Patetičnih petsto: Priča o strahu, ludosti i jednom radijatoru iz kog curi voda

0

Pričali smo o potencijalnom novom kolegi koji je fan Liverpula, pa kaže MP, „Ako je Liverpul, onda je tu i malo patetike”. Odgovorim da bez patetike nema nekad dobrog teksta. VL i MP se složiše mada je patetika obično u lošoj konotaciji. Ne samo za odstranjivanje nekog u flertu „Patetičan je”. Taj nema šanse. Ili sagovornik u intervjuu. U novinskim tekstovima. Uvek kažu: „Baš dobar tekst, emotivan a nije patetičan.”

I evo 500. broja i treba biti emotivan, a ne patetičan. S čim početi? Recimo sa kolegom VM koji je u tim prvim danima Nedeljnika praznio kantu sa skupljenom vodom iz radijatora koji curi. Da li je to moja glavna asocijacija na početak? I nije, ali ako jašem patetično, onda mi je dobro setiti se iz ove Ikea udobne fotelje te rasklimatane stolice i radijatora koji curi na itison.

Na početku života Nedeljnika uopšte nisam bio patetičan u životu, u tekstovima možda i da. Moja majka se plašila jer smo svi dali otkaz u prošloj firmi i krenuli u novo. Bila je zabrinuta. Svaki put kada sam joj dolazio u goste, pitala bi „Sine, kako ide?” i „Je l’ sigurno to tvoje novo?” Govorio sam da jeste i prećutao sam joj da je jedan iz struke rekao: „Imate tri meseca života jer nema mesta za treći nedeljnik na kiosku.” Onda je mami laknulo kada je VL bio gost na prelistavanju. Rekla je: „Bio je jutros tvoj šef na TV.” Postalo joj je ozbiljno.

Mama i tata su bili ljudi bivše zemlje. U istoj firmi se zaposlili i otišli u penziju, a ja menjao i menjao. Ne znam da li sam bio patetičniji u doba pražnjenja te kante s vodom iz radijatora, tih prvih meseci Nedeljnika. Ali sigurno je da sam bio luđi. Recimo nije me brinulo da možda imamo samo tri meseca „nedeljničkog” života. Danas se pitam kako se bar na sekund nisam plašio neizvesnosti.

U međuvremenu, naučio sam da se plašim godina. Recimo, od te naslovne strane je prošlo toliko a kad prođe od danas toliko imaću godina toliko. Počeo sam da merim život od brojeva Nedeljnika. Koliko imam naslovnih do penzije?

I sad kada bi rekli za ove moje redove o jubileju „Nije ti ovo dovoljno patetično, daj sad za kraj”, odgovorio bih ovako. „Bilo je svega u Nedeljniku, ali sad moram biti patetičan i zato ovo: kao baš klinac, imao sam na zidu sobe poster Ijana Andersona iz benda Jethro Tull. Decenijama nakon toga, jednog podneva, čekao sam u redakciji poziv. I bi poziv. S druge strane ‘Da li je to gospodin Branko Rosic nedelniks, ovde Ijan Anderson iz Jethro Tulla. Možemo da počnemo s pitanjima.” I najpatetičnije: „Eto i za tim trenucima je bačena ona voda… iz radijatora.”

***

Kolumna Branka Rosića iz jubilarnog 500. broja Nedeljnika koji je od danas u prodaji. Uz jubilarni Nedeljnik se dobija na poklon specijalno izdanje na 164 strane sa najboljim tekstovima iz prethodnih 10 godina našeg lista