Vašington D.C. Mračan hodnik možda i najzabačenijeg dela jednog od sedišta Federalnog istražnog biroa (FBI) vodi do prostorije koja je verovatno prvobitno namenjena za skladište sanitarnog materijala, ali je sticajem kadrovskih reorganizacija “renovirana” u kancelariju predanog oksfordskog đaka i jednog od najboljih agenata Akademije FBI, koga su još na obuci prozvali “sablasni”. Upravo ovom rutom prolazi mlada agentkinja Dejna Skali. FBI oci su joj udelili zadatak da bude saradnik briljantnog agenta Foksa Moldera i uzgred prati njegova istraživanja paranormalnog i onozemaljskog zbog kojih je i postao nepoželjan u firmi.

Molder je usred posla. Zidovi sobe ukrašeni su fotografijama objekata koji liče na one neidentifikovane. Dominantno mesto zauzima poster na kom piše “Želim da verujem”, uz ilustraciju letećeg tanjira. Skali mu saopštava da su je poslali da radi sa njim, ali on veruje da je posredi drugi razlog – plan rukovodilaca da ga špijuniraju. Mnogi vladini zvaničnici priželjkuju da slučajevi koje pokušava da demistifikuje zauvek ostanu u memljivom podrumu, među spisima na koje su odavno svi zaboravili, u nekom “X” dosijeu. Molder veruje u vanzemaljce ili paranormalno, Skali je sumnjičava. Traži racionalna objašnjenja i konkretnije dokaze. Dve perspektive koje okupljaju stavove i mišljenja većine čovečanstva od kada je “NLO” postao fenomen i ušao u popularnu kulturu krajem četrdesetih godina dvadesetog veka. Skali, kako to u Holivudu obično biva, počinje da sumnja u svoje ranije sumnje, a država, vladine agencije i sijaset misterioznih likova ne žele da se o postojanju vanzemaljaca išta sazna.

Međutim, za razliku od kultne serije i njenih nešto manje kultnih nastavaka, američka vlada je pod pritiskom javnosti i pred zahtevom Kongresa krajem prethodne nedelje objavila dugo očekivani i najavljivani izveštaj o neidentifikovanim letećim objektima (NLO), ili preciznije, neidentifikovanim vazdušnim fenomenima (NVF). U izveštaju se zaključuje kako američki obaveštajci ne veruju da su analizirani NLO slučajevi akcije vanzemaljaca, ali i da za pojedine predmete – zasada – ne mogu pronaći objašnjenje. Posmatrani fenomeni nisu deo nijedne američke vojne operacije, a proučavano je više od 140 incidenata koje su prijavili piloti mornarice u periodu od 2004. do 2021. godine. Najviše prijavljenih NLO ili NVF slučajeva zabeleženo je u periodu od leta 2014. do proleća 2015. Naglašeno je da bi pojedini neidentifikovani objekti mogli biti posledica optičkih varki ili tehnoloških kvarova, ali izveštaj pokazuje da se u većini slučajeva verovatno radi o fizičkim predmetima, jer je većinu registrovalo više senzora, uključujući radar, infracrveno zračenje, elektro-optičke uređaje, radare za oružje i vizuelno posmatranje.

Ipak, Kancelarija direktora Državne obaveštajne službe Sjedinjenih Država i – u okviru te vladine agencije – Radna grupa za NVF, zadatak da dostave deklasifikovanu detaljnu analizu podataka o neidentifikovanim pojavama na američkom nebu u poslednjih deceniju i po sveli su na manje od deset stranica šturog objašnjenja da malo toga mogu da pojasne, ali i da su gotovo uvereni kako nije reč o nekoj drugoj civilizaciji, nepoznatoj ovoj planeti. Poručeno je i da tek od 2019. godine postoji standardizovani sistem izveštavanja o NLO događajima, a posledica su brojne nedoslednosti i nedovoljni podaci za kompletniju istragu. Dakle, ključni momenti izveštaja ukazuju da su u pitanju stvarni (fizički) objekti za koje se veruje da nisu vanzemaljski, ali predstavljaju realnu pretnju po bezbednost SAD i napredni su, te je za njihovu analizu potrebno više vremena i više istraživanja. Premalo dokaza i pogodno tle za razvoj novih teorija zavere i plediranje ufologista o misterioznim objektima koje vlade žele da prikriju.

