Otkriven identitet osnivača Bitkoina: Ko je Adam Bek za koga Njujork tajms tvrdi da je Satoši Nakamoto

Jedna od najvećih misterija našeg vremena nije šta se krije u svemiru i iza tamne strane Mesca, već i ko je tvorac Bitkoina, čiji se kreator uspešno krio 17 godina iza pseudonima Satoši Nakamoto. Kao Kajzer Sose. Tragovi su bili duboko zakopani u kripto predanjima. Ove godine, dvostruki vlasnik Pulicera i istraživački novinar Njujork tajmsa Džon Keriru, odlučno je došao do njegovog imena. Evo njegove priče.

***

Jedne večeri u jesen 2024. godine, moja supruga i ja sedeli smo zaglavljeni u saobraćaju na autoputu Long Ajlend Expressway, kada je, umorna od džez-fank stanice koju sam često puštao tokom naših vožnji, prebacila na podkast.

Bio je to „Hard Fork“, tehnološka emisija Njujork tajmsa, a voditelji su razgovarali o novom HBO dokumentarcu koji tvrdi da je razotkrio pseudonimnog tvorca bitkoina, Satošija Nakamota.

Istog trenutka sam bio potpuno zaokupljen. Odavno sam pitanje Satošijevog pravog identiteta smatrao jednom od velikih enigmi našeg doba i ranije sam ga bezuspešno istraživao. Dve godine pre toga čak sam proveo nekoliko meseci radeći na istraživanju za knjigu o toj temi. Ali ubrzo sam shvatio da sam zagrizao više nego što mogu da savladam i nevoljno sam odustao.

Saznanje da je neko možda konačno otkrio tajanstvenu ličnost koja je napravila revoluciju u finansijama, pokrenula industriju vrednu 2,4 biliona dolara i jednim potezom zapanjujuće genijalnosti stekla jedno od najvećih bogatstava na svetu, probudilo je u meni mešavinu divljenja i zavisti. Jedva sam čekao da pogledam film. Čim smo se te večeri vratili kući, ulogovao sam se na aplikaciju HBO Max i pritisnuo „plej“.

Na kraju, zaključak filma „Money Electric: The Bitcoin Mystery“ nije me ubedio: HBO je kao glavnog osumnjičenog izdvojio jednog kanadskog softverskog programera na osnovu, kako se činilo, vrlo tankih dokaza. Ipak, dok sam gledao inače zabavno putovanje kroz svet kriptovaluta, jedna scena mi je posebno privukla pažnju.

Adam Bek, britanski kriptograf i jedna od vodećih figura u pokretu oko bitkoina, sedeo je na klupi u parku u Rigi, u Letoniji, sa nehajno otkopčanom košuljom ispod braon kaputa. Dok je reditelj usput nabrajao imena nekoliko osumnjičenih za identitet Satošija, Bek se na pomen sopstvenog imena vidno ukočio, odlučno negirao da je Satoši i zamolio da razgovor ostane nezabeležen.

Pošto sam se u životu već susretao s raznim lažovima i razvio izvesno umeće u prepoznavanju njihovih „tikova“, držanje Beka — njegove nemirne oči, neprijatni, isprekidani smeh, trzaji leve ruke — učinilo mi se sumnjivim. Kada je krenula odjavna špica, premotao sam tu scenu nekoliko puta.

Dok sam razmišljao o Bekovoj reakciji, pala mi je na pamet još jedna ideja. Jedan australijski prevarant bio je tužen zbog lažnog predstavljanja da je Satoši. Šta ako bi dokazi iz tog sudskog postupka, vođenog u Londonu nekoliko meseci ranije, mogli da mi pomognu da raspetljam ovu misteriju?

Kako će vam svako ko je upućen u istoriju bitkoina reći, Satoši je bio majstor u održavanju anonimnosti na internetu, ostavljajući za sobom malo — ako ih je uopšte i bilo — digitalnih tragova.

Ipak, iza sebe je ostavio ogroman broj tekstova, uključujući devetostrani „beli papir“ u kojem je izložio svoj izum, kao i brojne objave na forumu Bitkointolk, onlajn mestu gde su se korisnici okupljali kako bi raspravljali o softveru, ekonomiji i filozofiji digitalne valute. A taj broj se, ispostavilo se, značajno proširio tokom građanskog suđenja pomenutom prevarantu, kada je Marti Malmi, finski programer koji je sarađivao sa Satošijem u ranim danima bitkoina, objavio stotine mejlova koje su razmenjivali. I ranije su se pojavljivali mejlovi koje je Satoši slao drugim ranim korisnicima bitkoina, ali nijedan skup nije bio ni približno obiman kao Malmijeva zbirka. Ako je Satoši ikada mogao biti otkriven, bio sam uveren da se ključ krije negde u tim tekstovima.

Opet, verovatno su tim putem već krenuli mnogi pre mene. Novinari, akademski i internet istražitelji pokušavali su da otkriju Satošijev identitet punih 16 godina. Za to vreme izneto je više od 100 imena, među kojima su bili jedan irski student kriptografije, nezaposleni japansko-američki inženjer, južnoafrički kriminalni um i matematičar prikazan u filmu „A Beautiful Mind“ („Genije iz senke“).

Najprivlačnije teorije oslanjale su se na podudarnosti sa onim što se o Satošiju malo zna: specifičan stil pisanja koda, neobična radna biografija, duboko razumevanje ključnih tehničkih koncepata bitkoina, pa čak i anti-državni pogled na svet. Ipak, sve su se na kraju raspadale pod teretom alibija ili nekog drugog dokaza koji im je protivrečio. Svaki takav neuspeh mnogi u bitkoin zajednici dočekivali su s dozom likovanja. Kako su voleli da istaknu, jedino bi sam Satoši mogao nedvosmisleno da dokaže svoj identitet pomeranjem dela svojih novčića. Sve drugo ostajalo bi u domenu posrednih dokaza.

Delovalo je pomalo naivno verovati da bih ja mogao da razrešim slučaj koji je zbunio toliko drugih. Ali privlačila me je uzbudljivost velike, zahtevne priče. Zato sam odlučio da još jednom pokušam da razotkrijem misterioznog tvorca bitkoina.

I Niz tragova

Dva tanka traga

Počeo sam tako što sam pokušao da suzim krug mogućih kandidata.

Jedna stvar koja je upadala u oči u Satošijevim mejlovima Martiju Malmiju, kao i u njegovim drugim tekstovima, bila je to što je mešao britanski pravopis i izraze sa američkim. Pošto su mnogi osumnjičeni za Satošija Amerikanci, pojedini su nagađali da je namerno ubacivao britanizme kako bi zamaskirao svoj stil. Međutim, ja nikada nisam poverovao u tu teoriju, zbog jednog traga koji nam je sam Satoši ostavio.

U prvom bloku bitkoin transakcija, Satoši je ubacio tekst iz novinskog naslova: „The Times 03/Jan/2009 Chancellor on brink of second bailout for banks.“ („The Times, 03. januar 2009: kancelar pred dugim spasavanjem banaka“). Taj naslov pojavio se u britanskom štampanom izdanju lista The Times iz Londona. To mi je delovalo kao jasan znak da je Satoši zaista bio Britanac.

Satoši je, takođe, vrlo verovatno bio član Cypherpunks, grupe anarhista formirane početkom devedesetih godina, koja je želela da pomoću kriptografije — veštine zaštite komunikacije putem koda — oslobodi pojedince od državnog nadzora i cenzure. Cypherpunks su uglavnom komunicirali putem nečega što se zvalo mejling lista. Preteče današnjih foruma, mejling liste su bile masovne grupne imejl-poruke, u starinskom, „mašinskom“ fontu, koje su pretplatnici dobijali u svoje sandučiće. Da bi učestvovali u razgovoru, učesnici bi odgovarali svima.

Teško je to zamisliti u eri servisa poput Venmo i Apple Pay, ali jedna od najvećih briga Cypherpunks bila je digitalizacija finansijskih transakcija. Kada nekome predate novčanicu od 20 dolara, niko ne zna odakle ona potiče. Ali kada nešto platite čekom ili kreditnom karticom, banke vode elektronske evidencije. Cypherpunks su strahovali da bi vlade mogle da koriste te podatke kako bi pratile živote građana. Na svojoj mejling listi razmatrali su načine za stvaranje „elektronskog novca“ — digitalne valute koja bi zadržala anonimnost gotovine. Neki su čak osmislili i sopstvene sisteme elektronskog novca, ali nijedan nije zaživeo — sve do pojave bitkoina.

Pored zajedničkog interesovanja za digitalni novac, postojali su i drugi nagoveštaji da je Satoši pripadao toj grupi. Svoj „beli papir“ objavio je na ogranku mejling liste Cypherpunks pod nazivom Kriptografska lista, a delovalo je i da lično poznaje dvojicu njenih članova.

Na vrhuncu, krajem devedesetih, Cypherpunks su imali oko 2.000 sledbenika, što je i dalje ostavljalo prilično širok krug mogućih kandidata.

Naoružan tim, doduše tankim tragovima, zaronio sam u Satošijev korpus tekstova, naročito u mejlove koje je objavio Marti Malmi, i počeo da pravim spisak reči i izraza koji su mi zapali za oko. Delovalo je kao da pokušavam da dešifrujem neki strani dijalekt. Više puta sam se zapitao da li se upuštam u potpuno besmislen poduhvat.

Moj spisak je vremenom narastao na više od stotinu reči i fraza, zauzimajući nekoliko stranica u svesci. Među onima koje su mi privukle pažnju bili su: „dang“; „backup“, upotrebljeno kao glagol u jednoj reči; „human friendly“; „on principle“; „burning the money“; „abandonware“; „hand tuned“; i „partial pre-image“.

Jedna fraza — „a menace to the network“ — zvučala je kao replika iz naučnofantastičnog filma. Ostale su odavale neobičnu mešavinu britanskog višeg sloja, američkog „redneka“ (radnik iz američke provincije), kompjuterskog štrebera i kriptografa.

