Na naslovnoj strani novog broja Nedeljnika čeka vas velika politička analiza pod naslovom „Već viđeno“, koja se bavi suštinskim pitanjima godišnjice tragedije u Novom Sadu i odjecima koji su usledili.
U svojoj analizi Nedeljnik rekonstruše celu matricu po kojoj vlast već godinama reaguje na građanske proteste, od širenja straha uoči obeležavanja komemorativnog skupa, preko propagandnih kampanja, hapšenja i napada na majku jednog od nastradalih, do puštanja glasne muzike iz „Ćacilenda“.
U razgovorima sa Bojanom Pajtićem i Draganom Popovićem, Nedeljnik otkriva kako se režim ponovo služi istim metodama zastrašivanja, fabrikovanja afera i kontrole medija, ali i zašto, prvi put, ti mehanizmi više ne daju rezultate.
Odjeci godišnjice tragedije u novom sadu
Dušan Telesković piše veliku političku analizu „Već viđeno” u novom broju Nedeljnika, a istraživanje sprovodi Milana Milošević. Tekst opisuje političku pozadinu događaja nakon komemorativnog skupa u Novom Sadu, koristeći metaforu „Matriksa“ da prikaže mehanizme propagande i kontrole vlasti. Kroz izjave sagovornika Dragana Popovića i Bojana Pajtića, tekst prikazuje kako režim koristi nasilje i strah, dok studentski i građanski pokreti postaju simbol otpora i buđenja iz političke iluzije.
“Prošle nedelje smo imali, za početak, „déjà vu“ u pogledu „dojava o bombama u svim vozovima“. Dešavalo se to u dva ranija navrata. Prvi put uoči mitinga 15. marta kada se ispostavilo da žena iz kol-centra „Srbija voza“ koja je primila „dojavu“ nije dobro ni čula šta joj anonimni glas preko telefona govori, ali su njeni šefovi bili sigurni da neko prijavljuje teroristički napad, pa su zaustavili sve vozove ka Beogradu koji su dolazili tih dana”, piše u tekstu.
misli li Vučević na Pekićeve skakavce?
Zoran Panović u svojoj analizi povezuje Vučevićevo pominjanje „skakavaca“ sa Pekićevim delom Godine koje su pojeli skakavci, pokazujući apsurd kada vlast Srpske napredne stranke koristi simbole pisca koga bi, da je živ, sigurno kritikovala. Panović analizira i poziciju Miloša Vučevića kao formalnog partijskog šefa i lojaliste Vučićevog sistema, u kojem se brišu granice između institucija i lične vlasti. Zaključuje da je vlast podigla spomenik Pekiću, ali da mu se time nije zaista odužila, već samo obeležila sopstvene propuštene šanse i moralni paradoks režima.
“Hajmo na trenutak da se vratimo u sredinu prošlog meseca oktobra. Formalni predsednik SNS Miloš Vučević je za višemesečne proteste nakon novosadske tragedije rekao da su državi naneli štetu i da su „blokaderi tih jedanaest meseci pojeli kao skakavci“. Da li je Vučević mislio na skakavce Borislava Pekića? Kao metaforu”, piše Zoran Panović.
Sve tajne tvrđave Ćacilend
U tekstu „Sve tajne tvrđave Ćacilend“ vojni analitičar Aleksandar Radić opisuje Ćacilend kao improvizovani logor režimskih snaga u centru Beograda, podignut radi odbrane vlasti od građanskih protesta. On tvrdi da u tom prostoru zajednički deluju policija, žandarmerija i paravojne grupe pod jedinstvenom komandom iz Vučićevog kabineta, sa zadatkom da spreče širenje demonstracija ka ključnim državnim institucijama.
“Važan događaj u pogledu prikaza sile predstavlja koncentracija pristalica režima 28. juna kao protivteža velikom Vidovdanskom protestu protiv Vučićeve vlasti. U Ćacilend i okolne ulice došle su stotine likova iz kriminalnih struktura. Puno učesnika tog zbora poznati su policiji jer su privođeni i osuđivani zbog krivičnih dela sa elementima nasilja, šverca narkotika – niko bez iskustva sa robijanja u Zabeli i Sremskoj Mitrovici”, piše Aleksandar Radić.
