O imperativu produktivnosti u karantinu

    0

    Autor: Marija Manasijević, HR Manager, Executive Group

    U prvoj polovini marta pripremali smo se za rad od kuće. Brinuli o tehničkim aspektima rada, koliko će komunikacija da trpi, a koliko sam proces rada. No, pokazalo se da smo se uigrali u kratkom roku, i velika većina nas radi od kuće već mesec i po dana više manje nepromenjenim intenzitetom.

    Nakon početne faze adaptacije usledili su planovi za „poklonjeno“ vreme u karantinu. Mnogi su se odlučili da preurede svoje stanove i kuće, posvete se svom hobiju, pregledaju sve serije i filmove koje su dugo bile na čekanju za period kad ćemo imati više vremena. Mnogi su imali tu ideju i naišli na istomišljenike na društvenim mrežama i u medijima. Hajde da budemo pozitivni. I produktivni. I tako se imperativ produktivnosti počeo širiti javnim diskursom, a veliki deo naših poznanika je pokazao svoje umeće u kuvanju, treniranju, pevanju, slikanju itd. Lep je osećaj kad prvi put napraviš kiflice po maminom receptu ili vidiš trbušnjake koji se polako naziru. To je ubrzo postala mantra prosečne osobe u karantinu sa ciljem da brže „ubiju“ vreme, bolje se osećaju i ovaj period prebrode lakše, uz neku novu veštinu kojom su ovladali. Zvuči sasvim ok, zar ne? Međutim, malo smo se zaigrali.

    U karantinu je važno imati strukturu dana, organizovati i planirati aktivnosti, što za one dosadnije, ali obavezne, što za one u kojima uživamo. Međutim, ono što u ovom periodu nije prepoznato jeste prostor za fleksibilnost rasporeda, u skladu sa našim trenutnim raspoloženjem. Stiče se utisak da su se work-oholici sada prebacili na prostor slobodnog vremena i žele da ga organizuju po to-do listama. To se pokazalo neprimereno, jer nismo svaki dan u isto vreme raspoloženi za trening, ili crtanje, seriju. Nekada nam se baš ništa ne radi. I dosadno nam je. Ali ko je rekao da pandemija treba da bude zabavna?

    Poruke sa društvenih mreža, reklama, banera usmerene su na pozitivnu stranu karantina, što je do određene mere motivišuće. Međutim, bojim se da smo prešli tu granicu i da je takav stav prema pandemiji krajnje neprimeren. Ne, nismo na raspustu, nego u globalnoj pandemiji. To znači da smo se suočili sa različitim emocijama tokom prethodnih nedelja, i lepih i zastrašujućih. Proklamovanjem samo pozitivne strane ove situacije mnogim ljudima koji ne uspevaju da čašu vide do pola punu postaje još gore. Jer se nisu snašli u tome da romantizuju period karantina. Osećaju se frustrirano u pokušaju da „pametno“ iskoriste vreme koje im je poklonjeno gledajući objave na društvenim mrežama i u medijima.

    Romantiziranje perioda karantina kao vremena koje ćemo iskoristiti da na sebi popravimo sve što dosad nismo stizali je klasna privilegija, budući da nije moguće sve poslove raditi od kuće. Naime, potrebne su nam dobro snadbevene prodavnice i apoteke, znači nam da možemo poručiti hranu putem raznih aplikacija i na kraju krajeva, od presudne važnosti nam je dostupnost lekara koji nam mogu pomoći u vreme pandemije. Dakle, nama koji radimo od kuće nije teže nego zaposlenima u pomenutim oblastima, iako nije sasvim ugodno provoditi po cele dane kod kuće. U tome se slažemo i to vodi do izvesnih psiholoških posledica.

    Mentalno zdravlje zaposlenih, ali i onih koji su svoje poslove već izgubili je narušeno, a posledice pandemije na polju mentalnog zdravlja ćemo tek videti. Zato, priznajmo da smo ranjivi i da ćemo praćenjem svojih osećanja i razmišljanja da se najbolje adaptiramo na period akutne pandemije i period koji sledi nakon nje. U vremenu sveopšte neizvesnosti osluškujte sebe, pratite faze kroz koje prolazite i prilagođavajte svoje planove vašem unutrašnjem ritmu. Pa makar i po cenu manje produktivnosti u slobodno vreme.