Performans: Umetnička forma koju je i dalje teško prodati

Piše SKOT REJBURN

0

BRISEL – Muškarac sa respiratornom maskom sedeo je na stolici pored prozora, bezizražajnog lica i dišući što je mogao ravnomernije u balon od aluminijumske folije koji je držao u krilu. Trebalo mu je šest sati da napuni 20 takvih balona i naslaže ih iza sebe.

“Na kraju će ih biti stotinak”, kaže Vil Lun, direktor londonske galerije Koperfild u pokušaju da objasni “Exhaust”, performans u izvedbi britanskog konceptualnog umetnika Dejvida Rikarda kog zastupa. Rikard će u toku 24 sata vazduh neophodan čoveku na dnevnom nivou pretvoriti u veliku i sjajnu skulpturu.

Ovaj zahtevni komad (umetniku nije dozvoljeno da unosi hranu i tečnosti, a sve vreme se mora voditi računa o nivou ugljen-dioksida u njegovoj krvi) prvi put je predstavljen na Institutu Gete u Londonu 2008. godine u okviru drugog Sajma performansa koji se svake godine održava sa ciljem da se podstakne prodaja umetnosti performansa.

Ovaj četvorodnevni događaj prošle godine održan je u Vanderbortu, nekadašnjoj robnoj kući u art-deko stilu, a okupio je više od 30 umetnika u nadi da će privući pažnju belgijskih kolekcionara savremene umetnosti koji vole da rizikuju.

Jednokratna izvedba performansa “Exhaust” košta 10.000 evra, kaže Lun.

Performans je medijum trenutka u umetničkom svetu. Litvanska ekološki osvešćena opera “Sun & Sea (Marina)” u maju je osvojila Zlatnog lava na Bijenalu u Veneciji. Tejt modern u Londonu u svojoj kolekciji ima 17 performansa.

Ipak, uprkos tome što su muzeji sve naklonjeniji umetnosti performansa, svet komercijalne umetnosti još uvek zaostaje, a za to postoji očigledan razlog.

“Ova umetnost je efemerna”, objašnjava Vil Ker, koosnivač Sajma performansa. “Performans vidite svuda, ali je on najslabija karika na tržištu. Dileri ga koriste kao mamac da bi prodali dela drugih umetnika. On se doživljava kao zabava.”

Aukcijske kuće Sotbi, Kristi i Filips još uvek nisu prodale nijedno ovakvo umetničko delo. Oni se, kao i potencijalni kupci, s razlogom pitaju: šta se, tačno, ovde nudi?

U pokušaju da se standardizuje odgovor na ovo pitanje, Sajam performansa u saradnji sa kustoskinjom Šantal Ponbrijan iz Montreala izradio je nacrt protokola u kojem su ustanovljeni okviri performansa poput dužine trajanja i onoga što kupcu ostaje kada se performans završi.

Bez sertifikata koji bi utvrdio takve praktične detalje, umetnost performansa biće teško prodati i preprodati.

“Otkup pravog performansa je novina”, kaže Frederik de Goldšmit, kolekcionar iz Brisela koji je i član odbora za selekciju Sajma performansa. “Kupujete nešto nematerijalno.”

Goldšmit se priseća kako je 2012. godine platio oko 2.500 evra za performans francuskog umetnika Filipa Parenoa. “Transubstantiation” u kojem umetnik priprema jela po tajnom receptu svoje pokojne majke nikada nije aktiviran.

Goldšmit je pitao kuću Filips može li da stavi performans na aukciju, ali nije bilo neophodne dokumentacije.

“Nije bilo utvrđeno vreme trajanja, nikakvi praktični detalji. Bilo je mnogo dvosmislenosti”, kaže Goldšmit koji je na kraju zadržao delo.

U slučaju “Banketa”, novog performansa briselske umetnice Arijan Loze, kupac dobija 12 scenarija. Dostupni na četiri evropska jezika, svaki od njih sadrži rečenice iz snimka formalne večere iz 2016. godine na kojoj Lozeova tumači desetak likova.

Evan Sibens, bivša balerina iz Vankuvera, poseduje arhivu sačinjenu od dela koja iscrtavaju istoriju umetnosti performansa, od Alana Kaprova do Marine Abramović.

Na ulici ispred Vanderborta, Džon Ji, biznismen iz San Franciska, bio je fasciniran prizorom Rikarda koji polako puni balone vazduhom.

“Nisam siguran razumem li, ali je kul”, kaže Ji i dodaje da je izvedba “veoma evropska”. Potom je ušao na sajam.

© 2019 The New York Times