Koristeći naprednu pretragu na društvenoj mreži X, površno sam proverio da li neko od desetak najčešće pominjanih osumnjičenih za Satošija koristi izraze koje sam izdvojio. Naravno, nemaju svi oni naloge na X, pa ovo nije trebalo da bude naučno istraživanje. Ipak, baš kako sam se nadao, jedna osoba poklapala se sa gotovo svim mojim rečima i frazama: Bek.

Gledajući u dugu kolonu kvačica koje sam zabeležio u svesci pored njegovog imena, osetio sam nalet adrenalina. Moja slutnja sada je delovala barem delimično utemeljeno. To što je Bek koristio mnoge iste izraze kao i Satoši možda ne bi značilo mnogo zajednici koja je godinama opsednuta ovom temom, ali meni nije delovalo kao puka slučajnost.

Kada sam pažljivije proučio Beka, shvatio sam da ima više osobina koje se poklapaju sa Satošijem. Pre svega, bio je Britanac i pripadao je Cypherpunks. Još važnije, Bek je osmislio Hashcash, sistem zasnovan na rešavanju statističkih zagonetki, koji je Satoši iskoristio za „rudarenje“ bitkoina. Satoši je u svom „belom papiru“ čak citirao Beka i njegov Hashcash.

Ipak, tokom suđenja australijskom prevarantu, Bek je priložio mejlove koji pokazuju da mu se Satoši obratio u avgustu 2008. godine, pre objavljivanja „belog papira“ o bitkoinu, kako bi proverio citat njegovog rada o Hashcashu. Ti mejlovi su delovali kao čvrst dokaz da Bek ne može biti Satoši.

Ali, dok sam razmišljao o tome, ukazala mi se i druga mogućnost: Bek je jednako lako mogao da pošalje te mejlove samom sebi, kao deo unapred smišljene priče za prikrivanje.

„U zečju rupu kriptografije“

Sa svojim tankim naočarima u žičanom okviru, proređenom sedom kosom i kozjom bradicom, Bek (55) izgleda kao pomalo raščupani matematičar. Tokom poslednjih dvanaestak godina izgradio je malo carstvo kompanija povezanih sa bitkoinom i postao jedna od najuticajnijih figura u toj zajednici.

Bek se već dugo ubraja među glavne kandidate za Satošija. Ipak, za razliku od nekih drugih vodećih osumnjičenih, nije bio predmet ozbiljnijeg novinarskog istraživanja — osim u jednom videu iz 2020. godine anonimnog jutjubera poznatog pod pseudonimom „Barely Sociable“.

Pre godinu dana odleteo sam u Las Vegas kako bih ga upoznao. Trebalo je da govori na konferenciji „Bitcoin2025“ u hotelu The Venetian Resort. Nisam bio siguran da sam na pravom tragu, pa nisam planirao da ga odmah suočim sa sumnjama. Hteo sam samo da ga upoznam i saznam više o njegovoj prošlosti. Ako bi se moje istraživanje potvrdilo, zamišljao sam da ga kasnije, u završnom, dramatičnom suočavanju, pritisnem svim dokazima — poput detektiva koji pokušava da izvuče priznanje od osumnjičenog za ubistvo. Za sada, međutim, želeo sam da ga opustim i uspostavim odnos poverenja.

Prišao sam Beku nakon što sam ga slušao kako na jednom panelu samouvereno predviđa da će bitkoin, koji je tada bio na oko 108.000 dolara, u narednih pet do deset godina „lako dostići milion“. (Prigodno, organizatori su binu na kojoj je govorio nazvali „Nakamoto Stage“.) Delovao je blago zatečeno, iako sam intervju unapred zakazao.

Beku sam rekao samo da radim na priči o istoriji bitkoina, ali je možda naslutio šta zapravo pokušavam, jer sam već bio kontaktirao šest njegovih bivših kolega iz tri kompanije u kojima je učestvovao. Ako je i posumnjao, to nije pokazao. Bio je strpljiv i ljubazan. Teško je bilo poverovati da bi ovaj tih, sredovečni štreber, bez vidljivih mera obezbeđenja, mogao biti jedan od najbogatijih ljudi na svetu. Prema „predanju“ iz sveta bitkoina, Satoši je u ranim danima “iskopao” 1,1 milion novčića — zalihe vredne oko 118 milijardi dolara u vreme konferencije.

Bek je bio pričljiv kada je reč o bitkoinu, ali znatno uzdržaniji kada sam razgovor usmerio na njegov rani život. Ipak, uspeo sam da izvučem nekoliko detalja: rođen je u Londonu 1970. godine. Otac mu je bio preduzetnik, majka pravna sekretarica. Često su se selili, a članovi porodice imali su snažne stavove koje se nisu ustručavali da iznesu.

Bek je ispričao da je sam naučio da programira na računaru Timex Sinclair sa 11 godina, a za kriptografiju se zainteresovao još u srednjoj školi. Ta radoznalost prerasla je u pravu strast na Univerzitetu u Ekseteru, gde ga je jedan kolega upoznao sa P.G.P.-jem, besplatnim programom za enkripciju koji su koristili antinuklearni aktivisti i organizacije za ljudska prava kako bi zaštitili svoje fajlove i imejlove od državnog nadzora.

Tolika ga je fascinacija mogućnostima P.G.P.-ja — skraćenice od „Pretty Good Privacy“ — obuzela da je, kako kaže, veći deo doktorskih studija proveo „zaronjen u zečju rupu kriptografije“. Toliko se udaljio od glavne teme da je, priseća se, morao da „zgužva“ svoju disertaciju u poslednjih šest meseci studija, uporedivši sebe sa pilotom koji prinudno spušta avion.

Do tada sam već znao da se P.G.P. zasniva na kriptografiji sa javnim ključem.

I bitkoin funkcioniše na istom principu. Korisnik ima dva ključa: javni ključ, iz kog se generiše adresa koja služi kao digitalni sef; i privatni ključ, tajnu kombinaciju kojom se taj sef otključava i troše sredstva koja se u njemu nalaze.

Kako zanimljivo, pomislio sam, da je Bekov studentski hobi uključivao istu kriptografsku tehniku koju je Satoši kasnije iskoristio u drugačijem kontekstu.

Tema Bekove doktorske disertacije, kako mi je rekao, bili su distribuirani računarski sistemi: programi koji se oslanjaju na mrežu nezavisnih računara — u stručnom žargonu nazvanih „čvorovi“ — kako bi zajednički pokretali softver. To je bio još jedan tehnološki stub bitkoina.

A njegov rad na disertaciji bio je usmeren na programski jezik C++ — isti onaj koji je Satoši koristio za kodiranje prve verzije bitkoin softvera.

Posle gotovo dva sata, Bek je ljubazno stavio do znanja da ga te večeri čekaju druge obaveze, pa smo se srdačno rastali. Rekao sam mu da ću se javiti ukoliko budem imao još pitanja.

Postati Cypherpunk

Pre nego što sam otputovao u Las Vegas, počeo sam da se udubljujem u arhive mejling liste Cypherpunks kako bih saznao više o tom čudnom podzemnom svetu koji je stvorio Satošija. Kada sam se vratio u Njujork, ponovo sam se potpuno posvetio istraživanju.

Za razliku od društvenih mreža poput Fejsbuka, lista Cypherpunks bila je decentralizovan forum za komunikaciju. Kriptografi sa sklonostima ka privatnosti okupljali su se tamo kako bi razmenjivali subverzivne ideje bez straha od cenzure. U tom procesu, posadili su seme inovacija koje su kasnije promenile tok finansijske istorije.

Njihove poruke sačuvane su za potomstvo na nekoliko zaboravljenih sajtova. Jedan od njih me je dočekao logom lobanje sa prekriženim kostima i sloganom: „Ustani, nemaš šta da izgubiš osim svojih bodljikavih žica!“ Našao sam se zagledan u hiljade imejlova, prepunih kripto žargona koji sam jedva razumeo.

Bek se pridružio listi tokom leta 1995, pred kraj svojih postdiplomskih studija. Brzo je postao glasni učesnik, objavljujući postove o temama koje su se kretale od digitalne privatnosti do njegovih štedljivih navika u trošenju.

U jednom od prvih postova rešio je kriptografski izazov — vrstu matematičke zagonetke — koji je postavio Hal Fini iz Kalifornije, koji je radio na P.G.P.-ju. To je označilo početak jednog onlajn prijateljstva: decenijama kasnije, Bek je tvitovao da su on i Fini više puta komunicirali, i na listi i van nje, i da je divio Finijevoj posvećenosti i programerskim sposobnostima.

I Satoši je bio prijateljski nastrojen prema Finiju. Kada je Satoši predstavio svoj „beli papir“, Fini ga je pohvalio. Kasnije se Fini dobrovoljno prijavio da primi neke bitkoine u prvoj ikada zabeleženoj Bitkoin transakciji. Nije bilo dokaza da je Fini znao ko je Satoši, ali jedna od njihovih interakcija ukazivala je da je Satoši bio upoznat sa Finijem.

U decembru 2010. godine, Fini je na forumu Bitcointalk napisao post hvaleći bitkoin kod. Dva sata kasnije, Satoši mu je odgovorio: „To mnogo znači kada dolazi od tebe, Hale.“

Postojala je još jedna stvar koja me navela da pomislim kako Satoši i Fini dele zajedničku prošlost. U jednom od svojih mejlova Martiju Malmiju, Satoši je napravio referencu na sistem elektronskog novca koji je Fini osmislio, pod nazivom Reusable Proofs of Work (R.P.O.W.).

Poput bitkoina, R.P.O.W. je u svoj dizajn uključivao Hashcash, ali za razliku od bitkoina, praktično nije izazvao interesovanje u kriptografskoj zajednici. Samo nekolicina ljudi komentarisala je taj sistem na mejling listama Cypherpunks i Cryptography.

