Protestantske i katoličke crkve širom sveta ove sedmice obeležavaju najmračnije, najtužnije dane u hrišćanskom kalendaru, iza kojih dolaze slavljenje Vaskrsa i nade za bolju budućnost. Sledeće sedmice će se i pravoslavne crkve pridružiti istom putu patnje ka najvećoj radosti…
Međutim, u Ukrajini patnja nastavlja da se produbljuje. Dan za danom gledamo i čitamo o humanitarnoj katastrofi nezamislivih razmera. Ovo nije prirodna nepogoda. Radi se o istinskoj katastrofi nastaloj iz užasno loše političke procene, ogoljene agresije i nehumanosti čoveka prema čoveku.
Ne možemo precizno da izmerimo stepen patnje, ali pouzdano znamo da je oko deset miliona ljudi u Ukrajini raseljeno iz svojih domova. Više od četiri miliona je od nasilja i razaranja izbeglo van granica svoje domovine.
Procenjuje se da je oko 12 miliona ljudi sprečeno da napusti teritorije koje su ugrožene ratnim dejstvima. Prema poslednjim podacima UNICEF-a, raseljeno je i skoro pet miliona dece, što je dve trećine od ukupnog broja mališana u Ukrajini.
Još neko vreme neće biti moguće utvrditi potpune razmere civilnih žrtava. Gradonačelnik Marijupolja procenjuje da je 5.000 ljudi nastradalo samo u ovom gradu (a procenjeni brojevi civilnih žrtava i dalje ubrzano rastu).
Civilne žrtve rata obuhvataju ne samo one koji su ubijeni mecima, granatama ili u ruševinama, već i ljude koji su lišeni hrane, vode, zdravstvene nege i higijene. Vojne žrtve se takođe mere u hiljadama. Portparol Kremlja je konačno priznao „značajne gubitke“ ruskih trupa, a eksterne procene se kreću u rasponu od 7.000 do 18.000.
Brutalno uništavanje varoši i gradova je dovelo do toga da nekada gusto naseljene oblasti sada izgledaju sablasno, kao površina Meseca. Bolnice, škole, bogomolje, prostori za rad i zabavu, prodavnice i domovi pretvoreni su u ruševine.
Brutalno uništavanje varoši i gradova je dovelo
do toga da nekada gusto naseljene oblasti sada
izgledaju sablasno, kao površina Meseca.
Bolnice, škole, bogomolje, prostori za rad i zabavu,
prodavnice i domovi pretvoreni su u ruševine
Izveštaji o nasilnim deportacijama stanovništva u Rusiju iz okupiranih gradova, kao i sprečavanje ljudi da dođu do osnovnih životnih namirnica, zastrašujući su eho staljinističke ere, koja je uništila toliko života širom SSSR-a (i u samoj Rusiji).
Narod Ukrajine ima gorka sećanja na „Holodomor“, isprovociranu nestašicu hrane koju je osmislilo rukovodstvo Komunističke partije 30-ih godina XX veka, i zbog koje su milioni ljudi umrli od gladi. Svaka smrt, svaki narušeni život, svaki uništeni dom, pričaju priču o stradanju i gubitku.
Obim tog stradanja i uništenja nas podseća na horore prethodnih ratnih sukoba u Evropi, uključujući i oba svetska rata i konflikte na Zapadnom Balkanu devedesetih godina prošlog veka. Svaki put, svet je posle rata rekao „nikada više“.
Nove generacije nisu mogle da razumeju kako su takve tragedije uopšte mogle da se dogode. Čak i sada imamo teškoće da prihvatimo sve ovo što se pred našim očima dešava u Ukrajini, u 2022. godini. Međunarodno humanitarno pravo se razvilo nakon Drugog svetskog rata.
Arhitekte masovnih zločina su izvedene pred Nirnberški sud, a oni koji su u njima učestvovali završili su u sudnicama širom Evrope i sveta. Svaka osoba koja služi u oružanim snagama bilo koje pravne države na svetu, upućena je u ove zakone i običaje ratovanja. Oni koji ih krše svesno ili iz nehata, na taj način čine ratne zločine.
Odgovorni za njihovo rasprostranjeno i sistematsko kršenje čine zločine protiv čovečnosti. Po slovu međunarodnog prava, ratni zločini podrazumevaju: namerno napadanje civila, seksualno nasilje, targetiranje i uništavanje imovine civila (uključujući i ver ske, obrazovne i kulturne objekte), nezakonitu deportaciju i oduzimanje imovine.
Pored odvratnih nasilnih zločina u Ukrajini postoje i dokazi sistematske pljačke. Osim slika ubijenih civila i razorenih gradova, videli smo i fotografije spaljenih veš-mašina na uništenom ruskom transportnom vozilu u povlačenju. To bi mogla postati jedna od slika koje definišu ovaj rat.
Da li je to „oslobođenje“? Da li tako izgleda „denacifikacija“ ili navodna „demilitarizacija“? Ne. Baš tako izgledaju ratni zločini.
Zato nas ne čudi da portparolka Ministarstva inostranih poslova Rusije pokazuje znake nervoze i brblja o tome ko je izmislio boršč.
Osim slika ubijenih civila i razorenih gradova, videli
smo i fotografije spaljenih veš-mašina na uništenom
ruskom transportnom vozilu u povlačenju. To bi
mogla postati jedna od slika koje definišu ovaj rat. Da
li je to „oslobođenje“?Da li tako izgleda „denacifikacija“ ili navodna „demilitarizacija“? Ne. Baš tako izgledaju ratni zločini
Postoje bolji načini da se o tome vodi rasprava, od slanja generacije mladih Rusa u smrt, u jednom ilegalnom ratu. Ne možemo da razumemo to što ruske diplomate nastavljaju da pravdaju zločine i ponavljaju lažne narative. Svaki diplomata želi da služi svojoj zemlji i svom narodu profesionalno i lojalno. Ali, nasuprot toj slepoj lojalnosti, naš zadatak je da služimo i principima integriteta i savesti.
Ruska Federacija je vojnim sredstvima izvršila ilegalnu aneksiju Krima 2014. godine. Ruska Federacija je iste godine zakuvala konflikt u regionu Donbasa i od tada ga podstiče. Ruska Federacija je pokrenula totalnu invaziju i napade na gradove širom Ukrajine 2022. Ruski režim je lagao svoj narod o ovom ničim provociranom vojnom napadu.
Istovremeno je na nadrealan način kriminalizovao korišćenje reči „rat“, „napad“ i „invazija“, kojim bi se on opisao. Kada je shvatio da narod Ukrajine ne želi da bude nasilno „oslobođen“ od svoje demokratski izabrane Vlade, i da ne želi da bude potčinjen Putinovoj izmaštanoj viziji „Ruskog sveta“ u kojoj njihova država ne postoji, ruski režim je razobručio brutalnu kampanju terora.
Moskva pokušava da seje sumnju i konfuziju, kako bi zataškala svoje neodbranjive postupke poput civila ubijenih od strane ruskih trupa u povlačenju, ili raketiranja železničke stanice u Kramatorsku.
Kako bi umanjili težinu situacije, oni optužuju druge države, koje osuđuju njihove postupke, da „nisu baš konstruktivne“ ili da se ponašaju „nedžentlmenski“. (Ne dozvolite da vas zavaraju tvrdnje Moskve da „nikada nisu čuli ni reč“ od naših zemalja, tokom osam godina konflikta u Donbasu. Javno smo osuđivali ovaj konflikt koji je Kremlj podstakao, iz nedelje u nedelju, od 2014. i ilegalne aneksije Krima.)
Ukrajini je potrebna ogromna humanitarna pomoć. Ukrajini je potreban medicinski materijal i krv za transfuziju. Ukrajini je potrebna hrana, privremeni smeštaj za milione izbeglica. Ukrajini je potrebna pomoć kako bi raseljena deca mogla da nastave da idu u školu. Ukrajini su potrebna sredstva kako bi štitila svoj narod, suverenitet i svoju nezavisnost. U mesecima i godinama koje predstoje, Ukrajini će biti potrebna ogromna pomoć za obnovu naselja, gradova i infrastrukture.
Ali sada, ono što Ukrajini treba više od svega, to je da ruska vojska ode kući, kako bi ljudi u obe države mogli da proslave Uskrs u miru.
Pišu: Džajls Norman, ambasador Kanade, Rafal Perl, ambasador Poljske, Šan Makleod, ambasadorka Ujedinjenog Kraljevstva
*Tekst je originalno objavljen u Nedeljniku br. 535. od 14. aprila
