Poslednjih godina, pa i skoro već deceniju, na beogradskim partijima je neizostavan Boban Petrović, tačnije njegovi hitovi. To je ultimativni sastojak svih plej-lista hipsterskih žurki, ili partija gde fank elita baštini disko hitove Petrovića sa kraja sedamdesetih i početka osamdesetih. Radio B92 je njegov hit “Prepad” uvrstio među 100 pesama bivše Jugoslavije.

Boban Petrović je monstruozno talentovani lik i deluje da mu je sve išlo. Kao fudbaler dođe do Crvene zvezde (kasnije joj je napisao pesmu) pa povredi nogu, pređe da osvaja svet rukama i napravi hitove, ali i njegov TV šou osvoji nagradu u Kanu. Onda ubaci ruke u još veći pogon pa napiše bestseler “Rokanje” koji se proda u 120.000 primeraka u bivšoj Jugoslaviji, a Igor Mandić, pisac, novinar i legenda književne kritike, proglasi ga jednim od međaša savremene srpske proze uz Milovana Danojlića.

Ne samo da je bio rodonačelnik disko muzike već je vodio nekoliko diskoteka ali i bio osnivač (sa legendarnim Brijom) i idejni kreator slavnog beogradskog kluba “Zvezda”.

Onda je u drugoj polovini osamdesetih nestao da bi devedesetih u doba najveće bede i ratova u Beograd i Srbiju počele da stižu vesti o prebogatom srpskom biznismenu Bobu Petroviću koji na Kipru ima milione i ’ladi se njima u svom rols-rojsu. Pa je onda Bob Petrovich stigao u Marbelju, postao vlasnik istoimenog fudbalskog kluba i u sveopštoj euforiji i epizodi dostojnoj serije “Više od igre” taj klub pobeđuje Real Madrid (sa belim dresovima kao Građanski u “Više od igre”)

Imao sam davnu priliku da razgovaram s njim pre dvadeset godina dok mi se u slušalici telefona pričinjavao zvuk talasa koji se razbijaju o njegovu skupocenu jahtu parkiranu u Marbelji. A i bio je u Marbelji tada. On je tada bio mit i niko nije verovao da sam ga dobio.

Posle toliko godina smo se našli pre neki dan i rekao sam mu da ne treba da se pojavljuje tu i tu. Ponesen opaskom moje drugarice koja je rekla “Što se taj mit toliko prodžiberisao”. Rekao sam da on samo promoviše svoj drugi roman “Rokanje 2” koji je izašao pre nekoliko meseci.

I uvek me oduševi nekim pričama dostojnim filma. Ne samo zato što je overio epizode slične filmu već i što istrajno veruje u sopstveno razočaranje postulatima slobode koje je zacrtao rokenrol i trajno ga zarazio i napujdao da juri tu slobodu po svetu.

Prošli put mi je pričao o bogatašima bez noge odsečene zbog dijabetesa koje na brodovima zabavljaju propali rokeri, a sada je opet vratio morski ambijent i setio se trenutka svog razočaranja dok je slušao pola sata Mika Džegera koji je na metar od njega pričao sa svojim knjigovođom i “gde da pošalje ovo i ono, da zavrti na Jersey ostrvu, a to su ostrva gde rokeri koji su nas zaveli drže lovu. Tada mi je palo na pamet da nešto nije u redu. Neko koga sam slepo pratio, izludeo me je sa ‘The Last Time’, ‘Satisfaction’… i gde sam poverovao da je to bezgranična sloboda i da ništa ne može da je zaustavi, zapravo je mašina za mlevenje naših zabluda i velikog keša”.

Ali trebalo je doći do saznanja, zato na početku idemo na kopno, u Jatagan malu i priču o samom početku Bobana Petrovića.

