Pitajte nekog šta misli o “The Wire” i odgovor će vam reći da li je folirant ili zaista voli serije

0
Profimedia

Može li jedna serija da nastane, da preživi, pa da postane kultna, a da nema glavni lik od krvi i mesa? I da i ne: „The Wire“ je visoko na listi najboljih serija svih vremena (verovatno i na vrhu te liste), a i dalje je, 12 godina nakon emitovanja poslednjeg slučaja, neka vrsta neotkrivene tajne, ono što razdvaja prave znalce televizijske zabave od onih usputnih. Pitajte nekog ko tvrdi da voli serije šta misli o „The Wire“ i odgovor će vam reći da li je folirant ili zaista zna o čemu priča.

Kao što je svojevremeno Velvet Underground imao tek skroman odjek u neposrednom okruženju, ali je svako ko je ikada čuo “Sunday Morning” na A strani onog albuma sa bananom, tako je „The Wire“ inspirisao generaciju televizijskih stvaralaca, a promenio je i način na koji gledamo serije.

Mnogo je stvari koje nisu išle u prilog čedu Dejvida Sajmona, bivšeg novinara koji je svoje iskustvo iz Baltimore Suna pretočio u priču o kriminalu, korupciji, interesima i pokvarenosti ljudske psihe.

Jedna je bila i činjenica da zaista ne postoji jedan lik, pa čak ni ekipa njih, s koje god strane zakona da ste, za koje se valja vezati: u stvari, kako se to za „Wire“ obično kaže već u prvoj rečenici, jedini istinski glavni junak je ceo grad. Kroz pet sezona pratimo priču o Baltimoru: droga, sitni kriminalci koji postaju velike ribe u njemu, radnička klasa i propast sindikata, mediji, politička scena i (bolesne) ambicije.

„Wire“ je od gledalaca, što je možda sada u redu, ali 2003, kada je prikazana prva epizoda, nije bilo toliko uobičajeno, zahtevao nepodeljenu pažnju. To nije serija koja može da se gleda dok radite nešto drugo. Sajmon je, sasvim u skladu sa najvećim literarnim dometima modernog američkog žurnalizma i književnosti, kroz “male priče” i “male ljude” potcrtavao široke društvene probleme; i povezivao sve, pa bi se neka usputna scena u prvoj sezoni pojavila u krešendu poslednje, pete. Nije bilo lako gledati „Wire“, pa ga ni danas nije toliko jednostavno “izbindžovati”: pravom posvećeniku neophodna je pauza da bi osvestio šta je upravo odgledao i mentalno se spremio za narednu epizodu. “Pokušali smo da budemo zabavni, ali nikada nismo želeli da ovo bude zabava”, pričao je Dejvid Sajmon (kasnije je požnjeo dobre kritike i za odlični, ali blago lokalni “Treme”, kao i za ovogodišnju ekranizaciju romana Filipa Rota “The Plot Against America”).

Seriju je mučilo i što je, sasvim u skladu sa rezultatima popisa u Baltimoru, to mahom “crna” serija, a koliko god nije bilo uputno reći da rasizam postoji s početka 21. veka, ispostavilo se da mnogo ljudi jednostavno nije želelo da im na ekranu budu skoro isključivo Afroamerikanci.

Za razliku od policijskih serija koje su uglavnom glorifikovale organe reda i mira, „Wire“ ih je prikazao onakvima kakvi verovatno jesu: ranjivi, grešni, poročni, hohštaplerski nastrojeni, voljni da ćute na mnogo šta i da mirno spavaju ako su “brojke” dobre, čak i ako su brojke nabiflovane.

Korona, karantin, osuđenost na kuće i stanove, doneli su i obnovu gradiva – gledanje kultnih serija, po mnogima najboljih svih vremena. U novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 13. avgusta, predstavljamo devet najboljih serija i razloge da ih ponovo gledate

Digitalno izdanje dostupno je na nstore.rs

Na poklon svim čitaocima Njujork tajms na srpskom