Novinska priča: Pandemonija

Policijski časovi su se spojili u policijske dane, pa nedelje, mesece i sada već godine ograničenog kretanja. Zatočenici robije bez jasnog datuma oslobađanja, sa zebnjom smo čekali uslovnu slobodu. Ništa neće biti isto posle pandemije, beše rečenica koja se najčešće čula prvih meseci. Ali šta ako nikada ne dođe do tog posle? Da li je ovo Božji plan, ne znam. Ali ako jeste, mogao bi da ubrza malo, šta god da je naumio sa nama

0
stasia04 / Alamy / Alamy / Profimedia

Vrana kljuca strvinu goluba.

Nasred ulice. Zabačene i neprometne, ali svejedno.

U stvari, ne kljuca ga – već čereči. Što joj više prilazim kako bih stigao do svojih kola, to mi je neobičnije njeno uporno ignorisanje. Sve dok ne dođem na nepun metar, i morbidno fasciniran prizorom, spustim se da je slikam mobilnim.

Tek tada podiže glavu dopola umazanu krvlju i golubjim perjem, i glasno grakne na mene. A njen raskomadani plen se trzne i pijukne, neobjašnjivo živ.

Iznenađen, prestrašen, tresnem na dupe. Papiri iz akten-tašne raspu mi se po kolovozu a ispušten telefon zadobije novo naprsnuće ekrana.

Sivo-crni mini-lešinar se pak vrati strvoderisanju, kidajući još žustrije i bešnje. Ali golub, golub nikako da crkne. Pijuče taj mali, pernati Prometej, vrišti sopstvenim jezikom, zvucima koji mi režu kroz um i kosti.

Samo ne UMIRE.

Nesposoban da shvatim, ne želim da gledam niti slušam ništa više.

Nanovo svestan kašnjenja na jutarnji kolegijum, skupljam se nekako sa stvarima u auto, isparkiram i opet zastanem. Zadihanom, zaštitna maska mi pojačava mini napad panike, kojem sam postao tako sklon.

Stržem je sa lica, i premišljam se. Da iznenada pritisnem gas i zgazim ptičurinu, okuražen za upravljačem mašine koja oličava našu razliku. Umnog čoveka i bezumne životinje. Vrana me ponovo pogleda, sa stavom – “možda ću sutra da kljucam tebe”.

Stiskam volan preplaćenim lateks rukavicama u kojima mi šake uveliko klize od znoja. Onda obilazim ptice, nekako, i nastavljam svojim putem.

U retrovizoru vidim kako se toj jednoj vrani sada pridružuju druge. Kao i nekoliko pacova izmilelih iz obližnjeg šahta. Zaklonili su goluba svojim prepletenim telima, ali kao da mogu da ga čujem i dalje, i vidim deo rascepanog krila koje ne prestaje da lepeta.

Onomad, na početku, oduševio nas je povratak delfina u Veneciju, pa onda i vidri, foka, šumskog zverinja, zelenila, vegetacije uopšte… divljine. A sada imamo ovo.

Priroda se zaista vraća na svoje.

Onomad, na početku, oduševio nas je povratak delfina u Veneciju, pa onda i vidri, foka, šumskog zverinja, zelenila, vegetacije uopšte… divljine. A sada imamo ovo. Priroda se zaista vraća na svoje

* * *

Vozim se gradom duhova, i sâm sebi sve više nalik na jednog.

Prolazim retke policijske i sve brojnije vojne punktove, ali me niko ne zaustavlja. Jer, ja sam motor privrede i moram na posao. Smoreni nadzirači samo pogledom overavaju skupocena, mada uveliko ofucana kola. Usporavam ipak kraj svake kontrolne tačke, za svaki slučaj. Među svim tim bezbednjacima ima i nervoznih, lakih na obaraču, ili se makar tako priča po fejsu i tviteru.

Auto ostavljam na pustom parkingu u centru grada, usred grandioznog stambeno-poslovnog kompleksa, ali tek dopola izgrađenog. U recesiji koja je hvatala zamajac, takav će po svoj prilici i ostati.

Žurno ulazim u moju kulu, hitajući dalje ka liftu. “Gospodine Mišoviću!” – viče za mnom vazda preterano revnosni radnik obezbeđenja kojem nikada nisam uspeo da zapamtim ime. Glas mu odjekuje impozantnim, i sablasno praznim, polumračnim mermernim ulaznim holom.

“Recite, ovaj… kolega.”

“Izvinite, ali niste se dezinfikovali…”

Tek tada primetim sopstvene gole dlanove, bez rukavica koje sam odbacio ko zna kad. “A, razumem, naravno.” Pomirljivo pružam ruke, na koje on iz poveće boce šprica fluorescentno-plavu tečnost.

“Najnoviji, američki!” – ističe ponosno.

Sredstvo je toliko jako da štipa za nos i prži kožu, ali se uzdržavam od komentara i samo trljam.

Ne mogu da ne primetim kako su njegove takođe ogoljene šake potpuno nagrizene korozivnim sredstvom, i trajno, bleštavo zaplavljene. Na par prstiju mu nedostaju nokti. Možda je od dezinficijensa, ali nekako u stomaku osećam da nije. Ovo je… nešto drugo.

Brže-bolje ulazim u lift, izbegavajući da nastavim besmisleni razgovor ionako prigušen maskama. Zatvaranje vrata prate njegove oči. Takođe su plave. Cele, čak i beonjače. I kao da u pomalo… svetle u tami.

Dokopavši se svoje solo kancelarije, mog prostog, sivog, sterilnog utočišta, konačno mogu da pocepam masku sa lica. I bezglasno se nakratko tresem napred-nazad dok pokušavam da razumem samo najnovije, jutrošnje bizarnosti.

Kažu da će svaki smak sveta preživeti bubašvabe, pacovi… i mi, advokati. A ja sam od one najgore, najotpornije vrste – radim u banci.

Nedovoljno umiren, odlučujem da skrckam dve tablete ksanaksa odjednom. Zavoleo sam taj opori ukus, a i kao da mi brže deluje tako. Zatim vadim bocu tri decenije stare dudovače iz fioke, poklon Verinog pokojnog ćaleta, i spiram jedno sredstvo za smirenje drugim. Rakija je trebalo da bude za specijalne prilike, ali danas je ponedeljak, ponedeljak iz pakla i treba mi.

Setno gledam bocu sa malo zlaćane tečnosti preostale pri dnu i prisećam se povoda za dar – mog velikog unapređenja koje je definitivno zatuklo emigrantske planove i fantazije. Na sveopštu radost oba para u to vreme zdravih i živih roditelja i prećutno neodobravanje moje tada novopečene verenice. Zatim okrećem broj i čekam da odzvoni dva puna ciklusa pre no što se javi sneni glas.

“Mgh. Šta ‘oćeš Vladane?”

“Volim i ja tebe, bundevice. Samo da ti javim da sam živ stigao na posao.” Kombinovana snaga prostog alkohola i komplikovane hemije mi preplavljuje um blaženim stuporom. Sve je u redu sada.

“Ljubavi moja… Volim te… hvala što si zvao. Izvini, još sam šlogirana.”

“Znam. Ostavio sam ti doručak u frižideru, tvoje omiljeno.”

“Mmmm, ti si divan… Hvala što si se javio.”

“Vrati se da spavaš, samo sam hteo da ti čujem glas.”

“Ne, ne, moram da ustanem, treba da vidim za onaj posao… Neka uprava, šta li… Kaže mi Olja da primaju i bez državnog ispita, radi se od kuće, ful uslovi…”

“Opusti se, neće to nigde da pobegne.”

“Hmpf. Lako je tebi da kažeš, ti imaš super posao, pa još za stalno. Hoću da pomognem, ne moraš sve ovo sam.”

“Pa nisam sam, imam tebe.”

“Znaš na šta mislim.”

“Znam, ali hoću da se opustiš. Mi smo okej.”