Jatagan mala

Rođen sam u Jatagan mali, deda mi je bio domar, a baba čistačica u okviru klinike. To je bila Interna B u čijem dvorištu sam odrastao i igrao se sa vršnjacima. Jednom je otac bio nosač leševa, drugom bolnički berberin, trećem auto-mehaničar koji opravlja kola hitne pomoći… Tu je bilo moje detinjstvo i za mene klinca to dvorište Interne B je predstavljalo čitav veliki svet. Indijanci i kauboji, na vrh strele stavljali smo zarđale injekcije koje su iz bolnice bacali u đubre. Svaki dan iznose po četiri-pet leševa na kolicima u dvorište, gde ih čeka Alija, otac mog druga Redže koji je bio bolnički “kočijaš” i koji ih stavlja na kola. Dok nose leš pokriven čaršavom, izmislio sam igru da pogađamo da li je mrtvac muškarac ili žena pa brzo podignemo čaršav da vidimo ko je pogodio. Kladimo se u sličice životinja. Morbidna igra. Živeli smo nas devetoro u prepravljenoj laboratoriji koja je bila naš stan.

Keva i ćale su se na svu sreću bavili sportom, studirali su DIF, postali profesori pa smo se preselili na Novi Beograd a onda je zasijalo carstvo kada smo se preselili u novogradnju. Mali stan, ali samo nas četvoro. U školi je sa mnom u klupi četiri godine sedeo Arkan. Zabavljao sam se sa Nedom Arnerić i ostali smo prijatelji. Divna žena, dolazila je posle kod mene na Kipar.

Trenirao sam fudbal u Radničkom, jednom pobedimo Zvezdu 4:1 i pozovu nas nekoliko da pređemo u Zvezdu. Bio je tu i Srećko Jarić, fenomenalni centarhalf, ali se prebacio na košarku. Ostao sam u Zvezdi do devetnaeste godine, Bleki Bogićević i ja trebalo je da odemo na pozajmicu u Maribor, ali sam se povredio i napustio fudbal.

Selimo se na Banovo brdo. Tu sam završio gimnaziju, dao jednu godinu na DIF-u, a onda upisao FON i postao inženjer organizacije rada. Uporedo krećem sa diskotekama. Nekoliko malih na početku, da bih u „Šumadiji“ na Banovom brdu otvorio diskoteku koja je postala poznata u gradu. Tada sam krenuo u koncepciju klubova za zabavu. Ceo Beograd je dolazio u tu diskoteku. Pravio sam sešne, Korni i YU grupa zajedno. Dođe Oliver Mandić, klinac iz srednje muzičke škole „Stanković“ i pita me da svira sa svojom grupom. Oni razvaljuju džez-rok. Fenomenalni su, ali sam rekao da za nastup u diskoteci moraju da nađu pevača. On kaže – dobro, i dovede Preleta. Krenu sa bluzom, publika nije za to i počne da zviždi, Prele zamahne stalkom, udari dvojicu-trojicu i nastavi da peva.

Pripremao se Boom festival u hali Pionir. Napravimo Oliverov bend sa Maljokovićem, Stjepkom Gutom, sa najjačom postavom muzičara. Organizujem da Oliver dođe sa kadilakom, a okolo motoristi u koži kao hells angels. Dolazimo, samo za njega sam organizovao crveni tepih pred halom Pionir. Penje se na binu sa idejom da u jednom momentu polomi crvenu Yamaha klavijaturu koju je jedva uspeo da kupi novcem roditelja a sad treba tu svoju najmiliju stvar da razbije. I na poslednjoj pesmi krene da je razbija. Bio je glavna zvezda festivala i sve su novine objavile tekst o klincu koji je izašao na binu sa najboljim muzičarima i demolirao opremu.

U međuvremenu sam počeo da pravim svoje pesme. Za sebe. Družio sam se sa Goranom Bregovićem. Posle jedne žurke na Neimaru, dođemo nas dvojica kod mene na Banovo brdo. Ide mu avion ujutru i da ne bismo zaspali ja krenem da sviram na klaviru. On pita “Šta je to?”, kažem “To su moje pesme”. Brega me nagovori da to moram da snimim.

