Oko Mosada je kreiran mit o bezgrešnosti: Josi Melman za Nedeljnik

0
EPA/BRITTA PEDERSEN

Dobri pisci često vole fudbal. Tako smo i razgovor sa izraelskim piscem Josijem Melmanom počeli pričom o autogolu Milana Pavkova protiv Makabija iz Haife. Melman je u prvom momentu, uz osmeh, pitao da li smo srećni zbog Zvezdinog ispadanja, objašnjavajući da se “ljudi iz Zagreba obično raduju (sportskoj) nesreći Beograda”, ali se onda lupio po glavi i izvinio se. Pomešao je imena i gradove u svom rasporedu. Melman je ovih nedelja tražena roba među novinarima u regionu, zbog dolaska u Rovinj na Weekend Media Festival (od 22. do 25. septembra), ali je odabrao tek nekoliko redakcija kojima će dati intervju. Na kraju našeg, priznao je da ona šala sa Zagrebom i Beogradom na početku nije bila plod zbunjenosti već – zamka. Kao teme o kojima piše, kao istorijski događaji koje secira i svojim knjigama nudi drugačije razumevanje.

Josi Melman je jedan od najznačajnijih pisaca u svetu “tajnih službi”, koji je godine svog rada posvetio pisanju o radu, uspesima i velikim propustima izraelskih službi. O operacijama od uništavanja nuklearnih reaktora u Siriji, do hapšenja Ajhmana. Priznaće i sam da je “Mosad” kao najtraženija reč posle Isusa i Biblije na Guglu uvek isplativa tema, ali ćemo govoriti i o jednom od Mosadovih najvećih propusta – Minhenskom masakru, od kog je prošlo tačno 50 godina.

Otkako se „Fauda“ pojavila na Netfliksu, ljudi u Srbiji su poverovali da bolje razumeju Mosad, ali i uvideli koliko je opasan, napet i neizvestan svet tajnih službi. Kako ste odlučili da uđete u njegovo grotlo, pišući tekstove i knjige o intrigantnim temama?

Od trenutka kada sam počeo da radim u medijima, sredinom sedamdesetih, nametali su se događaji o kojima je trebalo da se piše, a koji su bili fokusirani na bezbednosne teme. U to je vreme Abu Nidalova grupa organizovala brojne terorističke napade i ja sam pomno pratio sve što se u tim slučajevima događalo i o tome sam pisao. Kada je Abu Nidalova grupa likvidirala britanskog kulturnog atašea u Atini, to je takođe bio događaj koji sam pratio sa velikom pažnjom i trenutak kada sam pomislio – sav ovaj rad i sve ove tekstove bi trebalo sabrati u jednu knjigu. Tako je nastala moja prva knjiga “The Master Terrorist: The True Story of Abu-Nidal”. Ja ću, dok budu nastajale i druge moje knjige, paralelno pisati članke o brojnim bezbednosnim temama za novine, za “Haaretz”, i tako ću u potpunosti ući u svet o kojem govorite. Sa svim njegovim intrigama, ali i rizicima.

Koji su najveći rizici sa kojima ste se suočavali? Kakve ste probleme imali zbog tema o kojima pišete?

Najveći problem svakog ko piše o ovim temama jeste činjenica da je potrebno da se izbori za svoj prostor – da ubedi urednike, da je ta tema o kojoj piše vredna rizika i da pisanje o toj temi neće doneti dodatne probleme redakciji ili novinama. Kada pišete o teroristima i istražujete njihovo delovanje i njihove načine organizacije, jasno vam je da rizikujete da prođete kao druge njihove žrtve, ali ja nisam nikada o tome razmišljao, niti sam, da budem iskren, doživljavao takve probleme. Ali zbog mojih tekstova se jesu sastavljale etičke komisije.

Novina za koje pišete ili Mosada?

Znate, oko Mosada je kreiran jedan veo mitova o bezgrešnosti. A znate da nastaju problemi kada pokušate da rasparate bilo koji mit.

Koju operaciju smatrate najznačajnijom u istoriji Mosada? Upravo u kontekstu tog mita o kom govorite.

To je svakako hapšenje Adolfa Ajhmana, nacističkog zločinca. Do te operacije, Mosad je posmatran sa određenim nipodaštavanjem, kao tajna služba koja ima veliki broj ograničenja i koja nema toliki kredibilitet. A onda je uhapšen Ajhman, u pažljivo planiranoj operaciji koja je zahtevala da se ljudi prebace u Buenos Ajres i da to bude urađeno neprimetno, da se tamo formira jedna Mosadova ćelija, da se zatim naprave izviđanja i isplanira operacija, da se organizuje sva logistika, da se operacija izvede i da se Ajhman, jednako neprimetno, izvede iz Argentine. U trenutku kada je Ajhman seo na optuženičku klupu, osim osećaja da je pravda zadovoljena kod velikog broja Izraelaca, ali i drugih ljudi širom sveta, javio se osećaj da je tako nešto mogla da uradi samo jako ozbiljna organizacija. Ja bih ipak rekao da iz današnjeg ugla postoje dve značajnije tajne operacije, suštinski značajnije.

Imam osećaj da govorite o operacijama koje su na neki način potcenjene. Na šta tačno mislite?

Upravo tako. To su dve odvojene operacije uništenja dvaju nuklearnih reaktora. Jedna operacija (naziva se i operacijom “Opera”, prim. aut.) izvršena je 1981. godine u Iraku, kada je uništen nuklearni reaktor “Osirak”. Irak je taj nuklearni reaktor kupio pet godina ranije od Francuske, a iako su i kupac i prodavac tvrdili da je ta kupoprodaja izvršena zbog mirnodopskih ideja i ciljeva i proizvodnje nuklearne energije, izraelska vlada je verovala da je u pitanju reaktor koji će poslužiti da bude kreirana nuklearna bomba. Niko nije želeo da rizikuje sa Sadamom Huseinom i nuklearnom bombom i tako je organizovana akcija, koja će biti osnova za izraelsku vojnu doktrinu u budućnosti, u borbi protiv razvoja nuklearne pretnje. Druga operacija dogodila se 2007. godine, nešto posle ponoći, u avionskom bombardovanju reaktora Deir ez Zur u Siriji. Tek deceniju kasnije biće potvrđeno da je to organizovala i izvršila izraelska tajna služba, uz podršku CIA. Tada je uhvaćena interna, tajna komunikacija između Bašara el Asada i severnokorejskih vojnih stručnjaka i nije bilo dileme da je u pitanju nuklearna pretnja. Ispostaviće se da će tu oblast u borbama koje će uslediti desetak godina nakon akcije, zauzeti Islamska država, a možete da zamislite kakve bi posledice po čitav svet bile da je ISIS u tom trenutku raspolagao tajnim nuklearnim reaktorom ili nečim još većim i strašnijim.

Ipak, čini mi se da ste propustili operaciju pod nazivom “The Wrath of God”. Slučajno je niste pomenuli ili…?

Mislite na reakciju izraelskih službi na tragediju u Minhenu.

Da, ovih dana se obeležava i 50 godina od Minhenskog masakra. Koliko je to važan događaj u istoriji izraelskih tajnih službi?

Taj događaj je nesumnjivo mnogo važan. Dogodila se velika tragedija, ali je i priča o reakciji Mosada na Minhenski masakr ipak samo mit. Sve je počelo knjigom “Vengeance” iz 1984. koja je predstavljala mešavinu faktualnosti i imaginacije, gde je ovaj drugi deo bio naglašeniji i gde je izmišljen tajni sastanak tadašnje premijerke i državnog vrha. Ispostaviće se da izvor za tu knjigu nikada i nije radio u Mosadu.

Ali je Spilberg 2005. po tome snimio i film “Munich”…

Tako je. I to je samo pojačalo mit, iako smo mi koji smo u tu temu upućeni radili na tome i pisali tekstove da ljudima objasnimo gde su granice imaginacije i da su debelo pređene.

Dobro, šta je onda istina?

Istina je da je napravljen veliki propust. Šest nedelja pred Minhenski masakr neki od visokih zvaničnika Palestinske oslobodilačke organizacije rekli su da će “ostaviti poruku na velikoj sceni”. A ima li veće scene od Olimpijskih igara? Naravno da nema. To je potpuno zanemareno. Dva dana od početka Igara u Minhenu sve bezbednosne strukture Izraela imale su svoj zatvoreni sastanak, a transkripti su pokazali da nije ni reč posvećena Igrama. Jednostavno je, trebalo je da pretpostave da bi bezbednost izraelskog tima morala da bude podignuta na viši nivo i da ne treba davati apsolutno poverenje nemačkim službama. Drugi propust su napravile upravo nemačke službe: prvo kada su dozvolile da teroristi uđu u olimpijsko selo, a drugo kada su pokušali da izbave kidnapovane sportiste, pa su tom prilikom svi stradali.

Možete li podrobnije da objasnite organizaciju i način rada organizacije „Crni septembar“?

Mogao bih, kada „Crni septembar“ ne bi bilo samo ime. Ta organizacija faktički nije ni postojala. To je bilo samo jedno istureno krilo Palestinske oslobodilačke organizacije. Potvrđeno je da je naređenja i odobrenja za akcije tog isturenog krila PLO davao Jaser Arafat lično. Ali nije to bilo ništa čudno. Mnogo je slučajeva u kojima određena vlada, kako bi uklonila svoje otiske sa bilo kakvih zločina ili događaja, kreira određenu tajnu organizaciju. Možda bi balkanski, ili srpski pandan „Crnog septembra“ bila „Crna ruka“.

Nisam siguran da bismo mogli da se usaglasimo oko toga. „Crni septembar“ je bio naziv za, kako kažete, “istureno krilo PLO”, ali je ta organizacija vršila terorističke napade, u kojima su po pravilu stradali civili. „Crna ruka“ je imala drugačiji način delovanja.

Želeo sam samo da povučem paralelu između tajnog uticaja različitih vlada ili onoga što se smatra državnim institucijama, kroz delovanje određenih organizacija. U slučaju „Crnog septembra“ i PLO vrlo je jasna veza.

I kako biste ocenili efekte delovanja te veze?

To je bila čvrsta veza i sve akcije su bile pažljivo pripremane. Uostalom, pripadnici grupe koja je upala u olimpijsko selo i otela članove izraelskog tima, pripremali su se i u Libiji, vežbajući sa specijalcima Muamera el Gadafija uspinjanje uz visoke zidove pomoću konopca. Ispostaviće se da je nemački sistem zaštite sportista bio toliko loš da im svi ti ekstremni treninzi nisu ni bili potrebni. Oni su izveli veliki broj napada, što pucnjava na javnim mestima i aerodromima, što bombaških napada, što napada pismo-bombama, a posledice su bile vidljive pre svega u broju žrtava i ranjenih, ali i u osećaju nesigurnosti koji se pojavio u brojnim evropskim zemljama.

Da li je „Crni septembar“ tako promenio način borbe protiv terorizma?

Nije. Suštinski jeste, ali praktično je to uradio jedan drugi septembar. Kada se dogodilo to što se dogodilo u Minhenu, načelnik bavarske policijske uprave izgovorio je, citiram, da smo mi “Izraelci doneli terorizam u njihovu zemlju i u Evropu”. Nije bila ideja evropskih zemalja da se bore protiv terorizma nego da primire terorističke grupe, da sa njima sklope neku vrstu dogovora. A onda je došao 11. septembar koji je sve promenio. Od tog dana bukvalno čitav svet koristi izraelski način borbe protiv terorizma.

Zašto mislite da izraelska upozorenja nisu ranije prihvaćena? Slično je i sa stavovima srpskih političara koji su upozoravali da u Bosni i Hercegovini ratuju i mladi borci Al Kaide, koji tu imaju trening kampove, pa se posle ispostavilo da su dvojica tih momaka upravljala avionom koji je udario u Pentagon.

Greška koju su napravile izraelske službe pre 50 godina, dogodila se i u slučaju 11. septembra, samo ju je u toj situaciji napravila CIA. I tek kada njihove tajne službe na taj način ispadnu naivne, počnu bolje da razumeju čitavu bezbednosnu situaciju. Ipak, 11/9 bio je lekcija za sve. Jeste u Bosni i Hercegovini bilo trening kampova Al Kaide, neku vrstu obuke su i na Kosovu i Metohiji vršili pripadnici iranskih službi, a Iran je direktno pomagao i Albaniju.

Kad smo kod Irana, napravimo zaokret ka sadašnjem trenutku. Živimo u novoj normalnosti nuklearnih pretnji zbog rata u Ukrajini. Koliki je iranski nuklearni kapacitet i kakva je stvarna opasnost od njihovog nuklearnog arsenala?

Zanimljivost u slučaju iranskog nuklearnog arsenala je to što Teheran jednako koliko brine o Vašingtonu brine i o Moskvi, zbog 740 kilometara obale na Kaspijskom jezeru kojima gleda ka Rusiji. U tom smislu Iran mora da vodi računa o obe nuklearne sile i da paralelno razvija svoje programe. Zanemaruje se i činjenica da određene arapske zemlje strepe od iranskog ekstremnog uticaja i njihove hegemonije, pa su zbog toga i popravile odnose sa Izraelom, pre dvadesetak godina tajno, a danas i javno. Izrael, siguran sam, pažljivo motri na sve što se događa u Teheranu i ako posumnja da bi na bilo koji način mogao da bude ugrožen, može da reaguje kako je ranije uradio i u Iraku i u Siriji. Zanimljivo je kako su u isto vreme procurili dokumenti iz Stejt departmenta o iranskom nuklearnom programu, promenjen je direktor Mosada i izvršen je atentat na naučnika koji u Teheranu razvija nuklearni program.

Odlična osnova za neki novi scenario ili novu sezonu „Faude“.

„Fauda“ je popularna jer sadrži pravu meru faktualnosti, iz prve ruke, i imaginacije koja je neophodna. Ona nije Palestince prikazala kao zveri, nije prikazala da su teroristi samo krvoloci, već i obični ljudi, koji imaju svoja osećanja, svoje ideale, svoje vizije. U početku je zbog toga bila oštro kritikovana u Izraelu, gde su njeni autori zbog prve sezone proglašeni izdajnicima, ali je kasnije ipak dobila popularnost koju zaslužuje. A Mosad je, posle Isusa, Biblije i još nekoliko reči, najpopularnija pretraga na Guglu. To se uvek isplati.