Naša zemlja se i dalje suviše oslanja na domaći lignit, uvozni gas i naftu i, suočena sa brojnim globalnim i lokalnim izazovima, primorana je da se što pre uključi na kolosek energetske tranzicije, ne bi li se uspešno nosila sa svime što će doneti ova zima i mnoge nakon nje.
Prvo otvoreno pitanje jeste da li je sistem baziran na fosilnim gorivima na koji smo se toliko navikli uopšte potrebno menjati. Moje mišljenje je da svakako treba da se okrenemo korišćenju obnovljivih izvora energije, pre svega zbog nas samih i stanja naše termoenergetike danas. Rad naših termoelektrana praćen je vrlo nepovoljnim uticajem na životnu sredinu, a uz to, veoma je izvestan kraj naših rezervi lignita u narednim decenijama. Preobražaj energetike nameće se i zbog spoljnih uticaja, pre svega zbog već definisane mape puta ka dekarbonizovanoj energetici Evrope.
Enormni rast cena gasa i električne energije u zadnjem kvartalu 2021. godine, rat u Ukrajini, spirala nesigurnosti snabdevanja energijom, kao i kovid pandemija dodatno su poremetili i sektor energetike. Stoga bi bilo mudro održivost i energetsku nezavisnost bazirati na jakom, čak potpunom oslanjanju na obnovljive izvore energije.
Drugo otvoreno pitanje jeste da li su obnovljivi izvori jedini odgovor na dekarbonizaciju i ja bih se i ovde složio, s tim što se neke isključivosti, kao što su podsticajne cene za zelene kilovat-sate i pitanje balansne odgovornosti, moraju rešavati na način koji je glavnim energetskim subjektima u Srbiji prihvatljiv. U kontekstu ovog pitanja, dominantno se uočava dugoročni trend kretnje ka dekarbonizovanoj energetici, s tim što ovu i potencijalno par narednih godina treba posmatrati kao singularne poremećaje na zacrtanom putu ka preovlađujućem udelu obnovljivih izvora sa nultim emisijama gasova staklene bašte. Tu je naravno i nuklearna energija kao opcija u daljoj budućnosti, ali je moje ubeđenje da bi Srbija ovim postala još više energetski zavisna nego danas jer ne raspolaže tehnologijama za njenu proizvodnju i skladištenje.
Treće otvoreno pitanje tiče se tehnologija kojima bi trebalo dati prioritet. Po mom mišljenju, to treba da budu solarne i vetro tehnologije, hidroenergetika, uz značajne doprinose sektora biomase, biogasa i geotermalne energetike. U ovim okolnostima, prednost dajem solarnoj energetici jer su ti projekti najbrži za realizaciju (a nama su kilovat-sati potrebni koliko sutra), ali i zbog toga što je cena proizvedenog kilovat-sata kod solarne i vetroenergetike najpovoljnija. Međutim, u savremenoj energetici optimalne rezultate daju hibridna rešenja i u pogledu tehnologija i u pogledu modela finansiranja. Nema mesta isključivosti pošto je energetika isuviše kompleksna da bi se samo jednim pristupom moglo odgovoriti na sve izazove.
Četvrto otvoreno pitanje tiče se rešavanja varijabilnosti proizvodnje u solarnim i vetroelektranama. Struka već podrazumeva da zbog mogućeg negativnog uticaja na rad elektroenergetskog sistema svi solarni i vetro projekti treba da budu opremljeni sopstvenim sistemima za balansiranje, ili da njihovo puštanje u pogon bude vremenski usklađeno sa većim projektima skladištenja električne energije, poput projekata koje EPS već razvija. Trenutno postoji nekoliko komercijalno raspoloživih tehnologija za skladištenje električne energije: pumpno-akumulacione hidroelektrane, postrojenja energetskih baterija, tehnologije konverzije viškova varijabilne proizvodnje električne energije iz obnovljivih izvora u vodonik ili u toplotu… Nadalje, u kontekstu potreba za većom fleksibilnošću energetskih sistema, mora se intenzivno raditi na povezivanju elektroenergetskog sektora sa sektorom transporta (baterije električnih automobila) i sektorom grejanja (toplotne pumpe).
Kao činjenicu, ne kao otvoreno pitanje, valja konstatovati da su cene proizvedenog kilovat-sata danas ubedljivo na strani solarne i vetroenergetike. Drugim rečima, najjeftinija struja proizvodi se upravo u njima, što pokazuju i trendovi novih investicija.
Bez ulaganja u obnovljive izvore energije nema ni preko potrebne energetske tranzicije, a za to postoje različiti modeli. Energetske kompanije koje imaju zadatak javnog snabdevanja, poput našeg EPS-a, moraju ubrzati ovaj proces u samostalnoj i u partnerskoj formi. Pošto se kod nas dominantni udeo domaćih potreba podmiruje upravo iz EPS-a, sledi da se ova kompanija mora ojačati jer jedino u takvim okolnostima Vlada može održati pristupačne cene električne energije i time sačuvati standard građana, funkcionisanje javnih servisa i konkurentnost domaće privrede.
Tagovi