Snimam prvi singl “Vikendfobija”. Sve je tu, najlepši muzičari sviraju u bendu, dve crnkinje i koncert pre Bijelog dugmeta na Hajdučkoj česmi. Išli smo na celu turneju sa Bijelim dugmetom po stadionima Jugoslavije. Pa stižu i druga dva singla, singl pesma o Crvenoj zvezdi i na kraju album “Žur” koji snimam u Londonu, Njujorku i na kraju remiks u Bernu. Direktor RTV Ljubljana mi za 150.000 otkupljuje i izdaje ovu ploču. Primetio sam da publici posle koncerata fali produžetak zabave, pa sam odlučio da posle mojih koncerata pravim velike žureve. Čak i celodnevne i celovečernje zabave po Jugoslaviji. Iznajmljivao sam metalni američki autobus, išli smo sa manekenkama, filmovima, prikazao sam „ET“ pola godine pre nego što je stigao u bioskope. Idemo u mala mesta, skupljaju se poljoprivredni proizvođači, boli ih uvo za Bobana Petrovića, ali ne i za gledanje nogu od manekenki. Svirali smo samo 20 minuta, jer samo Stonsi mogu dugo da sviraju a svi ostali ne treba da dave. Sedam-osam hitova, posle toga žurka i na kraju privatna zabava kod nekog lokalnog “Bobana Petrovića”. Nisu nas dirali lokalni moćnici.

Moj drugi album “Zora” sam snimio već u nekom poludepresivnom raspoloženju. Mračna ploča jer sam tada već odlučio da napustim zemlju i da se oprostim sa dotadašnjim životom. Zanimljivo da mi 2014. dolazi klinac u kancelariju u Knez Mihailovoj i traži prava da izda taj album. Začudio sam se jer je to bila ploča koju sam i sam zaboravio. A klinac mi kaže da taj album ima listu čekanja na e-bayu i da mu je cena 420 evra. Verovao je da postoji interesovanje da ga prodajemo po nižoj ceni. Potpišem. Šest meseci kasnije se vraća i donosi zahvalnicu vlasnika Juno records, jedne od najvećih onlajn prodavnica muzičkih naslova. Izdat je vinil tog mog albuma “Zora”.

Klub „Zvezda“

Klub „Zvezda“ je bila želja da se malo smirim od silnih žurki i putovanja po zemlji. Potpuno sam otkačio. Pre nego što će mi se roditi ćerka, otvaram klub da bih imao siguran priliv love zbog porodice i da manje putujem. Pozovem Briju kao dobrog druga i nas dvojica ortački krenemo sa „Zvezdom“. I napravili smo kultno mesto. Takvog kluba nije bilo a neće ga ni biti u Beogradu. O njemu je na tri strane pisao reportažu i „Newsweek“. Da je to ludo kao Studio 54. I stvarno, uspeli smo da kreiramo atmosferu u kojoj su ljudi verovali da su svetska elita. Napravili smo kutak svetske elite u Beogradu ne da bismo dokazali nekom, nego što smo u to verovali. Bio sam tada između Londona i Beograda i neke večeri u „Zvezdi“ su bile bolje nego u „Lulusu“ i „Hipodromu“ u Londonu. Mi smo kreirali „Zvezdu“ da je bilo šokantno koliko su tu ljudi odlično izgledali. Bilo je love, čarter-letovi, išlo se u London, kupovalo u Karnabi stritu i dolazilo u Zvezdu. Iskontrolisali smo ulaz da ne dolaze oni koji bi malo da se biju, uveli smo članske karte, linija na ulazu da devojke koje dođu i imaju kuk ispod linije ne mogu da uđu ili moraju da odu i vrate se na štiklama. (Skrenem mu pažnju da je to skroz politički nekorektno, a on odgovori “Boli me k…c za političku korektnost, izvinjavam se, takvo je bilo to vreme”.)

