Patronažne sestre, bebina dobra vila

0
Foto Unicef/Nemanja Pancic

Među prvim vestima koje se iščekuju svake Nove godine jesu i rođenja prvih beba. Uz sve počasti i poklone koje dobiju, kao i sve ostale bebe, te bebe po dolasku kući imaće jednu veoma važnu posetu. Posetu patronažne sestre. Te žene su kao neke dobre vile, i prve su koje se nađu, pomognu, nauče, objasne, poviju, okupaju i nahrane. One su ponekad jedini prozor u zbivanja u mnogim domovima s bebama. Svakako, značaj patronažnih sestara je izuzetan

. „Danas svaka mama u Srbiji, prvog dana po povratku iz porodilišta zna da će joj u posetu doći patronažna sestra i željno je očekuje. Svojim savetima i podrškom oko nege, dojenja, organizacije dnevnih rutina, ona jača samopouzdanje novim roditeljima i osnažuje ih u novoj roditeljskoj ulozi. Zato se neretko patronažna sestra naziva i prijateljem porodice“, objašnjava Jelena Zajeganović Jakovljević, specijalista za rani razvoj iz UNICEF-a.

„Patronažne sestre imaju veoma značajnu ulogu u pružanju podrške važne za postizanje dobrih, ne samo zdravstvenih već i razvojnih rezultata svih porodica sa decom“, kaže Kristina Nedeljković iz ugla polivalentne patronažne sestre, inače načelnica polivalentne patronažne službe Doma zdravlja Novi Sad. „One su jedini zdravstveni radnici koji imaju kompletnu sliku porodice jer ulaskom u domove ne sagledavaju samo zdravstvene, već sve faktore koji mogu da deluju protektivno ili rizično na razvoj dece i funkcionalnost porodice. One mogu jasno da sagledaju porodicu i sve njene članove poštujući definiciju zdravlja koja jasno kaže da je zdravlje stanje potpunog fizičkog, psihičkog, socijalnog, subjektivnog i funkcionalnog blagostanja, a ne samo odsustvo bolesti i nemoći.“

U najranijem detinjstvu, tačnije od trudnoće do navršene treće godine života, kada se gradi odnos roditelja i deteta i kada je razvoj detetovog mozga najintenzivniji i najosetljiviji na spoljašnje uticaje – pravovremena, kvalitetna, usmerena podrška patronažne sestre je od neprocenjivog značaja. U našem sistemu svaka porodica ima pravo na jednu posetu tokom trudnoće, pet poseta u novorođenačkom dobu, dve u periodu odojčeta, i po jednu u drugoj i četvrtoj godini deteta. U periodu novorođenčeta je patronažna sestra najdraži gost svake porodice. „Ono što je posebno važno, to je da patronažna sestra ima priliku da proceni, podrži ili ukaže na važnost i prilike za interakciju roditelj–dete i govor sa detetom, ali i značajno utiče na uključenost oca u rutine porodice. U periodu odojčeta i malog deteta obuhvat patronažnim posetama počinje da se smanjuje jer porodice nisu svesne važnosti i benefita ovih poseta.

U periodu novorođenčeta vide pregršt konkretnih radnji koje se realizuju. Patronažna sestra dolazi iz zdravstvenog sistema, pa se često prilikom najave posete odojčetu čuje pitanje: ‘Zašto? Mi redovno idemo kod lekara u savetovalište’“, priča Kristina Nedeljković. Svaka porodica je jedinstvena i zato su univerzalna rešenja nekad i neprimenjiva. Upravo je patronažna sestra ta koja može da sagleda i koji su kapaciteti roditelja, kakvi su odnosi sa drugim članovima porodice – odnosno na koju podršku mama i tata mogu da se oslone. „Može da sagleda uslove u kojima porodica živi i mogućnosti da stvori bezbednu i podsticajnu sredinu za dete, i na osnovu toga angažuje roditelje i pruži savete i podršku koji mogu imati najveće efekte.

Sa druge strane patronažna služba ima značajnu ulogu u smanjenju nejednakosti jer teži da dosegne sve porodice, pa i one koje žive u udaljenim sredinama ili one koje ređe koriste zdravstvenu zaštitu, i time kao produžena ruka zdravstvenog sistema u zajednici može da spreči i veoma negativne posledice koje nedostatak zdravstvene podrške može imati na preživljavanje, zdravlje i razvoj deteta“, dodaje sagovornica Nedeljnika.