Kad već ništa drugo nije.

“U redu, idem onda još malo da dremnem… zovem te kasnije. I ljubim, i jedva čekam da se vratiš kući.”

“A tek ja.”

Spuštam slušalicu i brišem lice. Nisam ni primetio kako su mi pošle suze. Od sreće. Trivijalan, nebitan razgovor. Nama nekada tako težak, nemoguć zadatak. A sada uobičajena stvar, ali koja bi me, i dalje, svaki put jako obradovala.

Ako je išta, išta dobro na belom svetu proizišlo iz ove nezaustavljive, beskrajne katastrofe, to je da smo se Vera i ja konačno… razumeli.

Nas dvoje smo se našli prerano za nju, prekasno za mene, kao u nekom banalnom šlageru. I onda se grčevito zgrabili, držeći jedno drugo očajnički, boreći se sa strahovima i kompleksima koji su nas razdirali, jer smo bili uvek svesni da je to to. Da mora biti. Ljubavi, pa ni strasti tu nikada nije ni nedostajalo, naročito ovog drugog. Ali su te emocije neretko, toliko često znale da se izvitopere u sve one naizgled bespotrebne sukobe koji bi u roku od samo nekoliko minuta prerasli u erupcije uzajamnih optužbi i teških, nepovratnih uvreda.

A onda se pojavio virus. I tek tako, kao da nam je upravo to trebalo, mi smo se smirili. Okrenuti ka onom drugom, jedan uštogljeni, racionalni pravnik i jedna razbarušena, impulsivna umetnica su postali nešto drugo. Savršeno sinhronizovani dvojac.

Iznova zaljubljen ne samo u nju, već i u naš zajednički, prvi put harmonični život, mogao sam nekako da podnesem sve jezive i jezivije vesti i sve veće i strašnije pretnje. Samo dok je nama dvoma dobro.

Naravno da nije moglo da potraje.

Virus… Ne zovemo ga onim rogobatnim tehničkim, pa ni pojednostavljenim imenima, već samo tako: “virus”. Kao da nikada nijedan drugi nije ni postojao.

Govorili su nam kako moramo da naučimo da živimo sa njim, ali on, on nikako nije naučio da živi sa nama. Opirali smo se uzajamno, obostrano neshvaćeni, ne prihvatajući poraz niti priznajući pobedu onom drugom.

Bez iole delotvornih lekova za taj neuhvatljivi, beskrajno prilagodljivi patogen, sa vakcinama koje je lako, ciklično prevazilazio svakom novom mutacijom i u čiju zaštitu niko više nije verovao, ostali smo svedeni na srednjovekovne, antičke metode zaštite. I stalno gubili bitke, mada rat nismo mogli, sve i da smo hteli. Previše nas ima na planeti.

Virus je bio sveprisutan, svuda oko nas, verovatno i u svima nama, bez simptoma, prikriven… samo mi nikako da postanemo imuni na njega.

Jer, kada bi se konačno ispoljila bolest, sve je opasnija bila. A vreme je prolazilo, i mrtvi su se gomilali.

Otupelo se na loše vesti, na sve bliske i sve bliže kontakte, prijatelje, rodbinu koju je pokosio, na limene kovčege, pa crne vreće, i sve te silne sahrane… uvek nekako po najvećoj vrućini, najtežoj kiši i najgoroj košavi. Valjda se čovek na sve navikne, s vremenom. A mi smo pravu otpornost zamenili emotivnom.

Prelistavam onlajn izdanja, i ne znam kako da se osećam zbog svih unutrašnjih i međusobnih sukoba, pa i sve većih ratova, koji razaraju moćne države. Jer smo ovde u Srbiji, jednom za promenu, ostali konačno po strani svega toga. Brži i bolji u svemu, pa stoga i pogođeni najjače, pregrmeli smo užase zaraze u sabijenoj, skraćenoj verziji. I onda prosto odustali.

Malobrojni i nebitni, odumirući sami za sebe.

Prošli su nas svi beskrvni i krvavi protesti, sve uzavrele strasti koje su virusu tako pogodovale. Uplašeni, prestravljeni jedni od drugih, bez kontrole, čak i više i neke velike potrebe za njom. Iscrpljeni od političkih, nacionalnih, čak i religioznih zanosa. Koji su kao uragan otišli negde drugde.

A policijski časovi su se spojili u policijske dane, pa nedelje, mesece i sada već godine ograničenog kretanja. Zatočenici robije bez jasnog datuma oslobađanja, sa zebnjom smo čekali uslovnu slobodu.

Ništa neće biti isto posle pandemije, beše rečenica koja se najčešće čula prvih meseci. Ali šta ako nikada ne dođe do tog posle?

Da li je ovo Božji plan, ne znam. Ali ako jeste, mogao bi da ubrza malo, šta god da je naumio sa nama.

Gladim svoj otromboljeni stomak, pipam sve veće kese pod očima, prolazim prstima kroz proređenu kosu. Postao sam foto-robot depresije, bleda senka negdašnjeg utegnutog post-japija.

Boca je prazna a tek je deset. Još sedam sati ove agonije. Mislim na Veru, moju snagu i utehu, ali ne smem da je zovem, nije u redu. Neću da je pretvaram u psihološku štaku kojom bih se poštapao do kraja radnog dana.

Daj bar da unesem neki kofein.

Idem kroz firmu kao u snoviđenju, omamljen od pića i lekova. U otvorenom, zajedničkom prostoru neprijatno postmodernog dizajna, sveg u vrištećim bojama, i suvišnom luksuzu čak i kada je za to još bilo para, sporadično vidim i ponekog kolegu.

Jedan zapušteni bradonja mi mahne, podigavši sa rukom i miša kojim je do malopre besomučno kliktao po ekranu. Prsti kao da su mu utonuli u plastiku, integrišući šaku i oruđe u jedno, ali verovatno se varam. Nije primetio moj izbečeni izraz lica, a već se vratio svojoj zanimaciji – pogrbljen i fokusiran na ekran na kojem se dešava nešto, za njega strašno važno.

A ja, ja ispunjavam svoju kvotu halucinacija za danas sa ovim het-trikom. I ne pada mi na pamet da više izlazim iz kancelarije.

Prelistavam onlajn izdanja, i ne znam kako da se osećam zbog svih unutrašnjih i međusobnih sukoba, pa i sve većih ratova, koji razaraju moćne države. Jer smo ovde u Srbiji, jednom za promenu, ostali konačno po strani svega toga. Brži i bolji u svemu, pa stoga i pogođeni najjače, pregrmeli smo užase zaraze u sabijenoj, skraćenoj verziji. I onda prosto odustali

* * *

Zamišljam ponekad, često u stvari, kako sam u nekakvoj pogrešnoj realnosti. Da je ovo što nam se dešava od proglašenja pandemije naovamo, jedno sveobuhvatno iskliznuće na slepi kolosek istorije. A negde u toj drugoj dimenziji, tik iza ove koprene užasa, postoji i dalje svet koji sam nekad dobro poznavao, a sada ga se sve slabije sećam. U njemu se virus sveo na nakratko zastrašujuću, ali prolaznu epizodu. Ljudi tamo, pa i neki drugi “ja” među njima, uveliko šetaju slobodno, naizmenično zgubidane po kafićima i razbijaju se od posla. Čak i planiraju putovanja, odmore u inostranstvu i raduju se sportskim feštama, premijerama, masovnim koncertima i festivalima.

Otresam te misli, pljeskam se rukama po licu i pokušavam da nađem koncentraciju pred početak ne znam više ni koje po redu telekonferencije sa inostranim partnerima u kojima mi uglavnom prolaze radni dani. Kancelariju ispunjava poznati žamor. Nekih tamo suštinski dokonih ljudi, koji iz jednog virtuelnog sastanka u drugi, sve neubedljivije pokušavaju da svojim uskoro nepostojećim radnim mestima udahnu bilo kakav smisao i relevantnost.