Mi smo terali žene da izgledaju gracioznije. Mi nismo rekli “Ne dolazite više”, nego produžite noge štiklama. I nije se desilo da se neko nije prilagodio i da nije izgledao najbolje što može. Tu su dobri koncerti od Milana Mladenovića pa nadalje, pa sportisti i svi kultivisani u „Zvezda“ maniru. Niko tu nije iskakao, nego se utapao i svi su želeli da budu svetske face u Beogradu. I uspeli smo da se tako osećaju. Jurio sam svako veče da se stopim u tu masu, a i drugi su to radili. Imao sam tada i diskoteku „Majestic“ ali to je bilo za širu masu. „Zvezdu“ smo prodali Andriji Draškoviću, tada klincu od devetnaest godina.

Te diskoteke su bile moj lični ventil i želja da prenesem tu slobodu koju sam osećao, ispostaviće se lažno. Kada se vratim u te dane, postajem mrzak sam sebi jer sam dokučio da je sve to bila pseudosloboda i bezuspešan pokušaj da se dosegne nešto što ne postoji. Mnogo me je koštala ta iluzija, i nerava, da merim na apotekarskoj vagi svako raspoloženje i da intervenišem kada se nešto poremeti. Da svi negde dišu istim tim srcem slobode.

A puno sam istraživao i nalazio se u čudnim prilikama na tom putu osvajanja slobode. Godinama posle „Zvezde“, Monte Karlo, dolazim svojom jahtom, pa u mercedesu otvorenog krova gledam u zvezdano nebo. “Izvolite, gospodine Petrovichu”, vatromet i ja mislim – slobodan sam, uspeo sam, je.ao sam im majku, čeka me šofer i dovodi u klub gde peva Dajan Vorvik pored 700-800 najbogatijih ljudi koji doniraju novac Crvenom krstu.

To je najveći spektakl u Monte Karlu. Procesija kreće iz kafea „D Pari“ sa 160 belih kabriolet rols-rojseva. U njima donatori a i ja sedim u jednom. Dolazim tamo, delim ček i, burazeru, misliš “Pa ja sam uspeo u životu”. Svi smo prijatelji, ludnica, sedi moj prijatelj Filip Žuno, kasnije oženjen Karolinom od Monaka, i ja sa njim. On se par godina kasnije predstavljao kao Žunović zbog tog prijateljstva sa mnom.

Dakle dolazim jahtom, pa mercedesom, a onda me čeka šofer da me rolsom odveze do „Jimmy’sa“ i onda šampanjac za sve. Ali rekord nije pao tada već kada sam 500 ljudi napojio šampanjcem na Ibici. Ceh 380.000 dolara i to je u „Pachi“ na Ibici i dalje rekord. Niko nije do dan-danas napravio toliki ceh i to može da potvrdi administracija „Pache“. Bili su malo neraspoloženi kad sam ušao i, da ih nasmejem, naručim 480 boca šampanjca da svako dobije čašu i da se nasmeje.

London

Ali da se vratim na priču posle prodaje kluba „Zvezda“. Napustio sam zemlju 1985. i otišao u London u koji sam i pre toga redovno dolazio. Odlazim potpuno posran. Idem u borbu prsa u prsa, i to tamo gde znam unapred da nemam prolaz. Kreće proboj, trgovina metalima, ja iz malog mozga izvlačim nešto što sam studirao. U taksiju sam od aerodroma Hitrou ka nekom hotelu koji drži naš tip koji je tamo uspešan. Dolazim da u sobičku tog hotela probam da se stabilizujem i krenem u saradnji s njim u ideju prodaje metala. Kiša pada, gledam kroz zamagljeno staklo crnog taksija i znam unapred da idem u pravcu neuspeha. Već tada osećam da su mi minorne šanse na duži rok da etabliram sebe kao uspešnog Engleza. Ne postoji engleski san koji je pandan američkom snu. Nema infiltriranja u njihovu srž, što je s moje tačke fenomenalno, pa i ovaj izlazak iz EU je to dokazao: da niko ne može da im se uvuče, da ih odvuče ili da ih uvuče. Oni su stvarno nacija za ugled.

