najveći muzičari gurati vinil, i da će se klinci ložiti na njega.”

“Ako je neko besan, to deluje malo elitistički”, dodaje on.

Pa ipak, postoji zabrinutost da bi renesansa mogla da se odloži, i da tako frustrira i slušaoce i muzičare – ili da vinil postane samo deo merčandajza, kao majice ili privesci za ključeve, koje obični fanovi često prerastu. Pripadnici stare škole često međusobno pričaju da ove nove generacije skupljaju vinil, ali da ga ne slušaju zaista.

“Tokom kovida smo primetili da nam se ljudi više žale, tipa na malo ulegnuće u omotu ploče”, kaže Brajan Lovit iz “Dischord Recordsa” u Vašingtonu. “Pitamo ih da li je sve u redu sa zvukom i pločom, i onda nam kažu da je nisu ni otpakovali.”

Umetnici, posebno oni koji nemaju veliku etiketu iza sebe, sada razmatraju da li je vinil uopšte vredan truda.

“Vinil je sada sredstvo za legitimizaciju”, kaže Kasandra Dženkins, kantautorka iz Bruklina čiji je poslednji album “An Overview on Phenomenal Nature” bio iznenađujući hit na vinilu – počeo je sa 300 primeraka, a na kraju je prodato 7.000.

“To je investicija za umetnike. Želim da imam ove predmete da bih mogao da ih prodajem, pa ću investirati u njih.”

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom, koji se dobija na poklon uz svaki primerak vanrednog izdanja Nedeljnika od srede, 10. novembra

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs