Smrt je jeziva ali i jezivo kliktabilna. Smrt izvuče na metre tekstova, podataka, sećanja… Tako sam, tek juče, u danu objave smrti Vuka Dapčevića, saznao meni nepoznati detalj iz života ovog kamermana, kreatora nekoliko dokumentarnih filmova. Saznao sam da je bio i glavni i odgovorni urednik jedne televizije.
Dok sam pisao poruku saučešća njegovoj Duški, razmišljao sam i o Vuku kao glavnom čoveku televizije. Izuzetno talentovan ali nisam ga povezivao sa kolegijumima, sastancima… Smatrao sam ga umetnikom, gradskim likom… Zapravo, nikada nismo ušli u zonu ozbiljnog razgovora jer sve je bilo u šalama, dobrim forama… Pa sam se setio kada je snimao moj intervju pre neku godinu da je to bilo pred njegov kraj oficijelnog radnog života, skidao sam bubicu i rekao mu: „Boli te… ode ti u penziju. “Odgovorio je: „Ja neću u penziju, mrzim penziju…“
Tada sam se odvojio od te naše rutinske komunikacije koja je retko ulazila u ozbiljnost. A on je bio ozbiljan radnik. Ta njegova nameštanja kadra, slike, zapravo bio je izuzetni profesionalac ali ja sam ga tako ubacio iz nehata unekakvu nonšalantnost koja je bila privatna ali ne i profesionalna.
Vuka sam voleo kao čoveka iz kraja, jednog od dece socijalizma, koji su mi bili živi dokaz da su nekadašnji funkcioneri manje zahvatali iz riznice povlastica. Evo juče ste čitali vesti o tome koliko su spiskala deca ovoga ili onoga, a Vuk, sin heroja koji je komandovao oslobađanjem Beograda, od oca je dobio kartu za Prag da upiše kameru. I to je to. Po povratku kao i svi, pripravnički staž, reći će on za sebe „onaj koji nosi kameru“. Juče mi je pisala takođe jedna od „dece socijalizma“ da pita da li je moguće da je Vuk otišao zauvek. Ni ona ništa nije dobila u nasledstvo. Meni je bilo zanimljivo, ali i potresno gledati kako svu tu „decu socijalizma“ opsedaju novobogataši da bi kupili njihove kuće zbog kojih su se ovi „starosedeoci“ mučili za održavanje.
Mislim da su i Vuka opsedali, ali je on prkosio, da ostane do kraja u kvadratnim metrima odrastanja. Naličje kraja je bila droga koja je odnela deo te dece socijalizma u tom silnom naletu osamdesetih. Vuka nije, on je bio sportista, učio tenis od tatinog saborca Koče Popovića, odlazio u „Zlatni papagaj“ sa fudbalerom Partizana Batričevićem. Ta deca socijalizma bila su zanimljiva i talentovana kao Marina Abramović, braća Vejvode, tragična kao sestre Mijatović, ili šmekerska kao Vuk Dapčević. Faliće mi Vuk kada zakoči „fiat abart“ na metar od mene, ili kada me paparaco slika u „Stovarištu“ dok radim intervju sa drugim komšijom S. D. Inače, Vuk je otkrio buvljake mnogo pre nego što jeto postao vikend običaj hipstera.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 08. MAJA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