Imam još nešto malo nade i optimizma da ću možda uspeti da izađem sa dovoljno atraktivnom konstrukcijom koja bi me kvalifikovala za kakav-takav iznivelisan odnos sa “domorocima”. Nikad mi nije padalo na pamet da budem uspešniji od Engleza. To sam i u ranijim odlascima shvatao. Oni imaju filozofiju koja je neprevaziđena. Rade celishodnije nego svi drugi na svetu, neverovatno su praktični i ne znam kako nisu uspeli da imaju šahovske šampione jer imaju kombinatoriku iznad svih. Dolazim tamo, u taj hotelčić, i posle dve noći bacaju me u podrum kod Hajd parka u kojem živim na tri keksa i čaju. Lova od prodaje „Zvezde“ je već potrošena. Živim u podrumu, pijem čaj, i idem preko Hajd parka svako jutro u ofis u hotelu. Ulazim u kancelarijicu i kreiram svoj svet. I stvarno uspevam da zavežem nekoliko uspešnih transakcija i završavam sa prilično dobrim profitom, a to je u tom momentu dovoljno da kupim svoj rols-rojs, polovan, zlatan. Ukapirao sam da ako sam u Londonu a nisam u rolsu ne mogu baš ni da uđem u sve klubove. A kad parkiram pred vrata kluba „rr“, već mi ne treba članska karta.

Išao sam po elitnim klubovima kao što je „Tramp“, postao sam drug sa vlasnikom kluba – Džonijem Goldom. To je bila najekskluzivnija diskoteka Londona. Tu su svi koji znače od Džegera, Roda Stjuarta, Džordža Besta… Gold me je zgotivio, vidi da sam lud, plaćam lude račune i ukratko taj prvi kapital sam spičkao dok si rekao britva. Ali iznajmio sam stan, iz podruma sam uleteo u ekskluzivni stan – Harington roud. Gajba na dva sprata sa ogromnim prozorima. Tu sam pravio partije na koje je dolazilo pola Londona. Već sam išao u ludilo daleko preko svojih finansijskih mogućnosti. Ali ovi koji su osećali to moje ludilo su participirali u troškovima. Ja sam trošio sve što sam imao, a njima je to bilo malo ali su učestvovali jer su Englezi, ti koji imaju para, veliki džentlmeni. Kroz tu moju gajbu je prošao krem Londona. Dosta njih kasnije je dolazilo kod mene i u Marbelju. London je tada bio na vrhuncu. Kings roud, Kensington, Karnabi strit… Ta atmosfera se ni pre, a ni posle toga nije ponovila u Londonu. Tih pet-šest godina koliko sam tamo živeo bilo je zlatno doba.

Pre toga sam upoznao menadžera Sex Pistolsa Malkoma Meklarena i basistu benda Sida Višiza. Sa Malkomom me je upoznao Lari Dan iz Virgin Recordsa, s kojim me je opet upoznao Peca Popović. Sex Pistolsi su bili iskreni ludaci. Napravili su ih po meri, Malkom Meklaren je bio kao skulptor, nije ih isklesao ali jeste na neki način “iscrtao”. To je sve bilo kreirano. S njima sam sedeo u „Piccasu“ na Kings roudu. Malkom je bio pomodar, ali genije. Bio je autentični ludak, genijalac kakav samo Englez može da bude i nafarban svim bojama. Mogao si od njega da slušaš o visokoj politici, modi gde je bio neprikosnoven, možda i zahvaljujući njegovoj tadašnjoj devojci, legendarnoj modnoj kreatorki – Vivijen Vestvud.

I uspevao sam da budem prilično prihvaćen s njihove strane. Uspevao sam zbog sličnih talasnih dužina naših ludila, i ta ludila su se prenosila na diskoteke i klubove gde sam igrao bolje od mnogih. Prihvatili su me dosta kao svog po ponašanju, igri, i po lovi koju sam trošio, i mislili da već tada imam veliki novac ali ja ga nisam imao.