Uočavanje rizika koji mogu negativno uticati na zdravlje i razvoj deteta i porodice, kao što su ekstremno siromaštvo, problemi sa zdravljem, posebno mentalnim zdravljem članova porodice, nebezbedni uslovi života, nasilje u porodici, neznanje, prevelika briga i odsustvo roditelja ili drugi razlozi koji narušavaju stimulativnu interakciju roditelja i deteta, posao je patronažne sestre. Što ranije prepoznavanje, ali i podrška da se ovi rizici smanje, prevaziđu, uključivanje drugih institucija kada je neophodno, jedino je moguće kada se porodica dobro poznaje i kada se sa njom uspostavi kvalitetan odnos – privilegija ali i obaveza koju u našem sistemu ima samo patronažna sestra.

Primer dobrog rada patronažnih sestara je Dom zdravlja u Novom Sadu, gde organizuju posetu Meda Čitača – patronažnih sestara koje kroz čitalačku posetu na različite načine, u domenu svog svakodnevnog rada sa porodicama, nudeći knjige za bebe od prvog dana života, govore porodicama o podršci ranom razvoju kroz kvalitetnu interakciju, stimulativno okruženje, negujući podsticajan odnos i brigu o detetu. „Ranije sam mislila da najvažnije što kao patronažna sestra mogu da uradim jeste da dođem u kuću i ispričam sve o nezi bebe, okupam im dete, obradim pupak. Danas mislim da je najvažnije da im kažem da od bilo koje situacije mogu da naprave situaciju koja je podsticajna za razvoj deteta, kako to da urade, šta mogu da očekuju da dete može, šta ne. Da im ukažem na to da je svako dete zasebno, i da treba gledati baš njega i odgovarati na baš njegove potrebe. Sada, kada sam sa njima zajedno na podu, oči u oči, vrlo lako mogu da ostvarim odnos sa porodicom, sada sam deo njih. Nisam neko ko je došao da drži slovo i da ih kontroliše. Bebe se pre opuštaju, brže dobijem smešak, prijatnije im je“, kaže Meda Čitač, patronažna sestra Ana Stojšić.

Uz Mede Čitače tu je i Kutak za čitanje, gde pedijatri i pedijatrijske sestre, zajedno sa roditeljima i decom, od najranijih dana čitaju i ukazuju na značaj govora upućenog deci, interakcije sa decom, kao i toplog, podsticajnog odnosa sa decom za njihov celokupan razvoj. „Prvi put smo ovde. O razgovoru sa bebama prvi put čujem sad od vas. Kad vas gledam kako gledate knjižice i imate blagi osmeh – zainteresovali ste me. Pomislila sam da su knjige za stariju decu, ali izgleda da je i za nas. Verujem da je korisno, sigurno će nam pedijatar reći nešto o tome“, rekla je jedna mama dečaka starog tri nedelje, pri prvoj poseti pedijatru. Dr Galina Gavanski, specijalista pedijatar, kaže da je u poslednje vreme primetila da deca teško progovaraju, i to sve češće deca intelektualaca.

„To su deca koja gledaju mnogo sadržaja na ekranima. Ne mogu čak ni da vam navedem kategoriju porodica kojoj je najviše potrebna podrška, nema razlike ni u stepenu obrazovanja, socijalnom statusu, starosti roditelja. To su često zaposleni, mladi ljudi, koji su upućeni na multimedijalnu tehniku, elektronsku komunikaciju. Nemušti su.“ Zato postoje i „Recepti za čitanje“, potpisani i pečatirani od pedijatra.

„Deca to jako vole. Važno je da pedijatar potpiše, jer time pokazuje da lično stoji iza tog saveta, da je čitanje stvarno važno: lekar potpisuje.“ Još jedan pozitivan primer je u Novom Sadu, gde je uspostavljena saradnja između patronažnih sestara i Centra za porodični smeštaj i usvojenje. Praksa podrazumeva da saradnici za hraniteljstvo obaveštavaju patronažne sestre o deci starosti od rođenja do treće godine koja su izmeštena iz biološke porodice ili su odmah iz porodilišta otišla na hraniteljski smeštaj u porodice na teritoriji opštine Novi Sad. Bez tog kontakta ove porodice ne bi dobile podršku patronažne sestre koja im je preko potrebna.

Time je dobrobit deteta stavljena na prvo mesto. U Srbiji patronažna služba u različitim oblicima ima tradiciju dugu preko sto godina. Kontinuitet i rezultati, kao i stalno unapređivanje kvaliteta rada koje prati razvoj i potrebe zajednice i porodice rezultirala je da se patronažna služba Srbije smatra primerom dobre prakse u celom regionu Evrope i istočne Azije.

Ipak, podaci Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ ukazuju da još ima izazova. U preko 50% domova zdravlja broj patronažnih sestara ne odgovara realnim potrebama, svaka peta patronažna sestra starija je od 55 godina, a uključivanje mlađeg kadra ograničeno je zabranom zapošljavanja i sve intenzivnijim odlaskom sestrinskog kadra u inostranstvo. Tek svega svaka treća trudnica dobije posetu patronažne sestre na koju ima pravo, a posete odojčadi nakon 6. meseca života, dece u 2. i 4. godini života daleko su ispod planiranog. Zbog svih ograničenja u kadru, uslovima i organizaciji rada patronažne sestre ne uspevaju dovoljno pažnje da posvete najosetljivijim porodicama, onima kojima je podrška najpotrebnija.

