“Oni ne smeju da izađu kao poražena strana…”: Kad se studenti pobune, od 1968. do danas…

1
Foto: Tanjug

“Stajem uz svoje studente”, rekla je rektorka Ivanka Popović posle više od 10 dana blokade Rektorata Beogradskog univerziteta i dala garancije “da ima snage da sprovede proceduru utvrđivanja validnosti doktorata Siniše Malog bez obzira na funkciju koju obavlja”.

Ima nešto u tim studentskim pobunama. Još od 1968. godine.

Možda je to najbolje objasnio Goran Bregović u intervjuu za Nedeljnik kada je rekao da su se vlasti očigledno više plašile kad ustanu studenti, nego mašin-bravari ili pekari.

Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog one pomalo izanđale fraze da su studenti najpotentniji deo jednog društva ili one romantične predstave o snazi novog, drugačijeg, beskompromisnog, nepotkupljiovog.

Ili najjednostavnije – studenti su u pravu.

Prvi je to doslovno rekao Tito ’68.

Te čuvene 1968. globalni talas studentske bune zasuo je i Beograd. Studenti su tada iz zgrade Rektorata proglasili opšti štrajk i ispostavili listu zahteva, od “smene šefa policije Beograda”, sve do “slobode štampe” i određivanja “minimalnog ličnog dohotka”.

Posle one čuvene Titove rečenice, mnogi studentski zahtevi su ispunjeni, iako je i posle toga bilo represije…

Ostalo je sećanje na jedan mladalački bunt i proteste koji nikada definitivno nisu našli mesto u fiokama naše istorije: da li je to bila komunistička ili demokratska revolucija, da li su studenti prekinuli privrednu reformu, da li je Tito prevario studente ili su studenti napravili koaliciju sa Titom… Više o 1968. čitajte OVDE.

Vetrove promena devedesetih ponovo su uskovitlali studenti, i te demonstracije bile su prisutne svih tih godina kojima je vladao Milošević.

Prvi nemiri izbili su 9. marta 1991. godine, kada je Vuk Drašković poveo miting njegovog Srpskog pokreta obnove protiv Slobodana Miloševića. Povod za demonstracije bilo je traženje ostavke generalnog direktora Televizije Beograd Dušana Mitevića. Sve se te noći završilo hapšenjem Vuka Draškovića, ali i prebijanjem studenata od strane policije.

Studenti su sutradan krenuli iz Studenjaka da bi se pridružili građanima kod Terazijske česme u čemu je policija, uz suzavac i pendreke, pokušala da ih zaustavi. Zoran Đinđić je zato pregovarao sa policijom, a studenti su nastavili do Terazija.

Događaji 10. marta 1991. godine nazvani su “Plišanom revolucijom”, zbog toga što je jedan od najistaknutijih govornika, glumac Branislav Lečić, sve vreme pozivao na mirni protest, držeći plišanu igračku pande u rukama.

Svi zahtevi studenata, smena generalnog direktora RTS, ostavka ministra policije i omogućavanje rada Radiju B92 i Studiju B, ostvareni su.

Godinu dana kasnije, studenti su poveli demonstracije koje počele 15. juna i trajale čitavog leta. I opet su počeli ispred zgrade Rektorata, a trajali na Platou ispred Filozofskog fakulteta. Tražila se tada ostabka Slobodana Miloševića, raspuštanje Skupštine, raspisivanje izbora i formiranje koalicione vlade…

Te 1992. godine Milošević je na razgovore primio i Dragana Đilasa, vođu protesta na razgovore.

Četiri godine kasnije, novembra 1996. do februara 1997. širom Srbije, studenti i građani protestovali su protiv režima oličenog u Slobodanu Miloševića.

Demontracije su počele su iz Niša, a povodom krađe na lokalnim izborima 1996. godine, ali i zbog nezadovoljstva građana materijalnim stanjem, izolacijom zemlje…

Koalicija “Zajedno” je svakodnevno protestovala vodeći građanski protest kome su se pridružili i studenti. Studentski protest nadživeo je građanski, i trajao 117 dana.

Prebijanja, korodni policije, pištaljke, parole, sve je to bila scenografija i ovih demonstracija posle kojih su došle i one finalne pred svrganje Miloševića 2000. godine.

Nezadovljstvo je eskaliralo formiranjem Narodnog pokreta Otpor, 1998. godine što je, u početku, bila reakcija na nove zakone o univerzitetima i medijima zbog kojih su studenti bili ogorčeni.

Otpor je 2000. godine otpočeo kampanju protiv tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića “Gotov je”. Ona je bila jedan od ključnih poteza u padu režima Slobodana Miloševića.

“Protiv diktature”, tako su se zvali protesti posle predsedničkih izbora 2017. godine na kojima je pobedio Aleksandar Vučić. Ponovo su ih vodili studenti.

Studenti brojnih fakulteta širom Srbije od prošle godine protestuju pod paralom “1 od 5 miliona”, a oni iz Beograda do pre nekoliko dana blokirali su Rektorat BU.

Rektorka, ne baš tim rečima, je rekla da su studenti u pravu. A imala je još jednu, važniju poruku koja je svemu prethodila –  Oni iz ovoga ne smeju izaći kao poražena strana.

Da li su se studenti koji su učestvovali u svim ranijim buntovima, na kraju, osetili poraženima?

1 KOMENTAR

Comments are closed.