Uglavnom, kada sam krenuo sa tim metalima, i taj London je izgledao kao da sam ga osvojio jer sam bio na mestima gde je bila elita, nisam patio od kompleksa niže vrednosti, i mnogi su čak trčali da sede sa mnom za stolom jer kada te vide u društvu Džonija Golda u „Trampu“, automatski misle da imam veliku lovu ili da sam mnogo interesantan. A ja nisam imao ni mnogo love, a nisam ni bio mnogo interesantan ali sam imao ludilo, malo ali dobro sam igrao, pa najbolje ribe okolo, plus Gold – i ja sam se kvalifikovao. Ali kad je krenulo malo jače, kada je trebalo banke da me isprate, e tu je već stalo. Imao sam zdrave konstrukcije ali nisu mi izdali garanciju iz čistog saznanja da bi mogli da učine nekom ko je iz nižeg ešalona svetskih nacija. Što bi „jugoviću“, Rumunu, mom ku.cu da učine…

I tu sam prvi put osetio kad mi uđu u sitna krvna zrnca da gubim. Jedino kad sam dobio veliku lovu, mogao sam da šutnem mog kapetana broda u dupe. A on je bio agent MI6 ubačen na moj brod da vidi da li ja kao neki „jugović“ trgujem oružjem. A bio je pre toga kapetan na brodu Roberta Maksvela koji je 1991. pod misterioznim okolnostima poginuo na svojoj jahti. Čovek pao sa svoje jahte u more i nikada ga nisu pronašli. U trenutku smrti bio je u centru afere jer se za pokrivanje svojih dugova “poslužio” novcem iz penzionog fonda svojih radnika. Njegova ćerka Gilejn Maksvel se, posle smrti oca, seli u SAD, gde upoznaje Džefrija Epstina. Gilejn je prošle godine uhapšena pod optužbama da je upravo ona podvodila maloletnice bogatašu i prisiljavala ih na seks sa Džefrijem Epstinom.

Mira Marković u mom rols-rojsu

Dakle, propadam u Londonu, ne prate me banke, i odlazim na Kipar. Tamo nastavljam da radim ono što sam hteo u Londonu. I tamo sam devedesetih godina trgovinom metalima napravio 380 miliona keša u banci. Legalno. I tri sam rols-rojsa do tada kupio. U jednom sam dočekivao razne ljude, jednom i Miru Marković, Kundaka i Borku Vučić. Došli su da mi nude Mobtel. Meni je prvom nuđen Mobtel. Borka Vučić me je obožavala jer sam bio najluđi biznismen koga je srela. Čak me je molila da prvi uplatim zajam za Srbiju. Imam zahvalnicu države Srbije jer sam prvi uplatio zajam za Srbiju i to je bilo na naslovnoj strani „Politike“.

Naravno da su mi nuđeni štancani dinari iz Topčidera. Pa kako su kupili pola Beograda ti moćni biznismeni? Meni su nuđeni ti dinari. Moglo se kupiti pola Dedinja. A u isto vreme da kupujem naftu i da ih baržama šaljem. Sve je to bilo razrađeno. Evo vam ku.ac. Rekao sam – pare mi ne trebaju, zarađujem dobro a ne na grbači naroda. To i nije moglo da se završi drugačije nego onom megainflacijom.

Penzioner u Marbelji

Odlučio sam da se penzionišem i da živim u Marbelji. Imao sam 380 miliona dolara u banci, jahtu, avion, kuće po Londonu. Napravio sam sebi život koji mi je odgovarao. Deca su mi išla u najbolje škole. Prva ćerka se bavila muzikom, druga tenisom, treća ničim. Sve je funkcionisalo dok sve nije puklo. I novac, i brak, i sve. Svima sam omogućio da se sećaju najlepših dana svog života u druženju sa mnom.

Bio sam vlasnik fudbalskog kluba Marbelja, prvi strani vlasnik nekog španskog fudbalskog kluba. Kamere su pratile dešavanja. Radio sam ono što sam radio i u Beogradu, i u Šapcu, i celoj Jugoslaviji. Pravio sam najbolju zabavu. Najbolji žur. Dovedem kamione piva i napijem ceo stadion. Dovedem najbolje bendove da sviraju pre i posle utakmice.