U čak 53 domova zdravlja (31,6%) u momentu analize kadrovskih kapaciteta nije ispunjen zakonski uslov za osnivanje polivalentne patronaže jer u ovoj službi nema nijedne medicinske sestre sa višom stručnom spremom. U skoro trećini domova zdravlja, patronažna sestra nije deo tima za zaštitu dece od zloNovorođenčad i pomoć stavljanja i zanemarivanja. Ako se tome doda i da skoro 70% domova zdravlja nema dovoljan broj automobila potrebnih za rad patronaže, i da čak 23 doma zdravlja nemaju saradnju sa porodilištima, situacija jeste zabrinjavajuća. Sami domovi zdravlja procenili su da im je potrebna jača podrška referentnih institucija i bolja saradnja sa drugim službama. Patronažne sestre smatraju da im je potrebna stalna edukacija, bilo po pitanju škola za trudnice ili praćenja i procena razvoja dece, bilo za saradnju s roditeljima i sl.

Da bi patronažna sestra obišla porodicu tokom trudnoće, ona mora dobiti informaciju o tome da na njenom mikrorejonu postoji takva porodica. „Najveći broj naloga za posetu trudnici dobijemo od izabranog ginekologa iz sistema, dok se jedan broj trudnica sam javi i traži patronažnu posetu. Ukoliko je u pitanju rizična trudnoća ili patronažna sestra uoči neki rizik koji nije u vezi sa zdravstvenim stanjem trudnice (socijalni, ekonomski, sredinski), ona o tome izveštava izabranog lekara i ima mogućnost da realizuje više poseta“, objašnjava Kristina Nedeljković ulogu patronažne sestre od prvih dana.

Osim toga, usluge patronažne službe, u okviru kućnih poseta porodici, još uvek su više usmerene na opšte zdravlje, rast, negu i imunizaciju, dok su odnosi u porodici, uključujući interakciju i komunikaciju sa bebom, stimulativno i bezbedno okruženje, prevenciju zanemarivanja i zlostavljanja te rano otkrivanje razvojnih kašnjenja i smetnji manje u fokusu. Prepoznajući sve ove propuštene šanse za podršku porodicama, Gradski zavod za javno zdravlje Beograd – koji ispred Ministarstva zdravlja predvodi proces unapređivanja rada patronažne službe – i UNICEF uključili su 25 domova zdravlja u obuke i podršku koja je trebalo da uvede nove sadržaje.

Šta će biti nova uloga patronažnih sestara? Kristina Nedeljković objašnjava da su do sada posete bile usmerene na kontrolu zdravstvenog stanja deteta i majke, informisanje o razvoju, ishrani, higijeni, lekarskim pregledima, demonstraciju vežbi itd. Sada su posete više usmerene na jačanje odnosa roditelj–dete kroz čitanje, govor sa detetom i igru. „Pokazalo se u praksi da kada porodicama kažemo da dolazimo da zajedno čitamo sa detetom ili da se zajedno hranimo ili igramo, da takvu posetu ne odbijaju. Nećete verovati koliko porodica može da nahrani dete samo uz prisustvo sadržaja sa tableta ili telefona, a da pri tome nisu ni svesni koliko to štetno utiče na razvoj njihovog deteta. Nova uloga patronažne sestre podrazumeva da se kontrola psihomotornog razvoja realizuje kroz čitanje ili igru sa detetom, jer je to manje stresno za roditelje i dete. Do sada su imali utisak da dolazimo u kontrolu, a sada nas i u tim posetama dožive kao dragog gosta“, dodaje. U novoj ulozi patronažna sestra daje prioritet praćenju razvoja deteta – da li se fizički i psihički razvoj deteta odvija u skladu sa očekivanim, prati interakciju roditelja i deteta, pruža podršku većem angažovanju roditelja u podsticanju razvoja kroz pričanje priča, čitanje, igranje sa detetom, kroz korišćenje svakodnevnih situacija za učenje i uspostavljanje kvalitetnih i emocionalno sigurnih odnosa roditelja i deteta. „Patronažna sestra brine o psihičkom zdravlju majke i oca. Podržava uključivanje oba roditelja u brigu o detetu, sagledava i savetuje oko podrške drugih članova porodice. Jedan od važnih segmenata je uspostavljanje sumnje na postpartalnu depresiju, koja se može javiti kod čak 10-15% majki i u podjednakom procentu kod očeva, objašnjava Jelena Zajeganović Jakovljević.