Jedan od retkih koji jeste bio Bek.

Zlatni grumen

U okviru Cypherpunks, Bek je pronašao svoje ideološke srodnike. Zamišljao sam ga u stanu u Londonu kako se posle posla povezuje na internet preko dial-up modema i provodi noći u filozofskim raspravama sa drugim članovima grupe s druge strane sveta.

Kao i mnogi od njegovih novih „dopisnih prijatelja“, Bek je prihvatao „kripto-anarhiju“, ideologiju koja u suštini znači korišćenje kriptografije kako bi se zaštitio privatni život pojedinca od državnog uplitanja.

Iz mejla Adama Beka:
„Za mene, kripto-anarhija je sredstvo za postizanje libertarijanskije vlade, ključni alat za smanjenje moći države i omogućavanje slobode i privatnosti. Libertarijanska vlada znači manje moći, manje poreza, manje opterećujućih zakona i više sloboda.“

To me je podsetilo na ono što je Satoši rekao kada je predstavio bitkoin.

Mejl Satošija Nakamota:
„Veoma je privlačno libertarijanskom pogledu ako to pravilno objasnimo. Mada, ja bolje vladam kodom nego rečima.“ — Satoši Nakamoto

Kao libertarijanac, Bek je bio ogorčen kada je administracija Klintona pokrenula krivičnu istragu protiv osnivača P.G.P.-ja. Tada je američka vlada smatrala programe za enkripciju ključnim za nacionalnu bezbednost i verovala da objavljivanje izvornog koda P.G.P.-ja na internetu predstavlja izvoz zabranjenog naoružanja.

U znak protesta, Bek je pravio majice sa odštampanim jakim enkripcijskim algoritmom i slao ih Cypherpunks članovima u drugim zemljama. Njegova poenta bila je da američka zabrana izvoza osetljive kriptografije krši principe slobode govora i da se ne može primeniti.

Dok sam se divio domišljatosti Bekove šale, shvatio sam da je i Satoši koristio kod za slanje političkih poruka. Verovatno je naslov iz The Times ubacio u prvi blok transakcija delimično kako bi kritikovao britansku vladu zbog spašavanja banaka tokom finansijske krize koja je tada besnela.

Satoši je postavio još jednu političku poruku na sajtu popularnom među ljubiteljima decentralizovanih tehnologija. Tvrdi da mu je datum rođenja 5. april 1975. godine. Datum, 5. april 1933, bio je dan kada je predsednik Frenklin D. Ruzvelt zabranio privatno posedovanje zlata kako bi vlada mogla da devalvira dolar tokom Velike depresije, a 1975. godina je označavala kraj te zabrane.

Finansijski komentator Dominic Frisby uočio je ovo „uskršnje jaje“ pre više od decenije i prepoznao njegovo značenje: bitkoin je digitalna verzija zlata koju država ne može zabraniti niti devalvirati.

Ali niko nije primetio ovaj kratak post Beka iz 2002. godine:

„Samo me zanima, koja je bila logika po kojoj je privatno posedovanje zlata učinjeno ilegalnim u SAD? To je zapanjujuće

…“

Spam na mozgu

Dok sam prežvakavao ovu čudnu koincidenciju, primetio sam još jednu stvar koju Satoši i Bek dele: neobičnu opsesiju spamom.

Među svojim raznim hobijima u okviru Cypherpunks, Bek je upravljao remailerom — servisom koji je omogućavao korisnicima da komuniciraju anonimno tako što je uklanjao identifikacione podatke iz imejlova pre nego što ih prosledi dalje. Na njegovu veliku muku, spameri su to koristili da zasipaju ljude gomilom neželjenih poruka.

Bek je osmislio Hashcash u martu 1997. godine kao način da se suprotstavi tome. Ideja je bila da se naplaćuje „poštarina“ za svaki imejl poslat preko njegovog remailera. Te poštarine su se plaćale u Hashcash-u, koji su korisnici generisali rešavanjem malih matematičkih problema koji su zahtevali puno proračuna. Problemi su računaru oduzimali samo nekoliko sekundi za rešavanje, ali su predstavljali značajan trošak resursa za spamere koji su slali stotine hiljada imejlova odjednom.

Dok sam čitao Satošijeve podatke po drugi, a zatim i po treći put, počeo sam da primećujem reč „spam“ svuda. Po mom brojanju, Satoši je pomenuo spam 24 puta, često izražavajući ideje identične Bekovim.

Pet meseci nakon što je predstavio Hashcash, Bek je na listi Cypherpunks predložio da njegov izum može biti koristan poznatim ličnostima kao način da filtriraju svoje imejlove. U januaru 2009. godine, Satoši je na listi Cryptography predložio sličnu primenu za bitkoin.

Iz mejla Adama Beka:
„Ako ste neka medijska zvezda i dobijate previše imejlova — samo pojačajte squech, povećajte zahtevanu poštarinu i dodajte ljude koje želite na svoju listu bez poštarine.“

Satoši Nakamoto:
„Ako neka poznata osoba prima više imejlova nego što može da pročita, ali bi i dalje želela način da fanovi stupe u kontakt s njom, mogli bi da postave Bitcoin i podele IP adresu na svom sajtu. ‘Pošaljite X bitkoina na moju prioritetnu liniju na ovom IP-u i poruku ću lično pročitati.’“

To nije bio očigledan scenario upotrebe za Satošijev novi elektronski novac — osim ako vam na pameti nije bilo filtriranje neželjenih imejlova, kao što je Beku bilo više od decenije.

Satoši je takođe verovao da bi Bitkoin mogao dovesti do opšteg smanjenja spama. Nekoliko dana nakon objavljivanja svog „belog papira“, tvrdio je da njegovo stvaranje može dati „vojnicima“ zombiranih računara, preuzetih od hakera da preplavljuju imejl sandučiće, novu svrhu: „generisanje bitkoina umesto toga.“

Njegov argument nije naišao na odjek i spam se nastavio širiti. Ipak, Bek je četiri godine kasnije izneo potpuno isti stav na forumu Bitcointalk: „Možda bi spam čak i pao ako je rudarenje Hashcash-a preko CPU/GPU profitabilnije od slanja spama. Čini mi se veoma verovatnim da bi tako bilo,“ napisao je.

Gospodin Prosečni

Imao sam sve manje sreće u pronalaženju pukotina u Satošijevoj dubokoj maski koje bi mogle da dovedu do pravog dokaza. Konvencionalna mudrost je govorila da je napravio dve greške. Prva se odnosila na procurelu IP adresu koja je navodno locirala Satošija u Južnoj Kaliforniji kada je pokrenuo Bitcoin softver. Druga se ticala hakovanja jednog od njegovih imejl naloga. Nakon nedelja praćenja oba traga, zaključio sam da nisu samo slepi putevi, već da verovatno uopšte nisu bile greške. Kako da pronađem nekoga ko je toliko dobar u skrivanju svojih tragova?

Dok sam se mučio s tim pitanjem, shvatio sam da je i Bek vešt u anonimnom radu na internetu. Duboko paranoičan zbog nadzora vlade, stalno je smišljao načine da ga zaobiđe. Zapravo, poput Satošija, Bek je bio veliki ljubitelj korišćenja pseudonima.

„Morate biti ispod radarskog pojasa, suštinski nevidljivi vladi, dosije obaveštajaca o vama mora da izgleda kao da je o prosečnom čoveku i potpuno bezopasan. Zatim morate imati jednog ili više alter-ega, za vaše stvarne interese,“ napisao je u januaru 1998. godine.

Satošijev izabrani alter-ego bio je iz Japana. Usput, Bek je još 1997. pokazao interesovanje za tu zemlju, kada je jedan japanski Cypherpunk postavio na listi poruku o kreiranju prvog japanskog remailera.

„Čestitam na pokretanju remailera u novoj jurisdikciji!“ odgovorio je gospodin Bek. „Biranje jurisdikcije je takođe dobro — pitam se šta Japan nudi kao priliku po tom pitanju — postoje li stvari legalne u Japanu koje nisu legalne u Evropi ili SAD?“

Japanski Cypherpunk nije odgovorio. Ali to ne bi sprečilo Beka da kasnije sprovede malo istraživanje na sopstvenu ruku. Ako je to učinio, mogao je naići na kompaniju sa adresom u Tokiju pod nazivom Anonymousspeech L.L.C., koja je nudila anonimni imejl i web hosting. Satoši je koristio njihove usluge da registruje sajt bitcoin.org i da kreira dva neuhvatljiva imejl naloga.

Godine 1999, Bek se preselio u Montreal da bi radio za startap koji se specijalizovao za softver za privatnost. Tamo je pomogao u izgradnji sistema privatnosti pod nazivom Freedom Network, koji je korisnicima omogućavao anonimno pregledanje interneta. Bio je to preteča Onion Router-a, mreže poznatije po skraćenici Tor, koja omogućava pretraživanje interneta anonimno. U Bitcoin zajednici vlada širok konsenzus da je Satoši koristio Tor kako bi sakrio svoje tragove.

Poput bitkoina, Freedom Network je bio distribuirani računski sistem. Bek i njegovi saradnici pokušavali su da ga učine otpornim na nadzor vlade i korporacija.

To je bila još jedna osobina koju je delio sa Satošijem, čiji postovi na Bitcointalk pokazuju duboko znanje o mrežnoj bezbednosti i zaštiti od ranjivosti. Bitcoin mreža je široko cenjena zbog svoje sposobnosti da odoli pokušajima hakovanja.

Napster protiv Gnutelle

Nakon nekoliko meseci provedenih u dubinama arhiva liste Cypherpunks, ponekad bih gubio trag o tome gde sam u svom istraživanju i upadao u lažne tragove, završavajući u čudnim slepim ulicama. Dok je Satoši odgovarao na jednu od prvih kritika svog „belog papira“ na listi Cryptography, napisao je: „Zaista nisam tu tvrdnju izneo snažno koliko sam mogao.“ Mislio sam da sam tu frazu već negde video i proveo nekoliko večeri pretražujući stotine postova sa liste iz 1990-ih koje sam već pročitao. Uskoro mi je postalo jasno da sam to samo umislio.

