“Molim vas, doktore, nemojte opet da mi prekinete vezu”, rekla je zabrinuto, osluškujući da li joj je prepoznao glas. Ovaj put nije prekinuo. “Da, znam ko je”, rekao je doktor. “Da li se nešto promenilo?”

“Ama baš ništa. I dalje samo ćuti, smeška se, čita onu Fulgamovu glupu knjigu i sluša Stone Roses. Pokušala sam da razgovaram sa njim, ali je jedino što mi je rekao – sanjam Istanbul”, reče ona i sa druge strane začu usklik zadovoljstva.

“Ma draga moja, to je sjajno, onda je sve jasno…”, reče doktor.

I tako poče priču…

Usred večere Željka Obradovića i Milenka Savovića u “Klubu književnika” izašao je kelner i rekao im da ih traži Kićanović. Pita ih gde su i zove da dođu kod njega u kuću. On je i ranije planirao da Savović postane direktor, a Obradović trener, ali niko nije mogao da pretpostavi da će se to dogoditi tako brzo.

Mera za ocenu hrabrosti tog poteza još uvek nije izmišljena, a Obradović je godinama kasnije prepričao šta se događalo nakon što je sklopio dogovor sa Partizanom: “Prihvatio sam ponudu, otišao kući, pričao sa suprugom i ona je bila sigurna da sam pijan. U meni je gorela želja da postanem trener. Imao sam priliku da igram u Nemačkoj za jak ugovor, ali ponekad morate da rizikujete u životu“.

Eto kako je izgledao početak njihove zajedničke priče i izgradnje nekog novog Partizana. Ono što je tome prethodilo bilo je blistavo i strašno. Bio je to najbolji Partizan od pamtiveka, tim za velika dela, a i porazi su delo. Oni najveći, ostaju u najvažnijim galerijama istorije jednog života. Svakog pojedinačnog navijača koji se nadao i potom poverovao da je nada uzaludna stvar.

Sve što je predstavljala jugoslovenska košarka ogledalo se u Partizanu. On je nekada bio njeno čedo, nekada pastorče, zauvek najlepša posledica svega što je ta škola značila.

Zanimljiva je teorija koju je Žarko Puhovski, čovek koji nije košarkaški analitičar ali bi opravdano mogao da ponese tu titulu, ispričao za Nedeljnik. Jugoslovenski stil igre nastao je, prema njegovim rečima, u novoizgrađenim gradskim naseljima. Ne zbog toga što je centar zbivanja za sve klince u tim naseljima bio odlazak na koš, nego zbog veličine kuhinje. Dečaci koji su odrastali u tim stanovima bili su prinuđeni da dok su u kuhinji u svakom trenutku procenjuju, bez gledanja, ko se gde nalazi, ko im prolazi iza leđa i gde se nalaze tanjiri, a gde čaše.

Ovo zanimljivo poređenje, iz jugoslovenske kuhinje, o jugoslovenskoj kuhinji, priča je i o timu Partizana koji je u prvoj polovini osamdesetih dobijao svoje obrise, a vrhunac dostigao dok ga je Duško Vujošević sa klupe vodio do Fajnal fora Kupa evropskih šampiona i pehara u Kupu Koraća.

Taj je Partizan bio precizan spoj briljantnog talenta, lepršave igra i discipline.

“Pedantno ustrojena anarhija”. Ideal svakog navijača Partizana.

“Te sezone je, podsećam, promenjen sistem takmičenja u Kupu šampiona, uveden je fajnal for, što je bilo novo iskustvo”, ispričao je jednom Vujošević koliko ga je zabolelo što taj njegov tim nije napravio još korak više.

“Partizan je imao veoma mlad tim i pre početka sezone niko ga nije smatrao favoritom za završni turnir. Takođe, ljudi zaboravljaju da ti igrači nisu tada bili što su postali kasnije. I ja sam bio mlad trener, falilo je iskustva za takvo takmičenje. Ni klub nije imao iskustva kada je reč o velikim utakmicama u Kupu šampiona. Kao navijač sam gledao Partizan s dva najbolja amaterska igrača u svetu, Dalipagićem i Kićanovićem, kako gubi od Zbrojovke u kvalifikacijama. Nismo, dakle, bili svesni snage koju smo posedovali. Dalje, tim je otišao u Belgiju sa određenim problemima, neki stariji igrači nisu rešili stambeno pitanje, što se osetilo u takmičenju. Zatim, nismo ni došli u poziciju da imamo uticaja na to ko će da sudi, makar kad je reč o jednom sudiji. Prosto, organizaciono nismo bili na tom nivou. Mnogo se na tom fajnal foru naučilo, mnogo iskustva je skupo plaćeno…”

Ono što je tada imao, Partizan je ubrzo izgubio. Vujošević više nije bio trener, najveće zvezde su napustile klub i bilo je potrebno krenuti ispočetka.

A navijači Partizana su patili i pitali se kako Stone Roses u onoj pesmi “Sally Cinnamon” može da piše da su sve suze poslate iz raja, ili tako nešto.

Puhovski je osim o kuhinji, imao i košarkašku teoriju po kojoj je jugokošarka bila Jugoslavija pod indigom. Za njega, u toj je alegoriji Tito bio Aleksandar Nikolić. Upravo je Profa, iz prvog reda iza klupe, između revera svog mantila, ispaljivao savete za mladog trenera Obradovića i još mladi tim. Poslednji tim nesvrstanih, u kom zaista nije bilo važno da li je ona mala kuhinja u novoizgrađenom naselju bila u Beogradu, Osijeku, Sarajevu ili Rijeci.

Foto Nedeljnik

Činjenica da je taj tim bio kombinacija igrača koji su ostali tu iz prethodnog, Duletovog tima, i novih igrača dovedenih da budu budućnost novog Partizana, da ga je sa klupe vodio trener bez zanatskog iskustva, dala je za pravo novinarima da pre početka sezone Obradovića pitaju da li je Partizan u Evropi austsajder.

“Evropa nema takav bekovski tandem kakav ima Partizan, zašto bismo se osećali kao autsajderi”, upitao je navodno Željko, smireno.

Slika njegovog samopouzdanja preslikala se i na teren i više nije bilo važno ni protiv koga, ni gde se igra. Igralo se protiv neiskorišćenih prilika i otpisanih nada, protiv aktuelnog društveno-političkog trenutka, protiv tužne stvarnosti. Za sebe i sve one koji su sanjali iste snove – o slobodi.

Tim je, popularnim sportskim jezikom, “rastao” kako je vreme prolazilo. U prvoj, grupnoj fazi takmičenja, Partizan je igrao protiv holandskog Komodora, belgijskog Maes Pilsa, nemačkog Bajera, italijanskog Filipsa, grčkog Arisa i španskih ekipa Huventuda i Estudijantesa i dočepao se četvrtfinala.

I u četvrtfinalu protiv favorizovanog Knora i pre odlaska u tursku prestonicu osećala se pozitivna vibracija, posvedoičili su godinama kasnije mnogi članovi tog tima crno-belih. “Sanjam Istanbul. Sanjam kako dolazim u Beograd sa trofejom u rukama, prvim kao kapiten tima evropskog šampiona”, rekao je Đorđević pre Fajnal fora.

Tamo je sve što se desilo ipak delovalo nekako logično i sve je zaista stalo u dva poslednja minuta finala.

Žofresa je na ulasku završnicu pogodio trojku, Rebrača u sledećem napadu promašio šut sa poludistance, Huventud zatim promašio zicer. Đorđević je onda iz dotrčavanja poravnao rezultat. Oznojeni dlanovi i nervoza. Promašaji, faulovi, skokovi. Izbezumljenje zbog Danilovićeve pete lične. Žofresa drži loptu i na deset sekundi pre kraja pogađa šut van svakog balansa.

A onda, mat u tri poteza. Koprivica prisebno izvodi loptu odmah po primljenom košu. Đorđević sa loptom trči uz aut liniju ka košu Huventuda. Zaustavlja se u trenutku, diže se na skok, u vazduhu okreće telo ka obruču i već u sledećem trenutku kroz njega prolazi lopta.

Koliko god pokušavali, ni pisci, ni filozofi, ni navijači ne uspevaju bolje da opišu taj trenutak od Đorđevića samog.

“Kroz glavu mi je prošlo mnogo crno-belih snimaka iz perioda kada sam bio na tribinama, gledajući koševe Kiće, Praje, šut o tablu Kerkeza, veliki luk Bobana Petrovića, Miška Marića i sve igrače za koje sam navijao. Na neki način mi se činilo da svi ti ljudi koji su prethodili toj pobedi Partizana, koji su nosili dres Partizana, radili u klubu, treneri kluba, kao i oni posle toga, da su svi oni na neki način gurnuli tu loptu koju sam ja ispustio i naterali je svojom snagom i svojom ljubavlju prema Partizanu da uđe u koš. Moja velika čast je da sam oblačio dres Partizana, bio deo te velike porodice a moja najveća nagrada je ljubav koju su nam svi Partizanovci pružili svih godina kojih smo bili zajedno a i posle toga.“ I tako je postalo jasno da u onoj pesmi sreću nisu upoznali ne dok se nije pojavila Sally, već dok se nije pojavio Sale.

“Eto, doktor ti je lepo objasnio”, rekao joj je nakon što je zgranuto prekinula vezu kada je doktor završio priču.

“Ne brini, što ćutim i samo se smeškam, što slušam Stone Roses i čitam tog Fulgama. Već 29 godina, zahvaljujući njima ‘verujem da je mašta jača od znanja, mit moćniji od istorije, snovi od činjenica i da nada uvek pobedi iskustvo… I verujem da je ljubav jača od smrti, a Partizan je ljubav’. Sve je u redu, samo opet sanjam Istanbul.”