Ako i banke propadaju, onda znaš da stvarno grebemo dno.

Proveravam svoj saldo kroz aplikaciju na telefonu i računam koliko još možemo da izdržimo sa ono bedne preostale ušteđevine ako koliko sutra dobijem otkaz. To je luksuz koji sebi ne mogu da dozvolim. Zato ulećem u diskusiju i ja, kao da mi je stvarno stalo.

Beskonačnim satima kasnije, gasim sve i pakujem se da pođem. Imam manje od sata do početka zabrane kretanja.

Vera je obećala da će srediti kuću, a ja sve ostale obaveze koje se završavaju napolju.

Trka počinje.

Otupelo se na loše vesti, na sve bliske i sve bliže kontakte, prijatelje, rodbinu koju je pokosio, na limene kovčege, pa crne vreće, i sve te silne sahrane… uvek nekako po najvećoj vrućini, najtežoj kiši i najgoroj košavi. Valjda se čovek na sve navikne, s vremenom. A mi smo pravu otpornost zamenili emotivnom

* * *

Sa svakim minutom razdvojenosti od Vere, sve sam nervozniji. To nam je oduvek smetalo u vezi. Maltene sve naše svađe su se dešavale na daljini, porukama, pozivima, mini video-konferencijama iz noćnih mora.

Markirani ručni sat, roditeljski poklon još za diplomiranje, pokazuje pola sata do zabrane kretanja. A ja nisam ni u prodavnici završio. Neka vrlo korpulentna baba mi u dućanu manevrom iskusnog laktaroša ubada solarni pleksus. Sve samo da bi se dokopala poslednjeg para gnjilih tikvica. A samo sam hteo da obradujem moju dragu njenom omiljenom pastom. Ničim izazvano. I jedna povrćka bi mi bila dovoljna.

Još četvrt sata, taman dovoljno da budem neefikasan i u pošti. Gde ispred sebe galantno puštam mladu mršavicu sa čak troje dece – dvoje mališana i bebom u kolicima. Iritantno glasna osedela prljavuša iza mene u redu ne može da se uzdrži. “Vidi je, molim te! Narađala dečurlije, pa misli kako može da prođe preko svih. E, jebem ti…”

Pogani jezik kojim seje verbalni otrov ugledam samo na tren, ali bih se zakleo da je račvast pri vrhu.

Ne usuđujem se da protrljam oči, i ponovo mislim kako sam definitivno sišao sa uma. Da li je ludak svestan svog ludila? Ako to jesam, i ako to mogu, takođe onda počinjem da nazirem šablon u mojoj psihozi. Ali mi zbog toga nije ništa lakše. Siguran sam samo u jedno – prozlili smo se svi. Toliko mnogo da je počelo da nam se vidi.

A ja mnogo kasnim.

Jer vreme za obaveze odraslih je isteklo, i odnedavno uvedene sirene označavaju skorašnji novi mrak u zatvorenom.

Samo prvo da se parkiram. Bilo gde.

Ne želim da ostavim kola na istom mestu gde sam video onu vranu. Uznemiruje me ta jutrošnja uspomena. Ali na Donjem Dorćolu nema baš toliko izbora, i ponovo sam ispod velike šerpa-plave metalne pasarele. Auto brže-bolje ukrivo smeštam ispred improvizovanih baraka u kojima sve brojnije lokalne skitnice glume samoizolaciju među klimavim, buđavim šperpločama natkrivenim talasastim limom.

“Imaš nešto sitno?”

Pravim se da ne čujem dok vadim skromni “ulov” iz marketa. Teže mi ide da ignorišem kužni zadah alkosa koji osetim dobrano pre no što mi je prišao. Probija bez problema i kroz zaštitnu masku. Ne samo njegovu poluraspalu, već i moju, najnoviju epidemiološku. Ljuta žestina, pomešana sa vonjem skorele povraćke, fekalija i još nečeg. Nečeg nezdravog, maltene trulog. U jednoj šaci mu je nekakva poveća oglodana kost sa nešto mesa po njoj. Ne deluje kao svinjska, a kamoli goveđa. Već ponajpre… pseća.

“Ej, bre! Pitao sam te nešto. Nemoj da si nakraj srca…”

Ćutim, snishodljivo.

“… Dok te kurcem vešto prcam! A-ha-ha-ha-ha!”

Nepristojno, neprijatno je blizu, maltene se oslanja na mene. Još uvek se na mahove kikoće sopstvenoj provali. “Hajde, daj. Ne želiš valjda da te… ispipam.” Odbacuje kosku, i pruža ka mom licu ljuspaste prste koji vire iz pocepanih lateks rukavica. U njih panično tutnem nekoliko zgužvanih novčanica, i ne gledajući kojih apoena.

“Opa!” – oduševljen je plenom. “Vidi ti našeg bur-žuj-čića.” Pada mi mrak na oči kad shvatim koliko sam mu zaista dao. “Pa hvala najlepše, pizda li ti materina. Aj sad ti lepo kući, pojačali su kazne. A meni sledi lešenje.”

Šta bi se desilo da njega sad pregazim kolima?

Umesto toga, trčim.

Veru nalazim na hodniku zgrade. Kao da sam ugledao oazu, fatamorganu blagostanja posle pustinje očaja. Naizgled neobavezno ćaska pred komšijskim vratima. Namreškani lik dede koji nam već mesecima zagorčava život samo nazirem kroz prorez ograničen lancem.

Nisu me primetili.

“Kažem vam, kada biste samo malo smanjili televizor, zaista mi je potreban odmor po podne, razumejte i vi mene…” – kao da se pravda moja draga. Zanosna, sa gužvom rutave kose boje mladog kestena, sportske a putene figure primetne čak i u kućnoj haljini dva broja većoj. Kontrast meni u svakom pogledu.

Stvarno moram da ponovo krenem sa rekreacijom.

“Ma ko si bre ti? Hoćeš da me zaraziš, je li? Kako te nije sramota!? Zvao sam policiju, sa’ će da dođe odmah!”

“Kako ko? Pa ja sam, Vera, vaša prva komšinica?! Mislim da zaista nema potrebe za time, u ovoj situaciji treba da se podržavamo…”

Zadržim rukom Veru koja me je konačno spazila, signalizirajući joj da ne reaguje i prihvati igru. Vidim priliku da učinim bar nešto dobro za nju, sebe, celog ovog prokletog dana. I neću je propustiti.

Ignorišem zvuk TV-a koji trešti od neke žučne diskusije sa alternativne stanice, nešto na temu friške teorije zavere o mutacijama životinja, čak i biljaka, izazvanim virusom. Sve to nadjačavam autoritativnim glasom: “Gospodine, ovde komunalna policija, šta se to dešava?”

“Ova ovde, hoće da mi prenese virus!”

“Zaista?! Ne znam za to, ja ovde imam samo pritužbu na remećenje kućnog reda i mira… Ček da vidim, aha da, povišen ton televizora.”

“Ma kakve to veze ima… Ej, čekaj bre! Znam ja tebe! Ti si onaj, onaj njen! Đubre jedno… Mislio si da me zajebeš, je li?!” – brzo se sabere.

“A znači ipak vidiš? Ni katarakta ti ne smeta više?”

“I tebe ću da prijavim! Svi ćete vi platiti! Razbojnici! Virusaši!”

Primaknem se skroz do vrata i prošapućem: “Znam i da čuješ, sasvim dobro. Samo si pakostan, jadan i zavidljiv, i mrziš sve oko sebe. Zato nemoj da si više povisio ton ni na TV-u niti u obraćanju. Jer sam jebeno poludeo od svega i malo mi fali da ti razvalim ta vrata i zadavim te ko mačku!”

On se pak izbeči na mene, ludak jedan u prljavoj, dronjavoj odeći koji Bog sveti zna od kad nije izašao iz tog ćumeza. A iznad maske koja mu pokriva celo lice do očiju, nasred čela se lepo vidi jedan jedini, poveći i šiljati, rožnati rog.

