Persijski šah u Srbiji: “Čim je došao u Beograd, na savet ličnog astrologa odbio je da odmah produži put…”

0
wikimedia commons

Moguće da je Kraljevina Srbija krajem 19. veka podsećala javnost zapadnoevropskih država na Persiju. Osmansko nasleđe, operetska vladavina kralja Milana (1868-1889) – modernizatora i ratnika, ali ujedno neodlučnog, skandaloznog pustolova – koga je nasledio još u većoj meri autoritarni sin Aleksandar (1889-1903), svakako su doprinosili utisku. O Srbiji su javljali zbog unutrašnjih nemira, kao i zbog poraza u ratu sa Bugarskom 1885. godine.

Stizale su i vesti o bizarnim avanturama kralja Milana, koji se u evropskim prestonicama kockao, pa se čak i odrekao srpskog državljanstva kako bi ga ruska vlada izbavila iz dugova.

Dok je bio maloletan, oko kralja Aleksandra otimali su se njegovi roditelji. Prvo je kraljica Natalija imala upliv na sina, usled čega su njeni privrženici bili na vlasti. Do 1900. godine, bivši kralj Milan je komandovao vojskom Srbije. Kralj Aleksandar je vladao samovlasno, kabinete je smenjivao u proseku na 10 meseci, četiri puta je promenio ustav, a jednom čak zakratko uspostavio i bezustavno stanje. Uprkos posvađanim roditeljima i razjedinjenoj srpskoj javnosti oženio se leta 1900. udovicom Dragom Mašin. To venčanje pokazaće se kao kobno.

Nekoliko sedmica posle pojave “prve kraljice Srpkinje posle Kosova”, Srbiju je u proputovanju obišao persijski šah. Zašao u pedesete godine, Musafer el Din bio je pretposlednji izdanak dinastije Kadžara na “Sunčevom tronu”. Maršal dvora Milivoj J. Nikolajević dobio je naređenje od kralja da zajedno sa trojicom ministara i jednim generalom dočeka visokog gosta u Zemunu i lično ga prati tokom njegovog puta kroz Srbiju. Prilikom pozdrava u Zemunu, nastao je problem sa izaslanstvom osmanskog sultana, koje je požurilo da prvo pozdravi, kao da je Srbija još uvek pašaluk.

Lepo primljen u Beogradu, šah je na savet ličnog astrologa odbio da odmah produži put. Za putnike carskog voza nije bila spremna hrana, pa se Nikolajević namučio dok nije uspeo da pribavi “40 pari pilića, 12 gusaka, 6 ćuraka i 8 jagnjadi”. U kraljevom kupeu srpskog voza šah je odbio da spava na nevernikovom krevetu, pa mu je položena posebna prostirka. Cele noći ga je hladio jedan sluga, a sutradan delu svite nije mogao biti poslužen ručak zato što je kroz njegov vagon bio zabranjen prolaz. Gladovali su do Aleksinca. U Nišu šah nije hteo da izađe pred odbor za doček, u vagonu im je samo okrenuo leđa.

Nikolajević je tokom puta jedva uspevao da natera mašinovođu da vozi sporije od 30 km/h zato što je tako tražio carski putnik. Maršalu srpskog dvora je laknulo kada je gosta “predao Bugarima”, a 27 godina kasnije na stranicama „Politike“ opisao ga je kao “obesnog istočnjačkog apsolutnog Gospodara”.

Šah Musafer el Din dao je šest godina kasnije pod pritiskom ustav svojoj bankrotiraloj državi. Ubrzo potom je umro. Da su Srbiju na Zapadu gledali malo drugačije od Persije pokazao je protokol sahrane engleskog kralja Edvarda Sedmog 1910. godine. Tada su bugarski i srpski prestolonaslednici u povorci išli ispred mladog šaha.

***

*Iz feljtona “Globalna istorija Srbije” Čedomira Antića koji svake nedelje možete da čitate u Nedeljniku

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime