Ovo je komedija, ili “to što sam ja paranoičan, ne znači da me ne prate”

5

„To što sam ja paranoičan, ne znači da me ne prate“, da odgovorim čuvenom replikom Gruča Marksa na optužbe PR službe Ministarstva odbrane da mi imamo nekakvu „maniju gonjenja“, i to nakon što su oni sami sebe otkrili komentarišući tekst iz Nedeljnika koji mi nismo objavili.

Ne znam gde je tu manija, i gonjenje…

No, takav odgovor ne bi napisala ni braća Marks, najveći svetski komediografi.

Sve da hoće da se zezaju.

Nije Nedeljnik, nego Kurir (kurir Jovica verovatno).

Nije autorski tekst nego intervju.

Nema veze što u intervjuu nema stvari na koje su reagovali pominjući „autorski tekst Dragana Šutanovca u Nedeljniku o srpsko-ruskim odnosima“, koji stvarno postoji, samo što nije objavljen.

Nije Nedeljnik, nego Kurir (kurir Jovica verovatno). Nije autorski tekst nego intervju. Nema veze što u intervjuu nema stvari na koje su reagovali pominjući „autorski tekst“

mislim da na to ne možeš da se vadiš. Ministar odbrane pre ovoga bio je odgovorni urednik jednog nedeljnika… Tako da, kolega, ne znam šta da ti kažem…

Hoće centrala da pogreši jednom…

Ali ja se ne ljutim. I dalje sve nešto verujem, ako mene pitate, da ste slušali Šutanovca, mada je čudno, pošto biste onda videli da je tekst prosledio Mići Ćulibrku.

Bilo kako bilo, neko se ozbiljno zeznuo u sistemu. I gotovo je nemoguće da je to neka portparolka. Ne verujem ni da su ovi sa Banjice, pošto nisu pratili Viber.

Ali ovo je poklon, jer i kad znate šefa BIA, on ne sme da vam kaže ko šta radi u redakciji za njih makar 30 godina. Mada se i to dešavalo.

Može da se desi samo neka ovakva glupost.

Meni je smešno što sam baš ja upao u ovo, pošto niti imam maniju gonjenja, niti bezbednosnu kulturu, niti se nešto ložim na te teme.

Verovatno nikad nisam isključio ili sklonio telefon, skinuo se sa wi-fija, stišao glas. Jednostavno – nisu mi to teme.

Od tih čikica sa Novog Beograda koji bi to znali da procesuiraju očekivao bih uvek da makar čuvaju te tajne 30 godina, ako moram ja kao novinar, čiji je posao da ih objavljujem.

Ne razumem kad mi ljudi sada nude nekakve enkripcije za mejlove, pošto ja jedini nemam ni antivirus na svom računaru. A i šta će ti enkripcija za tekst koji ponudi bivši ministar? Pa to je tako običan novinarski posao.

I sve bi to znao Vulin, samo da je kupio novine.

Kao i mnogi drugi. Za jedne kokice!

Ja sve objavim što mislim. Pa i ono što saznam.

Tako da bi bio državni zločin na mene trošiti resurse.

Niko ne može da ti napravi bolju reklamu od države

I zato mi je najveći problem, posle onog naleta u kojem su se i novinari plašili s kim sede – a to nam je posao! – što će sad ljudi da se plaše s nama da sede!

A to je kraj posla.

U normalnoj državi ovakve stvari rešile bi se odmah. Neko bi iz vojske, koju vodi nekada oduševljeni obožavalac Asanža i Snoudena, javio nama šta se desilo. Sredićemo mi te enkriptovane mejlove, ali evo do tada pošaljite Pištaljci. Zamoliću Vladu da nam prenese.

Dok se to ne desi unutar sistema koji mora da ima jasna pravila – nema nama spasa.

Nama ovo ništa ne smeta.

Niko ne može da ti napravi reklamu kao država.

Niti je ovakva stvar mogla da se otkrije na drugačiji način.

Ali od slušanja može da se poludi. Posebno bez tih školovanih čikica koji znaju da nešto stave u kontekst.

Naš je posao da provalimo u vaše dokumente, a ne vaš da provalite u naše, koje ćemo mi ionako da objavimo…

I zato ne znam kako da završim nego sa braćom Marks.

Ovo je, bre, komedija.

5 KOMENTARA

  1. Hudini jedini razumeo. Ostali ce, nasam se, razumeti Lalicev tekst, a ovo je samo dodarak, podsecanje na ne tako (pre)daleku proslost.

  2. Ima tome skoro 50 godina. Skoro svakodnevno u podugackom redakcijskom hodniku srecem coveka uz ”zdravo kolega”. Kad ce jednog dana moj vrsnjak “Bora srce” usplahireno: : da nisi imao nekih problema u saobracaju i uopste ovih dana. Ceka te covek iz Udbe”. Kad tamo, u “staklenoj sobi” eto “kolege”, druga Cige, sa kim se pozdravljam svakog dana u hodniku. A onda: licni podaci, te ovo te ono. Na kraju, uz “zdravo” primetih: a sta bi bilo da sam ispricao neki politicki vic, popularan tih dana?!? Bese to desetak godina pre 1980-te.

Comments are closed.