Ne stignem ni da se šokiram, a komšija mi u lice zalupi vrata iznenađujućom silinom, zaključavši ih odmah zatim sa nekoliko brava.

U glavi mi ipak ostaje njegov izraz lica, kao brzo razvijena polaroid fotografija. Sa očima iskolačenim nagore, ka onome što su fokusirale moje. Tom… izraštaju. Posramljen je što sam video.

Ne, definitivno nije bila iluzija. Ništa od toga.

“Moj heroj!” – Vera mi strasnim poljupcima preseca preneraženost. I posle inicijalnog oklevanja, ja joj se željno prepustim.

Uživamo nakratko, u toj retkoj pobedi nad ovom stvarnošću, a ponajviše jedno u drugom. Prate nas pogledi staraca sa celog sprata, prilepljenih za špijunke.

“I moj muž je bio tako lep, pa je umro” – dobacuje provirela baba sa pravim pravcatim godovima po licu pre nego što najzad zatvorimo naša vrata za sobom.

Zamišljam ponekad, često u stvari, kako sam u nekakvoj pogrešnoj realnosti. Da je ovo što nam se dešava od proglašenja pandemije naovamo, jedno sveobuhvatno iskliznuće na slepi kolosek istorije. A negde u toj drugoj dimenziji, tik iza ove koprene užasa, postoji i dalje svet koji sam nekad dobro poznavao, a sada ga se sve slabije sećam. U njemu se virus sveo na nakratko zastrašujuću, ali prolaznu epizodu

* * *

I inače u poslednje vreme, nezavisno od policijskog časa, po ceo dan se ne viđa skoro niko napolju. Ali sada, u cik tmurne zore, nema ama baš nijedne žive duše. Znam ipak za nekog, tu blizu mene. Osetim mu prepoznatljivi smrad izdaleka.

Zaista, eno ga, napola izvan priručnog skrovišta, obaljenog postrance na uflekanom dušeku iz kojeg vire federi. Posmatram ga nakratko, ne miče se. Deluje da spava ko klada. Pomislim da povratim nešto od para koje sam mu nepromišljeno prepustio. Trebaju mi, a i jebeno nije fer.

Na vrhovima prstiju se primičem, a onda spustim u čučanj. Većim delom je u dubokoj senci. Umirim glasno disanje, i krenem da mu ispipam džepove posegnutom šakom.

Umalo da ne ostanem bez nje.

Trgnem je u poslednji tren, kada ugledam par besnih očiju kako me gledaju pravo iz mraka udžerice. Vilice škljocnu oštro, praćene režanjem, a onda i pokretom. Samo vidim besne i razjapljene ralje prepune oštrih zuba.

Ovoga puta, ne padnem. Srećom. Jer ka meni jurne nekoliko zveri. Smesta uzmaknem, dovoljno da i oni stanu.

Onda ih prepoznam. Na svetlosti su to samo sitne džukele iz kraja, koje brane teritoriju, ali besnije i smelije nego inače. Kreću se čudno, tresući se i grčeći naizmenično. I kijaju. Ipak, na mene više ne kidišu. Tek tada sam u stanju da sagledam situaciju.

Jer, terajući mene, prevrnuli su klošara na leđa. Želim da mislim kako je umro u snu, od virusa, srčanog udara, čega god. Ali stravična maska užasa u koju mu je iskrivljeno lice odaje istinu.

Rastrgli su ga.

Sluz i sukrvica rasparanog stomaka se presijavaju na svetlosti rađajućeg dana. A psi, oni ne štite svoj teren – nego doručak.

Bežim, pokušavajući da ne čujem zvuke koje prave. Zvuke gošćenja.

Ipak, jednu drugu stvar zapamtim pre nego ostale. Nešto bizarno i strašnije od svega. Iako je koliko juče bio živ, prosjakov leš ne deluje nimalo sveže. Unutrašnji organi… nisu samo tako mirisali, oni su zaista truli. Nijedan rak, nikakva boleština to nije mogla napraviti, niti je on takav mogao biti živ. A ipak nekako jeste.

Cela njegova nutrina – jetra, bubrezi, pluća, sav sadržaj trbuha i šire… Sve to se bukvalno raspada, kruni u gromuljice gnjecavog praha i pepela.

Ipak, psima izgleda ne smeta. Pošto kada se okrenem još jednom, kao Lotova žena pokajavši se odmah zatim, oni mu u slast kidaju kožu, razvlače krta creva. I zavijaju, dozivajući druge.

A ja samo mislim: Neće valjda i ona…?!?

Jurim nazad, i kao bez duše upadam u stan. Da bih svoje sumnje razvejao odmah s vrata. Naša kućna uličarka, poveća keruša nedefinisane rase samo što me ne obori.

Ali od sreće što se tako brzo vraćam.

Ne, nije poludela kao ostali od njene vrste. Zato ja definitivno jesam.

“Vladane? Zar ti nisi krenuo na posao?”

“Javili su nam da ipak ne dolazimo” – saberem se dovoljno za brzu laž.

“Aha” – odgovara Vera, stisnutih usana, oćutavši ostalo.

Ne volim pse.

Kao i mnogo toga drugog u našoj vezi, Džeki je bio, to jest bila – njena ideja. Isto tako, ta bezobrazna, nemoguća divljakuša pokupljena pravo s ulice zbog tih “tako tužnih očica” postala je moja odgovornost i obaveza. Zamena za dete koje nikako nismo postizali da napravimo.

“Šta se desilo, ljubavi?” – zabrinuto će opet Vera.

Moram da sednem. Nastojim da mi se na licu ne vidi uragan emocija. Tražim kafu, doručak, bilo šta, samo da se skloni dok se malo smirim. Ali ona, ona zna. Mislim, čak je i kučetu sve jasno, pošto mi se bez reči komande, skupi kraj nogu, nudeći glavu za češkanje.

Moja mudra Vera se vraća, sa taman toliko zadrške da uspem da iskontrolišem treskavicu koja me svaki čas hvata.

“Bejbi, a šta kažeš da odemo za ovaj vikend na plac tvojih roditelja?”

Ovaj felš nisam očekivao. “Znaš… znaš da to ne mogu” – procedim, ophrvan sasvim novim setom intenzivnih osećanja. Ovog puta, beskrajne tuge.

“Znam i te kako. Ali takođe znam da je prošlo… koliko? Preko sedam meseci. Volim te, i boli me da te vidim takvog. Učaurio si se, u ovom stanu, u smrdljivom gradu, na tom poslu koji toliko mrziš ali ideš na njega svaki dan…”

“Na koji idem zbog tebe. Zbog nas” – uzvratim gorko.

“E pa, zbog nas ćeš se i trgnuti. Nećeš više bežati od mesta koja te podsećaju na njih. Već biti srećan što još uvek postoje, upravo da bi se ta sećanja održavala.”

Ćutim. I mislim o mami i tati, koliko je sve to bilo brzo.

Malo kašlja, temperature, par dana u bolnici… I odjednom, nema ih više.

“Treba nam promena, znaš to i sam.” Ne odustaje Vera. “Treba nam priroda, zelenilo, čist vazduh. Da se osetimo živima, ali stvarno živima. A ne kako životarimo.”

“Zar samo to ovde radimo? Pobogu, Vera.” Pogledam je, suznim očima. Mnogo bre plačem u poslednje vreme.

Ona mi pak priđe, klekne kraj mene, zagrli me i poljubi. “Ne, naravno. Pogrešno sam se izrazila. Mi preživljavamo, pre svega zahvaljujući tebi. Ne mogu ti biti dovoljno zahvalna za to. Ali znam te, veliki putniče. Ovo nisi ti. Treba ti pokret, nova scenografija. I možda će ti se onda razbistriti glava.”

Da li je shvatila sve? Naslućuje, nesumnjivo.