Prinsa, genijalnog američkog muzičara i svetsku zvezdu, doveo sam u Marbelju. Prvo je došao kod mene na jahtu a sutradan kupio kuću od deset miliona. Čak je voleo neke moje pesme.

Moj komšija Šon Koneri

Na moju jahtu dolazile su lepotice. Ako bih poželeo da ih obučem, znali su vlasnici butika i juveliri da dođu na moju jahtu i u četiri sata ujutru. Biramo najlepše noge, Šon Koneri meri noge i drugoplasirana devojka plače. Za utehu sam joj kupio ferari koji su u pola pet ujutru izvezli iz izloga radnje u Marbelji.

Šon Koneri mi je bio komšija. Prvi put sam ga upoznao tako što mi ga je na jahtu dovela Olivija Valera, vlasnica poznatih klubova po Evropi i najboljih žurki u Marbelji dok se ja nisam doselio. Šon Koneri i Toni Dali su mi bili prijatelji u Marbelji. Obojica su voleli golf, ja sam im pravio društvo nekad, a kao dečko iz Jatagan male nisam mogao da zavolim golf jer su kod mene od igara sa rupom postojali samo klikeri i ono drugo.

Šon Koneri je zavoleo Srbiju. Postao je neki naš part-tajm ambasador. Sve mu je bilo jasno oko naše situacije.

A za Lukića… lamborgini

Ta Marbelja, fudbalski klub i Šekularac koga sam doveo. A doveo sam i Vladana Lukića koji me je oduševljavao kao fudbaler i jednom prilikom kada je dao dva gola u poluvremenu sam ušao u svlačionicu i dao mu ključeve od mog novog lamborginija koji sam platio 450.000 dolara jer je bio kolekcionarski model. Onda je on iste večeri poželeo da ga odveze u Beograd i pokaže ga na Zvezdinoj šljaci. On je pomalo otišao neispoštovan iz Zvezde. Bio je kivan i sad se vraća kao zvezda španskog fudbala u lamborginiju, a ja ludak ga pustim usred prvenstva da pokaže moćnu mašinu u Beogradu. A španska štampa je pisala “Evo ovaj ludak ne samo da mu je poklonio lamborgini nego ga je i pustio usred prvenstva u Beograd“.

Korzikanska veza

A malo kasnije pokazalo se da mi je taj lamborgini spasao život. Da nije bilo tog događaja, tamo neki gradonačelnik Nice, Fera, ne bi mi ponudio da uzmem fudbalski klub Nicu i da napravim sličnu epizodu kao što sam sa Marbeljom. Baza oko fudbala, mode, muzike… U Marbelji gde mi je Širli Bejzi pevala na uvo “Goldfinger” i druge pesme. Obožavala me je. Bila je u tom periodu u vezi sa belgijskim plemićem i dolazili su na moju jahtu.

Dakle, gradonačelnik Nice me pozove i ja kupim fudbalski klub. Ali tokom predsezone krenu demonstracije protiv mene zato što sam hteo da otpustim predsednika kluba. On je bio Širakov čovek, a na izborima ga pobedili gradonačelnik Fera koji je bio Le Penov čovek. Vrlo nestabilna situacija, i kaže Fera da vratim akcije kluba a oni meni pare. Brod mi je bio parkiran u Nici. Jednog dana potpišem, sutradan dolazi dasa sa koferom na brod. Platio sam preko računa a oni meni donose u koferu. On zalizan ko iz “Kuma”. Prođe šest meseci a ja imam rat sa Hezusom Hilom jer je hteo da pere pare preko kluba Marbelja. Nisam pristao, a da jesam, verovatno bih bio u zatvoru kao 150 ljudi koji su tako završili. Krenuo je u rat da mi otme klub. Televizija, radio-stanice protiv mene, jednog dana na automobilima “Petrović nepoželjan u Marbelji”.