Ali moje ponovno čitanje nije bilo uzalud. Drugi paralelni elementi između Beka i Satošija počeli su da izlaze na videlo. Na primer, obojica su delila odbojnost prema autorskim pravima.

„Odbacite patente i autorska prava,“ napisao je Bek u septembru 1997.

U skladu s tim uverenjem, Bek je svoj softver za ograničavanje spama Hashcash učinio otvorenim kodom.

Satoši je uradio nešto slično. Objavio je Bitkoin softver pod MIT-ovom licencom otvorenog koda, koja je svakome omogućavala da ga koristi, menja i distribuira bez ograničenja.

U duhu stvaranja nečega u javnoj sferi, Bek i Satoši su takođe obojica pokrenuli internet mailing liste posvećene svojim projektima — Hashcash listu i Bitcoin-dev listu — gde su objavljivali ažuriranja softvera sa novim funkcijama i ispravkama grešaka, u formatu i stilu koji je izgledao zapanjujuće slično.

Satošijeva predrasuda prema autorskim pravima (poput Bekove) ispoljila se i na druge načine. Jasno je odustao od autorskih prava kada je delio slike Bitcoin logotipa koji je dizajnirao na Bitcointalku i podsticao ljude koji žele da ga unaprede da „učine svoju grafiku javnim dobrom“.

Početkom 2000-ih, sprovođenje autorskih prava postalo je vest dana kada je popularna platforma za deljenje fajlova Napster zatvorena nakon tužbi velikih muzičkih kompanija. Napster je bio ono što se naziva peer-to-peer softverom, gde korisnici dele sadržaj direktno međusobno, eliminišući potrebu za korporativnim posrednikom.

Bek je bio zgrožen. Podelio je sa listom Cypherpunks rad koji je napisao advokat za intelektualnu svojinu, u kojem su detaljno navedene sve pravne pretnje sa kojima su se sada suočavali tvorci peer-to-peer softvera.

„Moj zaključak nakon čitanja ovoga,“ napisao je Bek, „je da je najsigurnije i najjednostavnije jednostavno objaviti takav softver anonimno.“

Bitcoin, kao i Napster, bio je peer-to-peer softver. Zamislite da se umesto muzičke industrije pojavi vlada, i mogao bi da se odvije sličan scenario. Ako bi identitet njegovog tvorca postao poznat, vladini advokati bi znali koga da gone. Ako ostane skriven, niko ne bi mogao da tuži. Ako su Bek i Satoši ista osoba, to bi objasnilo zašto je Satoši odlučio da ostane u senci.

Muzičke kompanije su štitile svoje poslovne interese. Vlada bi imala drugačiji cilj — zaštitu svog monopola nad novcem.

Satoshi Nakamoto mejl Čet 6. nov 2008

Vlade su dobre u „odsecanju glava“ centralno kontrolisanih mreža poput Napstera, ali čiste P2P mreže poput Gnutella i Tor čini se da drže svoj položaj.

On je aludirao na činjenicu da, iako su korisnici Napstera direktno razmenjivali pesme, Napster je i dalje koristio centralni server da vodi evidenciju ko ima koje pesme. Nasuprot tome, Gnutella, druga usluga za deljenje fajlova, funkcionisala je na mreži nezavisnih računara raspoređenih širom sveta, baš kao i Bitkoin.

To je bila još jedna fascinantna koincidencija. U maju 2000. godine, Bek je izneo upravo istu paralelu između Napstera i Gnutelle:

Predmet: Napster vs Gnutella — zašto distribuirani sistemi pobeđuju
Od: Adam Bek <adam () cypherspace ! org>
Datum: 10. maj 2000. 16:40:11

Gnutella ima znatno veće šanse za uspeh jer se Napster serveri, kao centralni, mogu ugasiti. Gnutellu praktično nije moguće zaustaviti.

Bek ovo poređenje pravio ne samo jednom, već čak tri puta na Cypherpunks listi.

II Zakopana mapa puta

Predviđanje Bitkoina deceniju pre Bitkoina

Sve ove sličnosti bile su intrigantne, ali nisam imao ništa što bi direktno povezivalo Beka sa stvaranjem Bitkoina. To se promenilo kada sam otkrio niz postova koje je Bek pisao na Cypherpunks listi između 1997. i 1999. godine, deset godina pre lansiranja Bitkoina.

Tridesetog aprila 1997. predložio je kreiranje elektronskog novca „potpuno odvojenog“ od savremenog bankarstva, sa četiri ključna svojstva: očuvanje privatnosti i platioca i primaoca; distribucija preko mreže računara da bi se otežalo gašenje; ugrađena retkost da se spreči prekomerna inflacija; i neoslanjanje na poverenje u bilo koju osobu ili banku. Da bi se ostvarila poslednja tačka, dva dana kasnije predložio je i peti element: javno proverljiv protokol.

Sva pet elementa kasnije su postala jezgro Bitkoina.

Četiri meseca kasnije, Bek se ponovo vratio na temu elektronskog novca, uvodeći novu funkciju zasnovanu na teoriji igara.

„Jedna aplikacija o kojoj sam razmišljao je ideja o kreiranju distribuiranog bankarskog sistema,“ napisao je. „Idealno, to je sistem u kojem su svi čvorovi ekvivalentni, i k od n čvorova mora da se dogovori da bi kompromitovao rad banke.“

Bek je aludirao na problem “vizantijskih generala”, problem iz računarskih nauka koji muči decentralizovane sisteme. U analogiji, „n“ generala okružuje neprijateljski grad u ratu sa Vizantijom. Da bi uspešno napali, svi moraju da se slože da napadnu u isto vreme, ali podskup od „k“ generala može biti izdajnik i sabotirati plan. Isto važi i za distribuirane računarske mreže: mogu biti sabotirane od strane zlonamernih učesnika, odnosno čvorova u mreži.

Bek je želeo da kreira mrežu elektronskog novca sa toliko čvorova na različitim mestima da niko ko želi da je sabotira ne bi mogao da nađe dovoljno saučesnika.

To je veoma ličilo na sistem koji je Satoši opisao u svom „belom papiru“ 11 godina kasnije: Bitcoin bi funkcionisao, pisao je Satoši, „dok god većina CPU snage pripada čvorovima koji ne sarađuju u napadu na mrežu.“

U svojoj objavi na listi Cypherpunks 1997. godine, Bek je pisao o čvorovima koji mogu „dolaziti i odlaziti“ bez uticaja na rad mreže. U svom „belom papiru“, Satoši je naveo da čvorovi mogu „napustiti i ponovo se priključiti mreži po volji.“

Formulacija je bila malo drugačija, ali nije trebalo biti vrhunski kriptograf da se primeti da su Bek i Satoši predložili potpuno iste koncepte.

Šestog decembra 1998. godine, Bek se ponovo vratio na temu elektronskog novca, nakon što je drugi Sajferpank, Wei Dai, izneo svoju ideju pod nazivom b-money. Kao što je jutjuber Barely Sociable primetio u svom videu iz 2020. godine, Bek je brzo reagovao na Dai-ev predlog.

B-money je koristio kriptografiju sa javnim ključem kako bi anonimizirao račune korisnika, čuvajući privatnost platioca i primaoca, baš onako kako je Bek zamislio. I imao je još jednu karakteristiku koja se Beku dopala.

Jedan od problema pri kreiranju digitalne valute jeste kako „kovati“ novčiće. Dai je predložio sistem u kojem bi korisnici koji reše računarski problem bili nagrađeni novim b-money novčićima.

Bekov izum Hashcash radio je nešto vrlo slično: nagrađivao je korisnike koji su rešavali računarske probleme time što su dobijali dozvolu da šalju imejlove. Predložio je da se Hashcash iskoristi kao mehanizam za „kovanje“ Dai-evih elektronskih novčića.

Ovo je bilo značajno jer je Satoši u svom „belom papiru“ citirao Wei Daija i kasnije opisao Bitcoin kao „implementaciju Dai-evog predloga b-money.“

Kada se o tome razmisli, to je neverovatno: baš kao što je Bek predložio 1998. godine, Satoši je kombinovao Hashcash i b-money koncepte da stvori Bitcoin. Kolike su bile šanse za to?

Ali tu nije kraj. U komentarima o b-money iz decembra 1998, Bek je predvideo Satošijevo rešenje inflacije.

Svaki elektronski novčić „kovan“ rešavanjem računarskih problema bio je podložan divljoj inflaciji jer bi, kako procesori postaju moćniji, bilo lakše rešavati probleme i kreirati nove novčiće. Da bi se zaobišao taj problem, Bek je predložio da kovanje b-money novčića „vremenom zahteva sve više računarskog truda.“

To je upravo način na koji je Satoši dizajnirao Bitcoin softver. Programirao je tako da svaki novi blok transakcija u proseku zahteva deset minuta za rudarenje i kreirao algoritam koji povećava težinu rešavanja problema kada brži procesori skrate taj interval.

Kao da sve ovo predviđanje nije bilo dovoljno, Bek je u aprilu 1999. predložio još jedan ključni koncept: za distribuisani elektronski novac potreban je javni, nepromenljivi vremenski pečat svake transakcije. Bez njega, korisnik bi mogao da potroši isti novčić dva puta, što bi bacilo ceo sistem u haos.

Bekovo rešenje uključivalo je upotrebu hash stabala — koja sažimaju velike količine podataka u jedan digitalni otisak — i objavljivanje tih otisaka u oglasima u Njujork tajmsu.