“Hajdemo, mili. Hajdemo odavde.” Gledaju me obe, i Vera i Džeki, istim pogledom, iščekujući.

Mnogo sati kasnije, kola dupke punih, kao da ćemo ostati celo leto, a ne tek nekoliko dana koje sam iskukao od nerazumnog šefa… i spremni smo.

Gledam po stanu, sređenom pod konac posle mnogo, mnogo vremena. Mali mi je, i dalje pretrpan, uglavnom njenim stvarima. Ali i siguran, izvestan. Ne želim da idem.

“Ajmo, Vladane, dok smo još mladi! Ili makar ja.”

“Tako znači?! Sad ćeš da vidiš svoga boga!”

Krenem da vijam Veru niz stepenice, štipajući je za debelo meso, a ona sve podvriskuje i cereka se. Džeki pak oduševljeno skače između nas, deleći našu novootkrivenu sreću.

Podsvesno znam da nas opet nadziru iz drugih stanova, i baš me briga.

Zbogom, fosili i panjevi!

* * *

Putujući ka vikendici, kao da idemo u čudesni Oz. Ostavljamo za sobom sve histerične moćnike i neodgovorne podanike, sve zamandaljene restorane i kafiće kontrapunktirane redovima pred diskontima i apotekama, sve obesne crnoberzijance i sramežljive kantoprevrtače, sve vajber grupe sa prežvakanim forama i društvene mreže sa poražavajućim istinama, sveprožimajuće strahove i svesrdne konflikte, svu bolest i svu smrt.

A nebo, nebo se konačno raskrili, poslednjim jarkim večernjim zracima pozdravljajući našu odluku, pretvarajući svet iz sivog i prokletog, u šaren i čaroban.

Ta porodična “hacijenda” se nalazila u onom najlepšem kraju Grocke. Koji je sav bio od zatalasanih brežuljaka prekrivenih voćnjacima, i načičkanih kućama u šumadijskom stilu okruženim ukusno dekorisanim, dobro održavanim placevima. Upravo odatle je naniže pucao najupečatljiviji pogled ka moćnom, lenjom Dunavu, ali i kao pod konac ravnom južnom Banatu preko.

Jedva čekam sutrašnji izlazak Sunca.

“Ala je sve ovde zaraslo…” – primećuje Vera dok međ svom tom divotom vozim slalom oko rupa na sporednom putiću koji su oblim kamenjem popločali još Turci, a možda čak i Rimljani. Prekida mi tok misli, koje iz stanja permanentne panike polako prelaze u opreznu opuštenost. A možda je moja noćna mora, svi oni izobličeni ljudi… i, i ostalo, samo uobrazilja jednog prestresiranog radoholičara. “Izvini. Da, u pravu si… Pitanje da li iko više i dolazi… Ah, evo nas!”

Kuća izgleda kao nekad, sa tek nešto više nabujale trave i raskrupnjalom živicom koja skriva pravu malu botaničku baštu – raznovrsni voćnjak, neveliki vinograd, i vite četinare: jele, čemprese, borove – čak i jednu pravu-pravcatu sekvoju.

Kapiju od teškog, kovanog gvožđa jedva otvorim, neki uporni korov se upleo skroz oko nje, ali me omete samo zakratko. Ubrzo uteram kola na prilaz kući, i konačno stanem. Kako bih osetio mir kakav davno nisam. Zatvorim oči, uživajući u onoj pravoj tišini.

“Filozofe, može malo asistencije za slabe i nemoćne?” Sprda se Vera sa mnom, čikajući me. Uveliko je izvan kola, vuklja prvu turu hrane i odeće. A onda se sugestivno ugrize za donju usnu, signalizirajući nešto sasvim drugo. Tek mi je to nedostajalo.

U dva koraka sam kraj nje, ljubeći je strasno u vrat.

“Polako, pastuvčino”, kaže kontradiktorno, jer me je istovremeno hvata između nogu, raširenim očima i osmehom potvrđujući zadovoljstvo rezultatima inspekcije. “Znam da nismo odavno… Ali nemoj pliz da nam se pokvari sve ono u kolima. Prvo, frižider.”

Široko nasmešen, pozabavim se vratima donjeg nivoa kuće, iz trećeg puta ubadajući pravi ključ. I opet ostanem zaglavljen. Jedva ih odškrinem palac-dva. Kao da nešto teško ali pomično naleže sa druge strane. Dva upiranja ramenom i ipak, štagod bilo – popusti.

Ili uzmakne…

“Kako napreduješ bebili…?” – pita Vera, junački vukući dva prepuna cegera namirnica do mene, zanemelog. “Šta je jebote TO?!”

Kuhinja… više nije postojala. Odnosno jeste, verovatno, negde ispod zelenog pokrivača upletenog rastinja.

“Mislim… ovaj, mislim da je to puzavica. Ona što raste kraj stepenica. Vidi.” – pokažem ka razbijenom prozoru kroz koji je od spolja ušlo kao butina zadebljalo stablo biljke. Odatle se smesta granalo u bezbroj bogato olistalih pipaka koji su obuhvatili sav nameštaj ‒ plakare, komode, stolice, kuhinjske elemente i belu tehniku, šireći se čak i ka kupatilu.

“Moramo, moramo da pozovemo…” ‒ zamuckuje Vera.

“Koga?!” ‒ uzvraćam panično.

“Ginisa!” Uzvikne ona, i prsne u smeh.

“Hajde bre, šta ti je? Daj pomozi mi da se raspakujemo.”

“Koji ti je kurac? Vidi na šta liči kuća!?”

“Polako, polako. Hajde da proverimo gornji sprat.”

“Ljubavi, ovo nije nor-mal-no.”

“Neobično, slažem se, ali seti se da niko ovde nije dolazio cele godine, možda su tvoji dobro nađubrili pre nego što su…”

“Čime? Radioaktivnim otpadom?! Vera, pakuj sve to što si izvadila, i idemo kući.”

“Ajde bre Vladane, što si takav? Koliko smo se iscimali da bismo konačno došli, i sad bi odmah da pališ. Molim te da ostanemo, makar malo.”

“Ma ne pada mi na pamet!”

Raspravu prekine zaboravljena Džeki, dotada zabavljena istraživanjem okoline. Sada je pak došla na red igra. Čak je i sama pronašla i granu za dobacivanje koju nam spremno potura.

“Eto, ako ne zbog mene, onda bar njoj učini! Otkada nije mogla slobodno da se istrči? A i meni toliko treba da se dobro preznojim…” zaključila je uz onaj pogled.

“Vas dve ste potpuno opičene!” – smejem se njoj i keruši. A onda i samom sebi.

Moja lepota, moja ljubav, sav život moj.

Preosetljivi, oboje želimo da prekinemo što pre ovu polu-svađu, prvu u ko zna koliko vremena. Iako to jedno drugom nećemo priznati, smesta nas je podsetila na one žestoke od ranije. Koje su nas umalo uništile kao par. I te su isto tako počinjale, u odmeravanju snaga, kao sparing meč dva rekreativca, da bi u sekundi eskalirale na očajničku borbu u meču za dokazivanje prava i nadgornjivanje autoriteta. Duelu bez rundi i sudija, i sa svim dozvoljenim i nedozvoljenim udarcima.

Ne sada, i ne više.

“Okej, okej, ostajemo…”

* * *

Noć u prirodi, čak i ovde nadomak grada, pada onespokojavajuće brzo. Donoseći studen, ježeći kosti i misli.

Vera se spušta spoljnim stepenicama, pošto se pristojno smestila u spavaćoj sobi na spratu, kojeg podivljala vegetacija ipak nije osvojila.

A ako se neko preznojavao, to sam zasad bio samo ja. Posle punog sata rvanja sa vegetacijom u kujni, uz pomoć tek para baštenskih makaza, noža za hleb i jednog zarđalog srpa.