Kako je Dodik (ponovo) postao Amerikanac
Veljko Miladinović u svom tekstu piše da je Milorad Dodik, nekadašnji „dašak svežeg vetra na Balkanu“, ponovo postao „američki čovek“ nakon što su SAD ukinule sankcije njemu, porodici i saradnicima, čime je otvorio prostor za nagađanja o političkom preokretu. Miladinović analizira da se iza tog „dila“ s Amerikancima krije kombinacija Dodikovog instinkta za političko preživljavanje, interesa američkih i evropskih lobija i zaoštrenih odnosa sa Beogradom i Vučićem.
“Prvi impuls je bio da je Dodik ponovo pokazao neverovatan instinkt za političko preživljavanje i da je napravio neočekivani preokret – da je okrenuo leđa Rusiji i Putinu, da je zabio lakat u leđa Srbiji i Vučićevom režimu, da se nacerio u lice političkom Sarajevu – i ponovo, kao krajem devedesetih, postao ‘američki čovek’”, piše Miladinović.
u hrvatskom saboru negiran genocid u jasenovcu
Drago Pilsel u svom tekstu piše kako je u Hrvatskom saboru 28. oktobra održan okrugli sto na kojem su negatori genocida, predvođeni Igorom Vukićem, javno umanjivali i poricali zločine počinjene u ustaškom logoru Jasenovac, predstavljajući ga kao „radni logor“. Pilsel ističe da su te tvrdnje ne samo u suprotnosti sa svim relevantnim istorijskim dokazima, već i kršenje hrvatskog zakona koji zabranjuje negiranje genocida.
“Glavni govornik na navedenom Okruglom stolu bio je predsjednik nečega što se zove „Društvo za istraživanje trostrukog logora Jasenovac”, novinar i politolog Igor Vukić, koji godinama nastupa kao negator triju genocida provedenih od ustaša, kao veličatelj NDH i kao promotor teze da se prava strahota u Jasenovcu dogodila nakon maja 1945., ovaj puta u režiji komunista, o čemu ćemo se baviti malo kasnije jer je važan moment ove naše velike priče”, piše Drago Pilsel.
Sastanak Trampa i Sija u Busanu otkrio stratešku prednost Kine
Željko Pantelić, dopisnik Nedeljnika iz Rima, piše da je sastanak Trampa i Sija u Busanu pokazao suštinsku prednost Kine u dugoročnom strateškom planiranju, dok je američki predsednik tražio kratkoročne propagandne pobede i bio nepripremljen za ozbiljne pregovore. Pantelić ističe da su globalni odnosi u fazi mirnijeg, ali i dalje nesigurnog razdvajanja između SAD i Kine, sa Tajvanom kao ključnim izazovom.
“Američki predsednik Donald Tramp je veoma loš učenik. Na sastanak sa kineskim predsednikom Si Đinpingom došao je nepripremljen, baš kao na samit sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Enkoridžu na Aljasci sredinom avgusta. Tramp prezire i smatra dosadnim eksperte u spoljnoj politici. Donaldu ne bi pomogao ni Kisindžer, ni Kenan, ni pomenuti Bžežinski. Čak i da ima savetnike pomenutog kalibra, a nema ih, Tramp ih ne bi slušao”, piše Željko Pantelić.
„Izbor za Marka Kraljevića“
Ante Tomić ove nedelje piše Dragoljubu Draži Petroviću o svom novom romanu, čiji je glavni predmet radnje metaforičko nadmetanje za Kraljevića Marka. U tekstu se opisuje kako su se kandidati birali po fizičkim i moralnim osobinama, prolazili rigorozne testove snage i veštine, a potom i dvoboje i guslanje, dok ih komisija pažljivo ocjenjuje. Pritom se ističe kako je cilj bio izabrati jednog pravog junaka koji će predstavljati ideale hrabrosti i čestitosti.