Satoši je upotrebio istu ideju za Bitcoin, ali je komponentu oglasa zamenio Bekovim Hashcash-om, koji je vremenski obeležavao transakcije tako što je intenzivne proračune potrebne za pakovanje u blokove učinio previše skupim i dugotrajnim za falsifikovanje.

Bek je čak predvideo Satošijev odgovor na jednu od glavnih kritika koja je kasnije upućena Bitcoinu: veliko trošenje električne energije.

On je 1998. i 1999. tvrdio da energija koju sagore Hashcash i b-money verovatno neće biti veća od potrošnje bankarskog sistema. Kada je deset godina kasnije jedan od ranih čitalaca belog papira Bitcoina pokrenuo to pitanje, Satoši je izneo sličan argument.

Predmet: Re: b-money/Hashcash vs Micromint
Od: Adam Bek <aba () dcs ! ex ! ac ! uk>
Datum: 17. april 1999. 17:45:04

„Sve dok je rasipanje manje od troškova fiat novca, to je dobitak.“

Datum: nedelja, 3. maj 2009, 23:32:26 +0100
Od: Satoši Nakamoto [email protected]
Predmet: Re: Bitcoin
Za: [email protected]

„[Ako Bitcoin] zaista poraste i počne da troši značajnu energiju, mislim da bi i dalje bio manje rasipan od rada i resursa koje zahteva konvencionalni bankarski sistem koji bi zamenio.“

Ukratko, Adam Bek je zamislio gotovo svaki aspekt Bitcoina — i koristio istu logiku kao Satoši da opravda njegovu glavnu manu — deceniju pre nego što je Bitcoin nastao.

Radio tišina

Mesec dana nakon našeg susreta u Vegasu, poslala sam Adamu Beku mejl sa pitanjima o njegovoj radnoj biografiji i o tome zašto se 2009. preselio na Maltu. Nisam objasnila zašto pitam, ali neki članovi Bitcoin zajednice su isticali da bi evropski poreski raj bio idealno mesto za Satošija i njegovu gomilu bitcoina.

Adam Bek je odgovorio sledećeg dana — ljubazno, ali očigledno sa punim razumevanjem implikacije mog pitanja. Preselio se na Maltu iz više razloga, uključujući troškove života, vremenske prilike i, da, poreze, napisao je. „Bitcoineri vole da istražuju, ali slučajnosti se dešavaju i ne moraju nužno ništa da znače.“

Jasno je znao šta pokušavam da otkrijem. Bilo je vreme da dalje testiram teren i otvorim nešto što me je mučilo.

Satoši je u svom radu naveo i Hashcash i b-money. Ali mejlovi koje je Adam Bek dostavio za suđenje Krejgu Rajtu, australijskom prevarantu, sugerisali su da Satoši u avgustu 2008. još nije bio upoznat sa b-money kada je kontaktirao Adama Beka da proveri da li ispravno citira njegov Hashcash rad. Tek nakon što ga je Adam uputio na vebsajt Vea Daija, Satoši je dodao citat o b-money u svoj rad, sugerisali su mejlovi.

Ipak, meni to nije imalo smisla. Adam Bek je u svom radu o Hashcashu posebno diskutovao b-money kao primenu za Hashcash. Pretpostavljajući da je Satoši pročitao rad koji je planirao da citira, morao je da zna za b-money.

Adam Bek je priznao ovu kontradikciju 2020. Kada je na X predložio da Satoši možda jeste anonimni sajferpank koji je pisao o elektronskom novcu, drugi korisnik je dovodio u pitanje njegovu teoriju, napominjući da je anonimni sajferpank spomenuo b-money i da je Satoši saznao za b-money tek mnogo godina kasnije, od Adama Beka.

„Da,“ odgovorio je Adam Bek, „ali Satoši je mogao da mu laže i pretvara se da ne zna za b-money. Ako je Satoši znao neki vrlo nepoznat citat (vebsajt postavljen na Cypherpunks kao deo rasprave o ecash-u), možda ga ne bi citirao da izbegne triangulaciju?“

Neko poput Adama Beka, koji je bio jedan od samo šest imenovanih korisnika koji su diskutovali o b-money na listama Cypherpunks i Cryptography i koji ga je spomenuo ne manje od 60 puta, mogao je posebno želeti da izbegne takvu triangulaciju.

Što sam više razmišljao o tome, to sam postajao sumnjičaviji da je Adam Bek možda sam sebi pisao mejlove u ime Satošija u složenoj zaveri da skrene sumnju sa sebe.

Zato sam odlučio da pitam Adama Beka za metapodatke tih mejlova. Metapodaci su za mejl ono što kovert, poštanska marka i pečat znače za fizičko pismo: pokazuju odakle mejl dolazi, kada je poslat i da li je izmenjen. Kopije mejlova Adama Beka sa Satošijem, koje su postale javne tokom Rajtovog suđenja u Londonu, nisu uključivale te informacije.

Nisam imao velika očekivanja da će mi metapodaci reći bilo šta korisno, jer je Satoši koristio anonimni mejl servis registrovan u Tokiju, koji bi sakrio njegovu I.P. adresu. Ne samo to, Satoši je verovatno koristio i Tor da se poveže na servis i dodatno zaštiti svoj identitet. Ipak, želeo sam da vidim metapodatke, u slučaju da uspem da izvučem neki trag.

Ali kada sam poslao Adamu Beku svoj zahtev, nije odgovorio. Nisam bio siguran da li me ignoriše ili je samo zauzet, i nisam želeo da ga uplašim time što bih odmah poslala novi mejl, pa sam čekao osam dana pre nego što sam poslao još jedan. Opet, radio tišina.

Očigledno sam “pogodio u žicu”. Ali zašto? Sa merama koje je Satoši preduzeo, šta je uopšte moglo biti skriveno? Osim ako Satoši nije napravio neku grešku…

Satoši se pojavljuje, Bek nestaje

Nakon što je Satoši Nakamoto predstavio Bitkoin na Noć veštica 2008, naredne dve i po godine proveo je unapređujući ga uz pomoć grupe ranih entuzijasta koji su svojim znanjem softverskog inženjeringa doprinosili projektu. Satoši je često koordinisao sa grupom, koja je kasnije postala poznata kao Bitcoin Core programeri, preko Bitcointalka i mejla. Zatim je, čuveno, nestao 26. aprila 2011.

Ispostavilo se da je Adam Bek pratio istu šemu — ali obrnutim redosledom.

Više od decenije, kad god se o elektronskom novcu raspravljalo na listama Cypherpunks ili Cryptography, Adam Bek je gotovo uvek davao doprinos, često dugim, detaljnim postovima. Ali kada je Bitkoin, najbliža realizacija vizije koju je on sam izložio, stigao, Adam Bek nije bio nigde.

Godinama kasnije, u decembru 2013, izneo je potpuno drugačiju verziju događaja u podkastu “Let’s Talk Bitcoin”. Adam Bek je domaćinu rekao da je “tehnički bio veoma zainteresovan” za Satošijevo otkriće kada se pojavilo i da je “učestvovao” u diskusiji koju je izazvalo na listi Cryptography.

Pregledao sam listu tražeći bilo kakav trag takvog učešća u jesen 2008. i zimu 2009. i nisam našao nikakve dokaze. Zapravo, Adam Bek je nastavio potpuno da ignoriše Bitkoin sve do juna 2011, kada je dao svoj prvi javni komentar o njemu. To je bilo šest nedelja nakon Satošijevog nestanka.

Ovaj glasni zagovornik elektronskog novca, koji je iznosio ideje gotovo identične Bitkoinu, godinama je pokazivao malo ili nimalo interesa za njega.

Ali kada se konačno potpuno uključio, to se poklopilo sa novim događajem koji je sigurno privukao Satošijevu pažnju. Sedamnaestog aprila 2013, argentinski kriptograf Serhio Demijan Lerner objavio je blog post otkrivajući Satošijevo bogatstvo. Tog istog dana, Adam Bek se pridružio Bitcointalku.

Nakon što je Lerner objavio nastavak blog posta nedelju dana kasnije, Adam Bek je napisao u odeljku komentara: “Pretpostavljam da, ako ti se čini da se previše približavaš, možda bi trebalo da staneš u interesu Nakamota…”

Odjednom sve u jednom

Odjednom, Adam Bek je bio potpuno uključen. U roku od nekoliko sati od predstavljanja na Bitcointalku, predlagao je složena unapređenja sistema. U roku od dve nedelje, zahtevao je da Vikipedija obnovi samostalnu stranicu za Satošija Nakamota, koja je prethodno bila obrisana i spojena sa stranicom o Bitkoinu. A u roku od 18 meseci, osnovao je start-ap pod nazivom Blockstream kako bi razvijao alate koji bi Bitcoin mrežu učinili lakšom za korišćenje, bržom i privatnijom.

Bio je to početak ere u kojoj je Adam Bek brzo sticao uticaj i postao vođa u još uvek maloj Bitkoin zajednici. Da bi zaposlio tim za Blockstream, privukao je najbolje Bitcoin Core programere sa njihovih poslova u kompanijama poput Gugla i Mozile, čime je stekao ogroman uticaj nad digitalnom valutom. Takođe je stekao veliko bogatstvo: tokom narednih dvanaest godina, Blockstream i povezane firme prikupile su milijardu dolara finansiranja, a Blockstream je dostigao vrednost od 3,2 milijarde dolara.

Sve je delovalo u skladu sa onim što bi Satoshi možda učinio da se odlučio ponovo pojaviti pod svojim pravim imenom i preuzeti kontrolu nad svojim stvaranjem.

U jesen 2014, Adam Bek i njegovi saradnici iz Blockstream-a objavili su rad o inovaciji koju je Adam Bek osmislio, nazvanoj “pegged sidechains”.

Rad, na kojem je Adam Bek bio glavni autor, pominjao je DigiCash. Osnovao ga je kriptograf Dejvid Čaum krajem 1980-ih, i DigiCash je kreirao pionirsku elektronsku valutu koja, za razliku od Bitcoina, zavisila je od centralnog servera koji je posedovao i upravljao. Kada je DigiCash bankrotirao 1998. godine, valuta je nestala zajedno s njim.