“Ma koliko mi je drago da se konačno rekreiraš, reci mi samo… što se mučiš? Nemaš neku sekiru, bre?”

“Nemam. A i šta će mi?”

Vera je ljubopitljivo zagledala moj učinak. Ni frižider još nisam bio oslobodio.

“Pa imaš one divne komšije o kojima si mi stalno pričao, što od njih ne pozajmiš?”

“Vera, to su sve stari ljudi. Oni najbliži, Stana i Mikailo ne smeju da izađu iz stana, a kamoli dođu čak ovamo.”

“Onda mora da su ostavili uključen televizor.”

“Molim?”

“Pogledaj ako mi ne veruješ.”

I zaista, na prozorima jedine susedne kuće, treperi bleda, zelenkasta svetlost. Svuda unaokolo, od našeg imanja na vrhu brega pa naniže – samo mrak.

“Dobro de, idem”, zlovoljno priznajem poraz.

Plac dragih Agbaba je i inače bio znatno zapušteniji od našeg, a sada se pretvorio u pravu malu džunglu. Probijam se koseći rastinje srpom, dok opcijom “lampa” sa telefona osvetljavam putanju.

“Ehej, komšije!” – konačno najavim svoj dolazak pošto se dokopam kuće. “Da se ne uplašite, to sam ja, Vladan!” – dodam glasnije.

Muk.

Jesu tvrdi na ušima, ali nema ni buke TV-a koja bi zaglušila moje pozive. Samo kao neko zujanje…

Vrata su dabome, otključana. Snebivljivo stupim u predsoblje, u kojem se pojačavaju svetlo, a i zvuk.

“Teta Stano?” Idem dalje. “Mikai…” I onda stanem. S mukom sačuvana kesa sa kafom i plazma keksom na dar, spontano mi ispada na pod.

Tu su, oboje. Sede kao i obično, ispred televizora. Samo je njegov ekran sada crn. A zeleni sjaj, onaj koji me je navukao ovde potiče… odsvuda. Konkretnije, sa zadnjica jata velikih tvrdokrilaca, koji i proizvode iritantni zbirni ton.

Svici u roju kruže sobom, treperećim svetlom je pretvarajući u bledo obasjanu pozornicu za vašar nakaznosti.

Priroda uvek nađe put.

Mikailo i Stana su se uvek ponosili svojim kupinjacima, nutkajući me njihovim plodovima od kad sam kao dete dolazio. Oni su ih redovno jeli poluzelene, nisu mogli da dočekaju da dozru.

I sada rastu, ti isti žbunovi, izdašnije nego ikada.

Pravo iz njihovih stomaka.

A užasavajuće velike svetleće bube se odmaraju u dvema razgranatim krošnjama, sladeći se sočnim, zamašnim kupinama.

Starcima su oči jezivo razrogačene. Drhteći, priđem da im ih sklopim. Teta Stani prvo. Ona staklasto zuri, pravo napred.

A onda pogleda u mene.

Njena ruka zgrabi moju. Dlan joj je bodljikav.

“Vla-vla-vlada-neee…” – procedi preko usana, sa još malo neke ogavne sluzi pride.

Pokušam da se otrgnem. Ne ide.

“Vladaneee… “, ne prestaje. “Hoćććeššš kupinaaa?” – pita, nudeći mi drugu šaku. Iz prstiju se probijaju grančice, svaka okićena sa par krvavo-crvenih voćkica.

Panično, zamahnem srpom. I oslobodim se.

“I-izvini, nisam hteo”, promumlam spontano.

Teta Stana ni ne primećuje odsečenu ruku, pokušavajući da mi pogodi usta drugom. Ustanem, besciljno vitlajući oruđem koje je postalo oružje. Oko mene se roje insekti, besno klepećući krilima. Ne mogu jasno da mislim od njih.

Odjednom, široko zamahnuti srp zapne za nešto. Čika Mikaila, koji mi se prikradao s leđa.

Brže-bolje iščupam oštricu iz njegovih grudi, isturivši je ispred sebe.

“Si-sne! Dša-dšao si d ns vidšššš…” – ponavlja moj divni komšija, ono što bi uvek govorio. Gutajući ne reči iz rečenica, već slova iz reči.

Sruši se, odmah zatim, i dalje kao automaton pokrećući ekstremitete koji više ne mogu da ga pomere napred.

Ljudi svedeni na pokvarene, izlomljene ploče, mozgova prožetih korenjem, ponavljaju sve jedno te isto, dok se ja van sebe, povlačim iz te kuće strave i užasa.

“Kupinaaaa… uzmiiii kupinnnaaa…”

Spoplićem se nazad po tmini koju mogu gristi. Vučem za sobom i prokletu sekiru. Plačem, povraćam i bezglasno vrištim, izbacujući na svaki način iz sebe sve što mi se maločas desilo.

Najzad sam nazad na sopstvenom placu. Upadam u kola, i turiram ih besno, nemoćno. Spreman da se popakujemo i krenemo.

A onda se saberem. Da slomim osovinu negde u pomrčini nema smisla.

Bežimo, ali ujutro.

Vera je uveliko uspavana, zamotana poput gusenice u pufnasti jorgan dovučen čak iz Austrije. Bezbedna, blaženo nesvesna. Kakva će i ostati, bar ovu noć.

“Mhm… muškarčino… ala zdibaš.” Sneno, mazno prošapuće. “Dobio si sekiru?”

“Dobio.”

“Nešto nije u redu?”

“Jok, sve je super. Samo ti spavaj. Idem ja malo da cepam neka drva.”

* * *

Probudi me miris palačinki.

“Nisi baš morao da zabarikidiraš vrata, znaš. C-c-c… kakva surovost prema ženi koja mora da piški… Ali, ne zameram. Izvoli, vraćam ti za doručak doručkom. Po tvom ukusu, Gicko Prasiću.” Osvrćem se, bunovan. Vidim lepe umetničke slike kojima je mama oplemenila i ovaj, inače rustični prostor, boreći se za kvadrate zida sa tatinim policama nakrcanim “rezervnim” knjigama.

Za trenutak zaboravim na… Pa se setim. I smesta skočim na noge.

Pogled kroz prozor na strani ka Agbabama ne otkriva ništa neobično. Samo jedno dobrano zapušteno imanje. I oborene drvene venecijanere na prozorima koji potpuno zaklanjaju unutrašnjost. Srećom.

Još uvek omamljen, nežnih urbanih šaka koje su se već isplikavile od celonoćnog rvanja sa puzavicom, sav zelen od sokova i lišća u odeći koju nisam skidao ‒ ponadam se. Da sam makar taj najstravičniji deo jučerašnje noćne more umislio. Opovrgne me džep na grudima. Nešto se mrda u njemu.

Oprezno, izvučem na svetlo poznatu, odvratnu bubu. Unutra ostane još nešto. Par zgnječenih kupina.

Svitac poleti iz moje ruke, pravo ka svojima. Zaustavi ga staklo. A onda i gumena papuča, kojom ga razmažem po istom.

Veru sve to pak zabavlja. “Opa, Vladane! Sviđa mi se ova tvoja mačo strana ‒ cepaš, biješ i ubijaš…”

Dok me Vera čîka, ja bezuspešno tražim mobilni. I onda premotam film na scenu kada me zom-biljko zaskače. Pozornica je bila obasjana… odozdo, svetlom sa ispalog smartfona. Kojeg je odmah zatim zgazilo boso, a trnovito stopalo uz prodorni, i bez sumnje poslednji KRC!

“Vera, gde ti je telefon?”

“E, iscurela mu je baterija, glupavi ajfon… A punjač sam naravno, zaboravila. Verovatno podsvesno. Što pitaš?”

“Mmm…” Stisnem vilicu do krckanja. “Onako.”

“A ti si onako malo… Kakav ti je bre to izraz lica?”

“Ne znam, ne vidim sebe.” Iskuliraj. I pokreni se više.

“Trebalo bi. Vladane, šta se dešava?”