“Bilo je prije tridesetak, četrdesetak godina, stariji još živo pamte to vrijeme, kad su u svakom našem kraju bili po dvojica, trojica, ponekad i više Kraljevića Marka. Pljačkajući na drumovima, bijući se po mehanama i konacima, napastujući žene, držeći ponekad čitava sela u strahu, kojekakve hulje, razbojnici, bitange, barabe, ništarije, ispičuture i vucibatine predstavljali su se imenom slavnog narodnog junaka”, piše Ante Tomić.
Od elitne Titove škole U KUMROVECU do doma za stare
Miša Brkić u svom tekstu piše kako je Politička škola Saveza komunista u Kumrovcu, poznata po elitnim “kumrovačkim đacima” koji su širili Titovu ideologiju, zatvorena pre 35 godina, a sada se razmatra njena rekonstrukcija u dom za stare i nemoćne. On opisuje veličinu i značaj škole, njene pedagoške metode i istorijsku ulogu polaznika, ali i neuspele pokušaje privatnih i državnih investicija da revitalizuju kompleks. Brkić naglašava kako nostalgija za komunističkim vremenima postoji među bivšim đacima i simpatizerima, ali da realni investitori i tržište toj simbolici ne pridaju materijalnu vrednost.
“Poslednji put kumrovačke „zgrade duhova“ bile su u centru interesovanja javnosti kad je u posetu Hrvatskoj stigla grupa kineskih investitora. Pre te posete hrvatsko Ministarstvo državne imovine objavilo je oglas za prodaju bivše političke škole „Josip Broz Tito“, s početnom cenom od 1.618.210 evra (u kunama). Izvesna kineska multimilionerka Jiang Yu bila je zainteresovana za bivšu Političku školu, ali i za Spomen-dom kao naučno-studijski centar i s idejom da od Kumrovca napravi središte kulturnog i zdravstvenog turizma”, piše Miša Brkić.
Šopenov duh u Varšavskoj filharmoniji
Marija Babić Milovanović u svom tekstu piše o muzičkom takmičenju “Frederik Šopen” koje je održano u varšavskoj Filharmoniji. Babić Milovanović piše da bi se Šopen radovao kad bi video kako se njegov muzički duh danas širi širom sveta, na takmičenju koje nosi njegovo ime, gde učestvuju kandidati iz više od 60 zemalja, uključujući i Srbiju, iako naši predstavnici nisu prošli u prvu etapu. Ona opisuje svoje iskustvo u Varšavi, od pešačenja ulicama do prisustvovanja finalu takmičenja i ističe posvećenost, tehniku i strast mladih pijanista.
“Šopen bi se sigurno radovao, kažem fotografiji Artura Rubinštajna u kafeu „Blikle“, dok čekam krofnu punjenu džemom od šljiva kojoj nije mogao da odoli ni papa Jovan Pavle II, a ni kralj Artur, moj omiljeni interpretator Šopena. Verovatno bi danas Frederik dobio stipendiju koju je tražio, ali te 1829. njegova molba je odbijena sa obrazloženjem da poljska vlada neće rasipati svoje pare na umetnike poput Šopena. Radovao bi se Šopen da zna da su se stvari dosta promenile”, piše Marija Babić Milovanović.
Crvene i zelene zastavice kao pokazatelji zdrave ljubavi
Dr Ali Fenik, bihevioralni psiholog sa više od dvadeset godina iskustva, u razgovoru sa Anom Mitić za Nedeljnik objašnjava da mobilne aplikacije za upoznavanje nisu stvorene da vam pomognu da pronađete ljubav, već da vas drže na platformi, i upozorava da je prebrzo povezivanje i “bombardovanje ljubavlju” rani znak nezdravih veza. On ističe važnost prepoznavanja crvenih i zelenih zastavica u vezama i na poslu, objašnjavajući da crvene zastavice signaliziraju nezdravo ponašanje, dok zelene zastavice treba negovati jer predstavljaju zdrave obrasce ponašanja.