“Zahtev za centralnim serverom postao je Ahilova peta” DigiCasha, stajalo je u uvodu rada.

To je bio upravo način na koji je Satoši opisao propast DigiCasha pet godina ranije: “Naravno, najveća razlika je nedostatak centralnog servera. To je bila Ahilova peta Čaumovih sistema,” napisao je Satoši.

Sledeće godine, 2015, Bitkoin zajednica se podelila oko predloga da se poveća veličina bloka Bitcoina. Frakcija koju su predvodili dva Bitcoin programera, Gejvin Andresen i Majk Hirn, želela je da blokovi budu mnogo veći kako bi mogli da prime više transakcija. Ali to je bilo kontroverzno, jer veći blokovi zahtevaju da korisnici koji pokreću Bitcoin nodove imaju snažniji hardver i bržu internet konekciju. Ako bi trošak pokretanja noda postao previsok, korisnici bi bili primorani da ga isključe, ostavljajući mrežu u rukama nekoliko velikih data centara. To bi, zauzvrat, ugrozilo sigurnost mreže jer bi se data centri mogli udružiti i preuzeti kontrolu.

Adam Bek se žestoko protivio povećanju veličine bloka. U nizu postova na Bitcoin-dev listi, upozoravao je protiv predloga Gejvina Andresena i Majka Hirna sve oštrijim tonom.

A onda, niotkuda, Satoši se pojavio na listi sa emailom koji je savršeno odgovarao Bekovom stavu. To je bio prvi put da se čulo za Satošija više od četiri godine, osim jednog petorečnog posta prethodne godine u kojem je negirao tvrdnju Njuzvika da je razotkriven.

Mnogi u Bitkoin zajednici dovodili su u pitanje autentičnost novog emaila, jer je jedan od Satošijevih email naloga bio hakovan. Ali Adam Bek je tvrdio da email deluje stvarno. U nizu tvitova, nazvao je Satošijeve opservacije “skroz tačnim” i “u skladu sa Satošijevim stavovima po mom mišljenju” i počeo je da citira delove emaila.

Bek je verovatno bio u pravu: do danas ne postoji dokaz da je email falsifikovan, niti su se pojavili drugi emailovi sa tog naloga.

Satoshijev email je zvučao vrlo slično onome što je Bek pisao u svojim postovima prethodnih nedelja, iako niko nije obraćao pažnju. Kao i Bek, Satoši je tvrdio da sve veća centralizacija Bitkoin mreže ugrožava njenu sigurnost. Nazvao je predlog velikog bloka veoma “opasnim” — isti termin koji je Bek ponavljao. Koristio je i druge reči i fraze koje je Bek koristio: “široki konsenzus,” “pravila konsenzusa,” “tehnički,” “trivijalno” i “robustan.”

Na kraju emaila, Satoši je osudio Gejvina Andresena i Majka Hirna kao dva nepromišljena programera koja pokušavaju da otmu Bitcoin populističkim taktikama i dodao: “Ova trenutna situacija je bila veoma razočaravajuća za posmatrati kako se odvija.”

Četiri dana kasnije, usred posta na istu temu, Adam Bek je napisao: “Veoma razočaravajuće, Gejvin i Majk.”

III. Približavanje

Alternativne teorije

Trebao sam da testiram svoju teoriju. Kasno noću u krevetu ili rano ujutru pod tušem, pokušavao sam da smislim razloge zašto bih mogao biti u zabludi. Jedan argument koji sam pročitao u knjizi „Tajanstveni gospodin Nakamoto“, o dugoj, neodlučnoj potrazi novinara Benjamina Volasa za Satošijem, bio je da je Adam Bek apsolutista privatnosti, a privatnosne funkcije Bitkoina bile su slabe.

To je u početku zvučalo ubedljivo. Ali umesto da otpise Bitkoin kao drugi Cypherpunks koji se zalažu za privatnost, Bek je poslednju deceniju u Blockstreamu pionirski radio na inovacijama koje jačaju Bitkoinovu privatnost, što je po mom mišljenju znatno oslabilo taj argument.

Na X-u, Bek je naveo još jedan razlog zašto ne može biti Satoši: postavljao je previše „glupih“ pitanja na #bitcoin-wizards Internet Relay Chat kanalu kada se prvi put pridružio zajednici.

#bitcoin-wizards IRC kanal je internet čet-soba gde su Bitcoin Core programeri, ili „eksperti“, brainstormovali o ispravljanju grešaka i poboljšanju softvera.

Pregledao sam logove kanala i video vrlo malo dokaza o početniku koji ne zna ništa. Naprotiv, bio sam zapanjen koliko je Bek bio svestan ranjivosti Bitkoina i koliko se brzo fokusirao na njihovo otklanjanje, nedeljama nakon što se uključio. Neke njegove ideje za poboljšanje sistema bile su toliko sofisticirane da su „preletele“ preko glava drugih ekserata.

Takođe sam primetio da je izuzetno kritičan prema drugim kriptovalutama, pisao je u jednom trenutku da želi da ih sve „ubije“.

Šta je sa drugim glavnim kandidatima za Satoshija, pitao sam se? Da li je neko bolji kandidat od Beka? Članak iz 2015. u ovom listu izneo je tezu da je Satoši Nik Sabo, američki kompjuterski naučnik mađarskog porekla, koji je 1998. predložio ideju sličnu Bitkoinu pod nazivom „bit gold“. Sabo je dugo bio na vrhu mnogih lista sve do nedavno, ali žustra debata na X-u o predloženoj nadogradnji Bitcoin Core softvera otkrila je njegovo nepoznavanje osnovnih tehničkih aspekata Bitkoina.

Fini i Len Sasaman, softverski inženjer i borac za privatnost, bili su još dvojica često pominjanih kandidata.

Jedan problem sa Fini hipotezom bio je, međutim, što je fotografisan kako trči trku od 16 kilometara u aprilu 2009. u isto vreme kada je Satoši slao imailove i bitkoine nekoj drugoj osobi. Veći problem bio je što su Fini i Sasaman već bili mrtvi kada je Satoši izveo svoje poslednje pojavljivanje u avgustu 2015. Fini je preminuo od ALS-a 2014, a Sasaman se ubio 2011.

Što se tiče HBO izbora, Piter Tod, suština dokumetarnih dokaza bila je nit na Bitcointalk-u iz 2010. u kojoj je Tod ispravio Satošija po tehničkoj tački. Film je spekulisao da je Todov post zapravo bio Satoši koji završava sopstvenu misao. To bi zahtevalo da poverimo da je Satoši, majstor internet operativne bezbednosti, napravio najosnovniju moguću grešku: slučajno se prijavio pod svojim pravim imenom.

Takođe, Tod bi tada imao samo 23 godine kada je Bitcoin “beli papir” objavljen, što je veoma malo godina da reši izazov koji je mnogim starijim i iskusnijim kriptografima bio nerešiv. Štaviše, nakon emitovanja dokumentarca, Tod je časopisu Wired pokazao fotografije sebe kako skija ili istražuje pećine u danima i u vreme kada je Satoši pisao na Bitcointalk-u.

Neki su spekulisali da Bitcoin nije stvorila jedna osoba, već grupa pojedinaca. Ni toj teoriji nisam poverovao. Što više ljudi pustiš u tajnu, veća je verovatnoća da procuri. Satošijeva tajna ostala je neprobojna 17 godina.

„Bolje sa kodom nego sa rečima“

Bek mi je i dalje izgledao kao najverovatniji kandidat. Ali do tada, to mi više nije bilo dovoljno. Počeo sam da tražim dodatne forenzičke dokaze.

Jednog dana, pretražujući arhivu Cypherpunks-a, primetio sam sličnost zbog koje sam skoro skočio sa stolice.

Kada je Satoši predložio Finiju da bi libertarijanci prihvatili Bitcoin ako im se pravilno objasni, dodao je:

Satoshi Nakamoto [email protected]
Pet, 14. novembar 2008. 13:55 EST

„Bolji sam u kodiranju nego u rečima.“

Bek je izrazio istu misao sličnim rečima dok je raspravljao s drugim sajberpunkom o anonimnosti i slobodi govora:

Od: Adam Bek

Lično, mislim da sam bolji u kodiranju nego u pravljenju uverljivih argumenata.

Što sam bliže proučavao, to sam više sličnosti u pisanju uočavao.

Kao i Satoši, Adam Bek je koristio dve razmake između rečenica, zastarelu praksu koja sugeriše da je Satoši stariji od 50. Bek ima 55 godina.

Satoši je čuveno koristio britansku psovku „bloody“ na Bitcointalku dok se žalio koliko je teško objasniti svoje otkriće široj publici. U nekoliko postova na X u oktobru 2023, Bek je uporno tvrdio da nikad nije koristio taj izraz: „probajte na Google i uverite se, ni reč koju koristim.“

Ali pronašao sam post na Cypherpunks listi iz 1998. u kojem je Bek upotrebio „bloody“ da izrazi svoje rastuće iritiranje internet banerima: „it is getting ridiculus (sic) most of the bandwidth through my trusty 28.8k modem is bloody banners these days!“ („postaje smešno (sic) – ovih dana većinu protoka kroz moj pouzdani 28.8k modem zauzimaju prokleti (bloody) baneri!“

Zašto poricati upotrebu reči koju je zaista toliko odlučno koristio ako nema ništa da skriva?

Najpouzdaniji način da se identifikuju autori je stilometrija, koja meri učestalost i razmak između funkcionalnih reči poput „the“, „and“, „of“ i „to“ kako bi se utvrdio autorski stil.