A onda primam poziv od onoga što mi je doneo pare na brod: “Sedi odmah na avion i dođi u Nicu.” I sačeka me taj tamo i kaže – sediš ovde, jer je naručeno da me ubiju. To mi kaže taj Korzikanac koji mi je doneo kofer sa parama. I šta je sudbina, da nisam Lukiću dao lamborgini, nikada ne bi čuo za mene gradonačelnik Nice, nikad ja ne bih kupio fudbalski klub pa vratio akcije. Oni su pokrivali sve aktivnosti Korzikanaca, a Korzikanci drže sve kockarnice i stalo im je da ostane na vlasti ovaj Le Penov čovek.

I onda su Korzikanci sredili stvari da me niko ne dira od Hilovih ljudi. Pripretili su Hezusu Hilu. A on je trebalo da dođe u Beograd kada je njegov Atletiko Madrid igrao sa Obilićem. Telefonira mi Arkan i kaže: “Šta si ti to postao, stari školski druže? Ovaj ne sme da dođe u Beograd, najveći mafijaš Hezus Hil ne dolazi sa svojim klubom.” Odgovorim mu: “Nisam ništa postao, ja nisam vaš svet, ja sam muzičar.”

Kad Džeger pozove

I na Kipru sam saznao da nisam rođen za šaržiranje love već je ime moje igre “potrošnja”, što sam kasnije doktorirao. Da spičkam sve što sam napravio na zadovoljstvo svih a pogotovo mene. Jer očigledno da tamo iz one Jatagan male nisam bio predodređen i sudbina nije bila ta da sačuvam pare i ostavim generacijama posle mene da se to lančano obnavlja. Tako da sve ono što sam imao sam potrošio i svi oko mene su bili prezadovoljni životom koji su vodili pored mene, uključujući i porodicu do izvesnog momenta. Ali u zadnjem stadijumu Marbelje se sve okrenulo i nekako sam ostao na vetrometini slobode za koju sam se borio. Mogu iskreno reći, bez ičega ali potpuno svoj.

Posle svih godina peripetija i ludila, predanog istraživanja načina da se osvoji sloboda, došao sam do potpune pustoši mojih odnosa sa okolinom. Ali glavna nagrada mi je što sam ostao svoj. I verovatno jedan od retkih koji nikada nije, izuzev nekoliko poslednjih godina, pravio kompromise. A i ceo život sam se trudio da nikome ne polažem račune ni za šta. Neko bi rekao – sam svoj gazda, ali ne, bio sam svoj rob jer sam uslišavao naredbe ideje sebe kao otkačenog slobodnjaka. Tako da se u tom balansu između sebe kao izvršioca i sebe kao davaoca izrodio neki moj specifičan stil života. Sa dubokom tugom konačnog saznanja da nisam bio ni blizu doticanja slobode.

Sa Mikom Džegerom na jahti i njegovom pričom sa knjigovođom je pukla ideja o slobodi. Jer onaj koji je bio za nas oličenje slobode i rok kulture i buntovništva bez razloga, ispostavilo se da je radio sve sa razlogom i da je taj maneken slobode ništa drugo nego ona lutka iz izloga koju prodavci obuku i nabiju joj periku.

4 KOMENTARA

  1. Svi koji su prevalili šezdesetu, odlično razumeju šta je pisac hteo da kaže.
    Bili smo u velikoj zabludi, misleći da postoji sloboda uma na Zapadu.
    Više smo bili slobodni mi pod čizmom.
    Samo što, jadni, nismo bili svesni u kakvom blagostanju živimo.
    A Juga je bila lepota življenja, to sad potpisujem!
    Rokenrol je bio prevara, iluzija slobode!

    • Verovatno je malo preterao za onih 300+ miliona. Čak i sa besomučnim trošenjem to je nepotrošivo.
      Nedostaju detalji priče o čeliku, sa kim je radio…
      Onda su cene bile daleko niže. Da se zaradi i ostavi u stranu 300+ miliona trebalo je tada da imaš čeličanu u Ukrajini samo za sebe, da nikom ne platiš platu i tako jedno 5-6 godina. Nije moguće.
      Čak i da je vrednost robe bila tolika, opet nije mnogo realno, a kamoli da je zaradio toliko.

Comments are closed.