“Doktor Ali Fenik, bihevioralni psiholog, bio je Lagunin gost na Sajmu knjiga gde je promovisao svetski hit, svoju knjigu „Crvene zastavice, zelene zastavice“. Možda ste ga primetili na Instagramu ili Tiktoku jer dok odgovara na komplikovana pitanja iz psihologije – on igra. Reći će nam da je to radio zbog algoritma koji je u vreme kada je odlučio da izađe na mreže reagovao na pokret. Jer dr Fenik već više od dvadeset godina proučava um i ljudsko ponašanje i tehnologiju, a milione pratilaca na društvenim mrežama je stekao kroz zanimljiv sadržaj koji globalnoj publici prenosi kreativno i jedinstveno, na pristupačan način”, piše Ana Mitić.
Veljko Paunović – pravi čovek u pogrešnom trenutku
Aleksandar Gligorić u svojoj sportskoj analizi piše da je dolazak Veljka Paunovića na klupu Srbije pravo osveženje u haotičnom srpskom fudbalu, iako ga čeka težak posao u sistemu koji je truo i politički i organizaciono. Paunović, sa bogatim iskustvom u Španiji, Americi i Meksiku, poznat po svom radoholičkom pristupu, taktičkoj analizi i radu sa mladim igračima, mogao bi da uvede disciplinu, viziju i profesionalizam kakav reprezentacija Srbije godinama nije imala.
“Višesatni pregovori Radujka i Paunovića u Madridu doneli su neka zdrava obećanja. Na primer, da će reprezentacija biti izolovana od svih političkih i klubaških uticaja u Srbiji. Kao i da će se FSS ozbiljnije pozabaviti mlađim selekcijama gde se selektorski poslovi još od Tominog sina 2014. pa naovamo uglavnom dobijaju po partijsko-burazerskim linijama. Paunović želi da menja sistem iznutra”, piše Aleksandar Gligorić.
„Kako sam pomogao Sinanu i Džeju“
Halid Muslimović u razgovoru sa Brankom Rosićem prisetio se svoje karijere od metalostrugara do rasprodatih hala u bivšoj Jugoslaviji. Otvoreno govori o prijateljstvu sa Halidom Bešlićem, pomaganju Sinanu Sakiću i Džeju na početku karijere, susretu sa Ćićolinom, ličnim traumama tokom rata u Bosni i gubitku oca. Muslimović ističe nostalgiju za Jugoslavijom, veru u ljubav i potrebu za prevazilaženjem prošlih političkih i ratnih sukoba, ostajući pri svom životnom stavu da treba ići dalje i praviti dobro.
“Prošle nedelje Halid Muslimović je promovisao svoju autobiografiju ‘Mene je učilo vrijeme’ u kojoj je opisao svoj CV od učenja metalostrugarskog zanata do rasprodatih stadiona i hala bivše Jugoslavije u kojoj je bio tolika zvezda da su fabrike nosača zvuka radile u tri smene da bi štampale milionski broj primeraka njegovog albuma. U novembru ponovo dolazi u Beograd na koncert u MTS dvorani”, piše Branko Rosić.
„Matija je samo govorio ono što je Srbija htela da čuje“
Svetislav Basara ove nedelje piše Miljenku Jergoviću o tome kako je Matija Bećković, iako šarmer i duhovit, proćerdao talenat i govorio samo ono što je Srbija želela da čuje. Basara dalje kroz metaforu saobraćajne nesreće opisuje srpsku društvenu stvarnost, ističući nespremnost da se preuzme odgovornost i stalnu otupelost javnosti.
“Srbija je sama po sebi saobraćajna nesreća dugog trajanja, njena istorija je nasilnička vožnja u suprotnom smeru. Da se u Srbiji vozi kako se vodi politika, bio bi to permanentni masakr, a da se pravila i zakoni u Srbiji poštuju bar kao u saobraćaju, bilo bi mnogo bolje”, piše Svetislav Basara.
U novom broju Nedeljnika vas, kao i obično, čekaju redovne kolumne Hane Piščević, Branka Rosića, Marka Prelevića i uvodnik Veljka Lalića.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 6. NOVEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