Godine 2022, Florian Kafijero, kompjuterski lingvista sa francuske visoke škole za arhivistiku i istorijske nauke, koristio je tehniku da pomogne Njujork tajmsu da identifikuje dve osobe iza QAnon pokreta. Ali Kafijero je pokušao i nije uspeo da identifikuje Satošija za Bekovu knjigu.

Mislivši da možda nešto propustio, zamolio sam Kafijera da pokuša ponovo i on je pristao.

Adam Bek je bio među osumnjičenima koje je Kafijero razmatrao prvi put. Ali njegova analiza bila je otežana činjenicom da su većina Bekovih radova koautorski rađeni s drugim kriptografima, što je otežavalo utvrđivanje ko je zapravo pisao tekstove. Ovog puta, Kafijero je odbacio zajedničke radove i odabrao samo Bekov Hashcash rad i njegov doktorski rad. Zatim ih je dodao u bazu akademskih radova koje su napisali još 11 drugih osumnjičenih za Satošija, uključujući Finija, Saba, Sasamana i Toda.

Kafijero je bio zauzet predavanjima i drugim projektima, pa mu je trebalo oko šest nedelja da mi dostavi odgovor. Svakih nekoliko dana slao sam mu poruke preko Signal aplikacije da proverim napredak. Pokušavao sam da umirim očekivanja, ali uzbuđenje mi je raslo.

Presuda je stigla porukom jednom jutrom krajem jula: nakon poređenja radova svih 12 osumnjičenih sa Bitcoin belom knjigom, Kafijerov program za stilometriju je pokazao da je Bek najbliži podudaranju. Ali rekao je da to nije čvrsto podudaranje i da je Fini vrlo blizu drugog mesta. Zapravo, razlika među njima je bila gotovo neprimetna, rekao je, i smatrao je da je ukupan rezultat neodređen.

Zagledao sam se u ekran telefona u neverici. Kao da je neko stavio čokoladni mus ispred mene, pa ga odmah povukao pre nego što sam i okusio.

Osećajući moju frustraciju, Kafijero je promenio način na koji je izračunavao razmak između tekstova 12 osumnjičenih i Satošijeve bele knjige. Rezultat je bio suprotan od onoga što sam se nadao: drugi kandidati su pretekli Beka. Kafijero je rekao da i ove rezultate smatra neodređenim.

Nakon osam meseci izveštavanja i bezbroj sati opsesivnog proučavanja Satošijevog identiteta, mislio sam da sam blizu rešavanja misterije. Ali sada se činilo da je ponovo nedostižno.

Pravopis i gramatika

Uprkos svom razočaranju, imao sam prilično dobru ideju u čemu je problem. Florian Kafjero mi je više puta rekao da, ako bi Satoši znao kako funkcioniše stilometrija, bilo bi mu lako da promeni svoj stil pisanja kako bi se zaštitio.

Nije mi promaklo da je u jednoj objavi 2020. Adam Bek opisao Satošijevo pisanje kao „koncizno i fokusirano“ i spekulisao da je Satoši minimizirao „emocionalne ukrase, suvišne prideve i digresije van teme kako bi smanjio rizik od stilometrije“. Bek i Satoši očigledno su obojica znali ponešto o stilometriji.

U stvari, Adam Bek je proveo dosta vremena razmišljajući o tome kako da pobedi analizu pisanja.

„Razmišljao sam o ovom problemu s vremena na vreme,” napisao je u jesen 1998, primećujući da su pisci koji koriste pseudonime posebno ranjivi da budu identifikovani ako su pisali mnogo pod svojim pravim imenom. Predložio je izradu konstruktora rečenica sa višestrukim izborom i padajućim menijem imenica, glagola i prideva, koji bi otežao uočavanje piščevih idiosinkrazija.

S tim na umu, pokušala sam drugačiji pristup fokusiran na pravopis i gramatiku. Bek je pravio mnogo tipografskih grešaka i imao je razvučen stil kad je pisao na mejling listama, dok je Satošijevo pisanje bilo jasno i većinom bez grešaka. Ipak, nakon što sam pročitala ceo Satošijev poznati opus nekoliko puta i prošla kroz više od hiljadu Bekovih postova na mejling listama, uočila sam neke slične „pisane tikove“.

Bek je često mešao „it’s“ i „its“ i imao je naviku da stavlja „also“ (takođe) na kraj rečenica. U Satošijevom pisanju se pet puta pojavljuje isto.

Obojica su bili patološki nesposobni da pravilno koriste crtice. Kao i Bek, Satoši je često dodavao crtice kad nisu bile potrebne i izostavljao ih kada jesu. Na primer, spojenu imenicu „double-spending“ je pisao sa crticom (double-spending), ali spojene prideve „hand tuned,“ „full blown,“ „would be“ i „file sharing“ je pisao bez crtica — baš kao Bek.

Satoši i Bek nisu hibridno spajali prideve koji kombinuju imenicu sa „based,“ kao u ovom Satošijevom citatu: „U modelu zasnovanom na kovnici novca, kovnica je bila upoznata svim transakcija i odlučivala koja je prva stigla“.

Obojica su ponekad stavljali crticu u određene reči i fraze, a ponekad ne. Na primer, oba su naizmenično koristili „e-mail“ i „email“, „built-in“ i „built in“ (ugrađeno), „off-line“ i „offline“ (van mreže), „pre-compiled“ i „precompiled“ (prekompajlirano) i „to-do list“ i „to do list“ (spisak obaveza). Obojica su ponekad pisali „electronic cash“ (elektronski novac) u celini, a ponekad skraćeno kao „e-cash“.

Kao i Adam Bek, Satoši je naizmenično koristio britanski „cheque“ i američki „check“ i britanske i američke oblike reči „optimize“ (optimizovati). Obojica su ponekad pisali „backup“ i „bugfix“ kao jednu reč umesto dve (pri čemu su „backup“ koristili i kao glagol) i „half way“ i „down side“ kao dve reči umesto jedne.

Kada sam ove neobičnosti pokazao Robertu Leonardu, stručnjaka za forenzičku lingvistiku na Univerzitetu Hofstra, rekao je da su to upravo tipovi stvari na koje se fokusira kada pokušava da identifikuje autora. Nazvao ih je „markerima sociolingvističke varijacije“ — lingvističkim otiscima koji mogu pomoći da se odredi društveni položaj autora, geografsko poreklo ili stručna obuka. One koje su najviše otkrile su bile one koje su bile zajedničke samo malom broju ljudi ili jedinstvene za određenog autora. Pronašla sam barem tri u Satošijevom korpusu koja odgovaraju tom opisu.

Prva dva bila su kriptografska pojma koja je Satoši pisao na poseban način. Jedan od njih bio je „dokaz rada” koji su smislila dva kriptografa u radu iz 1999. da opišu protokole rešavanja zagonetki poput Hashcasha. Pridržavajući se pravilne gramatike, autori nisu stavljali crticu jer je to bila spojena imenica.

Ali Satoši jeste. U svom Bitcoin “belom papiru”, više puta je pisao „proof-of-work“ sa crticama. Do tada je samo osmoro ljudi stavljalo crticu pri korišćenju tog pojma kao spojene imenice na mejling listama Cypherpunks ili Cryptography.

Tražeći način da suzim listu od osam imena, setio sam se da je Satoši pomenuo jednu opskurnu rusku online valutu zvanu WebMoney u jednom od mejlova Mr. Malmiju. Nakon malo istraživanja, utvrdio sam da su samo četiri osobe ikada spomenule WebMoney na Cypherpunks ili Cryptography listama.

Sada sam uporedio ta četiri imena sa osmoro koji su stavljali crticu u „proof-of-work“. Samo jedno se poklopilo: Adam Bek.

Još manje ljudi koristilo je izraz „partial pre-image“ (delimična pre-slika) pre nego što ga je Satoši upotrebio na Cryptography listi da objasni kako funkcioniše Bitcoinov mehanizam rudarenja nalik Hashcashu. Jedine dve osobe koje sam uspela da pronađem bile su Hal Fini i Adam Bek, takođe u vezi sa Hashcashom, uz jednu ključnu razliku: Fini je pisao „preimage“ kao jednu reč, dok je Bek imao tendenciju da koristi crticu — baš kao i Satoši.

Treći lingvistički marker na koji sam se fokusirao bio je izraz „burning the money“ (spaljivanje novca), koji je Satoši koristio dok je objašnjavao funkciju eskrou naloga. Time je mislio na uništavanje bitkoina. Pre Satošija, samo je jedna osoba govorila o „spaljivanju“ elektronskog novca na Cypherpunks ili Cryptography listama: Adam Bek, u aprilu 1999.

Od 34.000 do jednog

Želeo sam da pronađem sistematičniji način za analizu Satošijevog pisanja, pa sam zatražio pomoć Dilana Fridmana, novinara iz tima za veštačku inteligenciju u Njujork tajmsu, koji je imao iskustva sa računarskom analizom teksta.

Moje snažno uverenje bilo je da je Satoši bio član kriptografske zajednice okupljene oko mejling lista Cypherpunks, Cryptography i Hashcash — jer je poznavao više Cypherpunksa, predstavio svoj beli rad na Cryptography listi i ugradio Hashcash u Bitcoin. Odlučili smo da prikupimo arhive sve tri liste sa interneta i spojimo ih u jednu ogromnu bazu podataka kako bismo mogli da ih pretražujemo.

Između 1992. i 30. oktobra 2008 — dana pre nego što se Satoši pojavio — više od 34.000 korisnika objavljivalo je poruke na te tri liste. Pošto su mnogi bili spameri ili su pisali samo nekoliko puta, eliminisali smo sve sa manje od 10 objava. Time smo suzili broj kandidata na 1.615.

Zatim smo isključili korisnike koji nikada nisu govorili o digitalnom novcu. To nas je dovelo do manjeg skupa od 620 kandidata. Zajedno, tih 620 ljudi napisalo je ukupno 134.308 poruka.