Lajući “zvonko spasić” ponovo pritekne u pomoć.

Džeki besomučno kevće, reži i zavija, očito tražeći pojačanje. Izađemo oboje na terasu, ali nam i dalje nije jasan uzrok njene reakcije. Sem da se nekako odnosi na kola, parkirana odmah tu ispod. Strčim preskačući stepenike, zgrabivši usput i srp i sekiru. Kuja jeste nanjušila nešto, što se sada itekako čuje kako grebe. Ispod haube.

“Ljubavi, molim te budi pažljiv.”

“Ne brini. Znam šta radim.” Pojma nemam, naravno, drhteći od straha dok povlačim polugu za otvaranje. Ono nešto oseti mogućnost da se oslobodi, zatresavši odozdo haubu koju sâmo očigledno ne može da podigne. Učinim to ja, iznenadnim pokretom.

Uvis polete dve gužve nakostrešenog krzna. Frkćući i sikćući. Sve od smaragnih očiju i izbačenih kandžica.

“Mačke! Samo mačke…” – odahnem, spuštajući sečiva spremna na zamah, dok naša hrabra zaštitnica uveliko vija dve vreće buva prema zaključanoj kapiji. U pitanju su poznate mi lutalice koje su se odavno gostile otpacima od obroka svih nas iz vikend-naselja.

Shvatim šta se desilo. Mace su tražile toplo mesto za spavanje, otkrivši ga iznad turiranjem usijanog motora. I, kako se isti tokom noći hladio, umesto da po običaju ostanu sklupčane na haubi, našle način kako da dospeju pod nju.

Našle put…

Pažljivije zagledam to privremeno mačje gnezdo, i otkrivam ono čega sam se pribojavao. Da su ga progrizle pravo kroz elektriku kola.

Nikakvi neumešni pokušaji da spojim precvikane kablove autu ne povrate ni trunku života. Grozničavo razmišljam.

“Da pitaš opet komšije?”

“NE!” – uzviknem panično. “Ovaj, nema svrhe, niti imaju kola. Nebitno, hajde samo da idemo odavde.”

“Bojim se da i oni nešto pitaju oko toga.”

Sudbina opet ubacuje menjačem u veću brzinu. A ja se bojim se da ova drama nema treći čin. Samo epilog.

Ne moram ni da se okrenem, da bih znao šta mi je iza leđa. I ne samo leđa. Režanje se čuje odsvuda. Režanje, i ono duboko, primalno uzdisanje pasa koji su spremni na napad. Nijedan ne laje. Ali će ujedati, o da.

U mislima se zahvaljujem pokojnom ćaletu, toliko upornom da celo neveliko imanje opaše najjačom, dovoljno visokom žičanom ogradom, osiguranom betonskim stubovima. I trnovitom krunom upletene bodljikave žice pride, da obeshrabri bilo kog uljeza. Na dve ili četiri noge.

Ipak, spontano oboje krenemo da uzmičemo od zapenjenih čeljusti i zakrvavljenih očiju. Uz spoljne stepenice, i veoma, veoma polako.

Sa široke terase na spratu se dobro vidi maltene ceo plac. I koliko je zaista pod opsadom.

Bar tuce besnih pasa strateški pozicioniranih svuda okolo, nalazi se tik uz ogradu. Ne kidišu, ali ni ne odustaju, čak ni posle nekoliko minuta našeg netremičnog zurenja. Tu su da ostanu.

Verovatno se varam, ali kao da su neki od ovih šugavih, mada povećih mešanaca, isti oni od kojih sam pre samo nekoliko desetina sati bežao na donjem Dorćolu.

Zagledam i zagledam, i samo odjednom shvatim da Vera ne stoji kraj mene. Već je skljokana na podu, i pridržava se sa mukom za izuvijanu limenu ogradu.

“Ne, ne, ne, ne, ne!!!”

Kleknem kraj nje i ljubim je u čelo. Gori.

Ono čega smo se toliko plašili, od čega toliko čuvali… toliko dugo. Ostvarenje svih silnih meseci briga, sav taj akumulirani strah, samo da se ne razbolimo, samo da se ne razbolimo… sve me to pogađa odjednom, kao malj, kao ona džinovska zavitlana kugla kojom se zgrade ruše… Pa pravo u moje grudi.

“Skloni se od mene… Zaraziću te.”

“Zašto? Nije… nije ti ništa, bre”, kažem, a vrištim u sebi: Nećeš mi umreti ovde!

“Kada ćeš više naučiti kako da me lepo lažeš?”

“Eto, još me i zajebavaš, dobro si ti…”

Onda Vera počne da kašlje. I kašlje. I ne može da prestane. Lupam je po leđima, nudim vodom, ali džaba. U nekom trenutku, pošto hoću već kosu da počupam od muke, prestane.

“U jebote, stvarno je kao što pričaju na društvenim mrežama. Umalo da iskašljem levo plućno krilo.” – izusti, pošto se dokopa malo vazduha.

“Ne šali se sa time!”

“Pa rekla sam umalo.”

Nemam snage ni da lažiram kez. Pokušavam da joj olakšam stanje, ali malo toga mogu sada i ovde. Vlažim joj vrelo čelo, prinosim jastuke tvoreći improvizovani ležaj… i konačno izustim. “Moramo da odemo odavde. U bolnicu, ambulantu, gdegod. Smesta.”

Vera potvrdno klima glavom, tek toliko snage ima. Pokušavam da je podignem na noge, ali mi smesta opet sklizne.

“Izvini, nešto nisam u formi… Samo malo da odmorim.” Prošapuće ona.

“Naravno, bejbi, ne brini.”

Šta ću sad?!

Pažnju mi privuče još grlenih zvukova. Osvrnem se. Pasa je sad bar duplo više.

“Ne osećam se… kako treba.” Grč Veri preseče pokušaj osmeha. “Zar ne možemo da pozovemo nekog?” ‒ pita, kroz jecaj bola.

“Nemam telefon.”

“Komš…”

“Mrtvi su Vera.” Priznajem tupo. “Nema nikoga.”

Probiću se kroz pse, kako god znam, otići po pomoć, naći nekog, otrčati pet kilometara do Grocke ako treba.

“Ne ostavljaj me.”

“Nije mi ni padalo na pamet.”

Jedino što uspem je ovo: da klecavih kolena, u rukama, kao nevestu kakvom je nikad nisam učinio, odnesem moju verenicu do udobnosti pravog kreveta.

* * *

Sa primicanjem noći, i sve slabijim zvukovima iz kuće, pojačavaju se oni od spolja. Osetim ih, u kostima pre no ušima. Kao jedno prisustvo, živu silu koja se primiče.

Na to uveliko upozorava naša ljubimica, sve vreme na prvoj liniji fronta ispred kuće, koja režanje prekida samo da bi zagrizla tu i tamo… u nešto. Oni drugi, oni stvarno opasni, ti Kerberi našeg malog pakla, ne daju glasa od sebe, ali su tu, ne sumnjam u to. Obezbeđenje za ring.

Vera je uglavnom u bunilu, pokretna samo kada resko i teško kašlje. Nesvesna lupnjave o zamandaljene prozore, zavijanja, šištanja, zujanja, hučanja i brundanja onih koji bi da uđu unutra… Ušuškao sam je, opremio vodom, oblogama, ali džaba. Znam i sâm kako malo toga mogu da učinim da joj stvarno pomognem. Ne bez doktora, lekova, respiratora, prave zdravstvene nege.

Sem jedne stvari.

Zato ne ostajam više unutra. Već konačno, prepun besa i rezignacije, izađem napolje, u punoj zimskoj opremi koju skladištimo ovde.

Siđem ispred kuće. I stanem pred njih.

Sa odlučnošću, očajem, branim svoj dom, svoju porodicu.

Finalna runda.

Mamicu vam jebem svima.