U idealnom svetu, analizirali bismo ovaj skup bez ikakvog rizika od pristrasnosti koja bi mogla uticati na rezultate. Polje stilometrije se time ponosi, kako me je Florian Kafijero često podsećao. Ali stilometrija je ovde zakazala.

Alternativni metod bio je da identifikujemo sve reči u Satošijevom korpusu koje nemaju sinonime i da izmerimo koji od naših 620 osumnjičenih koristi najviše tih reči. Reči bez sinonima obično su tehnički termini, pa bi ovaj pristup eliminisao uobičajene izraze. Uz to, imao bi dodatnu prednost: onemogućio bi bilo kakav generator rečenica sa višestrukim izborom poput onog koji je predložio Bek, jer se reči bez sinonima ne mogu lako zameniti.

Isprobali smo ovu metodu. Adam Bek je izbio na vrh liste, sa 521 reči bez sinonima koje deli sa Satošijem. Nekoliko drugih Cypherpunksa nije bilo daleko iza, ali su svi napisali znatno više poruka od Beka, što je njega činilo još upečatljivijim.

U potrazi za još čvršćim dokazima, osmislili smo još dva dodatna pristupa zasnovana na mom istraživanju.

Prvo, detaljno smo analizirali Satošijeve gramatičke greške u upotrebi crtica.

IV Sukob

El Salvador

I dalje nisam imao konačan dokaz Satošijevog identiteta. To je mogao da pruži samo sam Satoši — ako bi upotrebio privatni ključ povezan sa jednim od prvih Bitcoin blokova. Ali sada sam imao čitavo bogatstvo indicija.

Sredinom novembra pisao sam Adamu Beku i zatražio još jedan intervju. Ovog puta nisam okolišao. Napisao sam da sam došao do zaključka da je on Satoši i da želim da mu pokažem sve što sam otkrio i dam mu priliku da odgovori. Čak sam ponudio da doletim na Maltu. Ponovo — nije odgovorio.

Zato sam odlučio da mu priđem lično, na Bitcoin konferenciji na kojoj je trebalo da govori u Salvadoru dva meseca kasnije.

Sleteo sam u topli San Salvador krajem januara sa planom. Bekov panel bio je zakazan za drugi dan konferencije — tada sam nameravao da mu priđem. Ali kasno popodne prvog dana primetio sam da je na mreži X objavio fotografije sebe na bini. Zbunjen i zabrinut da sam propustio priliku, požurio sam ka prostoru za govornike, misleći da ću ga tamo zateći. Međutim, obezbeđenje mi nije dozvolilo ulaz, pa sam se smestio blizu ulaza i nepomično gledao u vrata.

Trideset minuta kasnije, Adam Bek je izašao. Prišao sam mu, ponovo se predstavio i objasnio zašto sam došao. Delovao je blago zatečeno, ali na moje iznenađenje pristao je da se nađemo sledećeg jutra u lobiju hotela u kome je bio smešten — koji je ujedno bio i mesto održavanja konferencije.

Kada sam stigao u dogovoreno vreme, Bek je bio u društvu dvojice direktora iz nove kompanije za upravljanje Bitcoin rezervama koju je suosnovao. Objasnio je da je kompanija u procesu izlaska na berzu, zbog čega mora biti oprezniji u komunikaciji sa medijima.

Potpuno sam propustio ovaj novi razvoj događaja. Kompanije za Bitcoin rezerve pozajmljuju novac i koriste ga za gomilanje bitkoina, nudeći investitorima agresivniji način da se klade na ovu kriptovalutu. Bek je svoju pokrenuo prethodnog leta i spajao je sa javno kotiranom „shell“ kompanijom koju je formirala firma Cantor Fitzgerald, investiciona kuća sa Vol Strita kojom je ranije upravljao ministar trgovine Hauard Latnik. Kao izvršni direktor spojene kompanije, Bek je po američkim zakonima o hartijama od vrednosti bio obavezan da objavi svaku informaciju koja bi mogla biti značajna za investitore. Tajni fond od 1,1 milion bitkoina, koji bi mogao da sruši tržište ako bi se iznenada prodao, svakako bi spadao u takve informacije.

Dok sam pokušavao da svarim ovaj novi obrt, nas četvorica smo krenuli ka Bekovoj hotelskoj sobi. Delovao je preplanulo i opušteno, u crnoj majici i crnim pantalonama.

Tokom naredna dva sata, izneo sam dokaze jedan po jedan. Smirenim britanskim tonom, Adam Bek je uporno tvrdio da nije Satoši i sve pripisivao nizu slučajnosti. Ipak, govor tela ga je povremeno odavao — lice bi mu pocrvenelo, a u stolici bi se nelagodno pomerao kada bi se suočio s detaljima koje je bilo teže objasniti.

Na primer, nije imao ubedljiv odgovor zašto je nestao sa Cryptography mejling liste baš u periodu kada je Satoši bio aktivan, osim da je bio zauzet poslom. Niti je umeo da objasni zašto je u podkastu „Let’s Talk Bitcoin“ tvrdio da je učestvovao u diskusiji iz 2008. godine povodom Satošijevog „belog papira“, kada je bilo jasno da nije. Kada sam ga pritisnuo oko toga, postao je defanzivan.

„Na kraju krajeva, to ništa ne dokazuje. I mogu da vas uverim — zaista nisam ja“, rekao je oštrijim tonom.

Kada sam pomenuo rezultate naše analize pisanja, Bek je pokušao da pronađe objašnjenje, ali bez uspeha.

„Ne znam“, rekao je. „Nisam ja, ali razumem šta govorite i šta je AI pokazao na osnovu podataka. Ipak, to nisam ja.“

Bek je dodao da je teško dokazati negativnu tvrdnju. Ipak, ponudio je jedan „dokaz“ da nije Satoši: tvrdio je da je, kada se prvi put priključio IRC kanalu #bitcoin-wizards, bio toliko neupućen da je mislio kako bitkoin adresa funkcioniše kao promenljivo stanje na bankovnom računu. (U stvarnosti, bitkoin adresa je više poput fizičkog novčanika sa novčanicama; kusur koji dobijete u transakciji zapravo su potpuno novi digitalni novčići.)

Problem je bio u tome što u zapisima tog kanala nije bilo nikakvog traga takvom nerazumevanju. Kada sam mu to predočio, Bek je pokušao da okrene na šalu: „Bilo bi smešno da sam to umislio.“ (Kasnije je u mejlu dodao da se to možda desilo na nekom drugom IRC kanalu koji nije beležen.)

Bek je negirao da je Satoši mnogo puta, ali formulacija jedne od tih negacija — nakon što sam ukazao da je godinama ranije opisao gotovo svaki aspekt Bitkoina — ostavila je poseban utisak:

„Očigledno nisam Satoši — to je moj stav.“

To je više zvučalo kao retorički stav nego kao tvrdnja zasnovana na činjenicama. Ali Adam Bek se brzo ispravio i dodao: „I to je istina, koliko god to vredelo.“

Ipak, oko nekih stvari se složio sa mnom. Priznao je da ima odgovarajuće znanje i veštine da bi mogao biti Satoši. Saglasio se i da je Satoši verovatno Britanac, stariji od 50 godina i najverovatnije deo Cypherpunks zajednice. Takođe je prihvatio moju primedbu o nedoslednosti u mejlovima koje mu je Satoši slao: ako je čitao Bekov rad o Hashcash-u, morao je znati za b-money, priznao je Bek.

Ipak, negirao je da su ti mejlovi bili smišljena varka kako bi skrenuo sumnju sa sebe. To bi možda zvučalo uverljivije da je pristao da dostavi metapodatke tih mejlova. Međutim, moj zahtev za tim je i dalje ignorisao.

Imao sam još nekoliko stvari koje sam želeo da mu predočim, ali njegovi saradnici su rekli da ima druge sastanke. Spustili smo se liftom do lobija i rukovali se kao dvojica šahista posle naporne partije.

Dok sam ga gledao kako nestaje u gomili raspoloženih učesnika konferencije, nešto mi nije dalo mira. Na trenutak mi se učinilo da je u razgovoru nešto „izletelo“ — kao da je progovorio iz perspektive samog Satošija. Ali nisam mogao da se setim šta tačno.

Kada sam se vratio u Njujork, pronašao sam to u snimku intervjua. Bilo je to u trenutku kada sam mu ukazivao na sličnosti između njegovih tekstova i Satošijevih. Pomenuo sam jedan Satošijev citat, ali pre nego što sam stigao da objasnim zašto ga navodim, Bek me je prekinuo.

Ja: Postoji jedan citat koji sam ranije pomenuo, gde Satoši kaže: „Bolji sam u kodu nego u rečima.“

Adam Bek: „Ali sam ipak dosta pričao za nekoga… mislim… ne kažem da sam dobar sa rečima, ali sam stvarno mnogo brbljao po tim listama.“

Meni je to zazvučalo kao da kaže: za nekoga ko više voli kod nego reči — napisao je baš mnogo reči. U tome je bilo nečeg više od usputne opaske: kao da je, nehotice, priznao da je upravo on autor tog citata. Drugim rečima, na nekoliko sekundi maska je skliznula — i Adam Bek je postao Satoši.

Nekoliko dana kasnije poslao sam mu mejl i suočio ga s tim utiskom. Negirao je da je to bio lapsus. „Samo sam odgovarao u razgovornom tonu na opštu primedbu da se tehnički ljudi često osećaju prijatnije izražavajući ideje kroz kod nego kroz tekst“, napisao je.

Ali bio sam potpuno jasan: pitao sam ga za konkretan Satošijev citat. I imao sam utisak da je Bek to razumeo.

Setio sam se kako se deset godina ranije Satoši nakratko „vratio“ iz anonimnosti da pomogne Beku u sukobu oko veličine blokova. I sada je, činilo se, ponovo tu — u luksuznom hotelu u El Salvadoru. Samo što mu ovaj put nije učinio uslugu: naprotiv, uklonio je i poslednju sumnju da sam na pravom tragu.