Kidišu u talasima, konačno oslobođeni svakog zazora prema svojim tlačiteljima, svojim silovateljima, svojim skoro pa bivšim gospodarima. Grane vitlaju, mušice se zavlače ispod skijaške maske, u uši, nos, zaslepljući me, bube i sitni glodari pokušavaju ugriz dalje od dubokih gojzerica i termo pantalona, a cvrkutave ptičice da mi kljunovima puste krv kroz šal i dve kape. Smejem im se, svim nedostojnim protivnicima, nejakim čak i u brojevima koji premašuju hiljade.

Tek od potpuno podivljalih mačaka povratnica, zadobijem nekoliko dubljih rana. Prvu, obešenu o nogu, uhvatim za rep i vitlajući je, zavalim u najbliže stablo. Druga uspe da mi najpre perjanu jaknu, a zatim i kožu podlaktice pocepa na froncle. A ja joj zauzvrat slomim vrat i izgazim je pride.

Džeki nije te sreće. Bukvalno je crna od bezbrojnih insekata. Upletenih u njeno gusto krzno samo sa jednim ciljem – da je isišu nasuvo.

Konačno, savladaju je. Mog hrabrog avlijanera, koji bi život dao za nas. Što i čini. Pre toga, svojim moćnim čeljustima, na pola precvika ne jednog, već dva prerasla pacova koji su meni promakli na putu ka gore. Ka Veri.

Te iste čeljusti još uvek cvile za pomoć, kada joj prekratim muke. Čekićem u glavu.

Novi sumrak označava primirje nepoznatog trajanja, nadam se dovoljnog zavijem najgore povrede i poradim na barikadama. Ali prvo, ono najvažnije.

“Kako si ljubavi?” ‒ pitam sramežljivo, još sa vrata.

Najpre, muk.

Vera ne deluje pri sebi, kada joj, Bog sveti zna kojim putem dospeli, ogromni belo-plavi leptir sleti na oznojeno čelo. Krenem da ga spljeskam, kao toliko drugih božjih stvorenja neposredno pre, ali me Verin pokret zaustavi. Iznenada budna, pokretna, ona prstom pokupi nežnog insekta i prinese ga mutnim očima utonulim u tamne kolutove podočnjaka.

“Lastin repak. Predivno. Znaš, to je najveći evropski leptir.” Uvek je vrcala je od tih Politikin Zabavnik zanimljivosti.

Izolovani daskama i navaljenim nameštajem, ostajemo tek dvoje aktera ovog kamernog komada. Proveravam sve ulaze i prepreke, svestan kako ih ne mogu zadržati da uđu. A onda iznenađen spoznajom to izgleda više ni ni ne žele.

Ne čuju se više, niti pokušavaju proboj. Kao da… čekaju nešto. Nešto novo.

Osmatram sve vreme, zurim u mrak. Nemoćan, zbunjen, očajan. Ne mogu ni da pogledam Veru više.

Konačno, osmelim se i okrenem. Ona, ona me poziva k sebi. Drugačija nego pre, a opet ista, sa bolešću koja je ispija. Toliko brzo, da skoro mogu to da vidim.

Pusti da prekrivač sklizne i ostane potpuno naga. Još uvek prelepa. I više od toga. Jer sada, kao da… sija.

Volim je, više nego što sam mislio da mogu, a ipak ustuknem korak.

“U redu je. Sada je sve u redu. Dođi.”

Zaraženi, svi smo mi zaraženi.

“Jesmo. Ali ne gledaj na to kao na bolest. Već priliku.”, odgovara Vera na moje misli, kao da ih čuje. “Brineš se zbog njih? Nemoj. Nismo više neprijatelji, već deo jednog istog preokreta, sa novootkrivenom svrhom. Za svakog od nas. Samo, ako to stvarno želimo. Ako smo spremni.”

Šta mi to pričaš?

“Virus… je šifra. Kôd koji otključava svet beskonačne promene. Svet koji se neprekidno menja, a sa njim možemo i mi. Možemo da se vozimo na toj promeni. Da postanemo i spolja, ono što stvarno jesmo, iznutra. Životinjama, biljkama je lakše, njih ne opterećuju sumnje, osećanja, sve te ljudske stranputice… i ljudi će morati da pođu tim putem. Ili da nestanu, jedan po jedan, kao večiti individualci, otpor nečemu neizbežnom. Deo starog ustrojstva. Ja, ti… nismo više to. A ta konačna globalna transformacija, zadugo zaglušena belosvetskim bojevima, mora početi odnekud. Pa zašto ne baš ovde? U mirnoj, odavno utihnuloj Srbiji…”

Ne razumem.

“Ni ne moraš. Samo dođi bre više. Čekam te.” Smeši se vragolasto, očiju koje sada pak igraju i sjaje kao nauljene.”

Skidam sa sa sebe sve slojeve pretople odeće umazane životinjskim drobom, ostajući i ja skoro pa go.

Ona pruža ruke ka meni. A ja, i dalje neodlučno, ka njoj.

Vrhovi prstiju nam se dodirnu, pa ih onda prepletemo. Naglim, odlučnim pokretom je podignem iz kreveta. Kao par spreman na ples, stajemo jedno nasuprot drugom. Dobro sam procenio kako smem da je uspravim. Nije mi klonula. Već me poljubila. Dugo, sočno, žedno… kao prvi put ikada. Gubim se u tom poljupcu, uma laganog i lepršavog…

A onda bivam presečen rezom panike. Kada ne mogu da svoje usne odvojim od njenih. Kao slepljeni, ostajemo spojeni na najbizarniji način.

Ne boj se, veruj mi ‒ odzvanjaju njene reči unutar moje lobanje, ping-pongujući se sa vriscima koje ne mogu da izbacim iz zapečaćenih usta.

Grozničavih očiju, zatečen i neodlučan, pratim Verine ruke kako mi se obavijaju oko struka i vrata, zavlače pod majcu i niže… A koža u dodiru sa kožom se sve više lepi. Krenem da se trgnem, na pokret njenih nogu koje se pripijaju uz moje, i onda konačno shvatim.

Svako od nas je u svemu ovome imao svoj put, neku pojedinačnu sudbinu. Individualnu mutaciju koja nas čini posebnim. Retka je sreća da dvoje dele baš istu. Data nam je šansa, sada mi je tek jasno. Jer, virus je Bog. A ovo sve… novi potop. I novo postanje. Neko će mu se prilagoditi, neko u njemu utopiti.

A mi? Sve više sijamski blizanci, integrisanih koža, mesa i kostiju, ne više Vladan i Vera, postajali smo jedno.

Nešto drugo.

Bolje?

Gore?

Ne znam, niti marim. Već se prosto… prepuštam.

***

*Pavle Zelić je pisac, kritičar, filmski i strip scenarista, diplomirani farmaceut i član Agencije za lekove i medicinska sredstva Republike Srbije

POVRATAK NOVINSKE PRIČE U SRPSKO NOVINARSTVO

Potekla iz američkog novinarstva, presađena ovde kao Holivud ili rokenrol, novinska priča na našim prostorima kao da je igrala svega deceniju-dve.

U nečemu što bi se, uz sve moguće ograde zbog vremena i sistema u kojem je trajalo, a ponajpre njima uprkos, moglo nazvati „zlatnim dobom jugoslovenskog novinarstva“ – po tiražima, uticaju, autorima – žanr novinske priče pojavio se brzo, stekao popularnost još brže, a potom se, manje-više, ugasio.

Miljenko Jergović u jednom svom tekstu priča kako su se zbog novinskih priča pisaca kao što su Dario Džamonja, Momo Kapor, Dušan Prelević ili Miljenko Smoje, u Jugoslaviji kupovale dnevne i nedeljne novine, „a u Sarajevu i Beogradu stvarale sljedbe obožavatelja i epigona koji su pokušavali pisati kao oni“.

Nedeljnik je odlučio da vrati novinske priče u naše novinarstvo koje možete da pratite na svake dve nedelje.