Takvo iskustvo imala je carska Rusija, SSSR i današnja Rusija u vezi sa Tunguskom eksplozijom (ili Tunguskim događajem) iz 1908. Verovalo se da je područje u Sibiru udario jak meteor. Detonacija je proizvela 185 puta više energije nego atomska bomba bačena na Hirošimu. Eksplozija je osušila više od 80 miliona stabala šuma u području od oko 2.000 kvadratnih kilometara. Prozori na kućama su bili razbijani i na udaljenosti većoj od 60 kilometara od mesta eksplozije. A u samom epicentru bilo je malo tragova. Ruske vlasti imale su drugih briga, pojavila se pokoja vest u lokalnim novinama i tek dve decenije kasnije pokrenuta je prva istraga o misterioznom događaju. Idealna pozicija da se raspletu brojne teorije zavere: svemirski brod koji se srušio u potrazi za slatkom vodom Bajkalskog jezera; sudari materije i antimaterije; udar crne rupe u Zemlju i, nakon 105 godina, analiza koja je utvrdila da je prikupljeni materijal sa mesta eksplozije meteorskog porekla.

U slučaju najsvežijih izveštaja o neidentifikovanim vazdušnim fenomenima, pojedini stručnjaci, prema saznanjima britanskog „Gardijana“, mišljenja su da i pored povlačenja oznake tajnosti sa dokumenata američkih obaveštajnih službi, postoji i “poverljivi aneks” koji krije neke od “najsočnijih detalja”.

Ono što je “manje sočno” i više puta naznačeno jeste da objekti koje nisu uspeli da objasne najverovatnije nisu vanzemaljski, već neidentifikovani objekti. Činjenica da je “NLO” u kolokvijalnom rečniku postao sinonim za posete drugih civilizacija planeti Zemlji, leteće tanjire  i male zelene čovečuljke, upravo je i naterala američke zvaničnike da osmisle novu frazu – neidentifikovane vazdušne fenomene. Ako bi prekinuli sa čestim poistovećivanjem “NLO” sa vanzemaljskim životom, verovatno bi i ideja o neidentifikovanim letećim objektima bila verodostojnija. Kako je to u autorskom tekstu za CNN istakao fizičar Don Linkoln, profesor na Univerzitetu Notrdam u Indijani i član naučnog tima koji je otkrio Higsov bozon, svakako postoji mogućnost da NLO objekti budu i leteći tanjiri drugih civilizacija, ali su mnogo veće šanse da je zapravo reč o pojavama poput povremene vidljivosti planete Venere, takozvanih vremenskih balona, aviona koji lete u formacijama i drugih opipljivijih objekata. On veruje da je vanzemaljski život moguć u teoriji, ali da praksa pruža drugačiju perspektivu.

“Hemija je svuda hemija. Otkrivene su brojne egzoplanete. Pod određenim uslovima, život može da nastane od istih hemijskih reakcija kao i na Zemlji, ili drugih hemijskih kombinacija. Međutim, šanse za tako nešto su veoma male. Ja želim da verujem, ali su nam potrebni nepobitni dokazi, a njih zasada nemamo”, zaključuje Linkoln.

Od početka života na Zemlji, evoluiralo je na milione vrsta, ali je samo čovek uspeo da razvije tehnološki naprednu civilizaciju. Linkoln smatra da čak i ako pretpostavimo postojanje jednako inteligentnih ili još inteligentnijih civilizacija, pored zaista objektivnih prepreka za intergalaktička putovanja, postoje i one racionalne ili “zdravorazumske”.

“Deluje mi nezamislivo da tako napredna vrsta prevali toliki put kako bi nas posetila, ali ne pokaže interesovanje za bilo kakvu vrstu kontakta. Ako su, tako vešti, želeli da izbegnu kontakt, nisu bili preterano tajnoviti po tom pitanju”, kaže Linkoln, aludirajući da se misteriozni objekti priviđaju, o njima priča, ali da nije video ništa konkretnije od silueta na nebu.

Takođe ukoliko su vešti i napredni, da li su i oni sa nekog teleskopa i iz neke udaljene galaksije posmatrali drugu civilizaciju sa planete Zemlje? Vekovima su ljudi posmatrali nebo i najpre zamišljali, a potom i intenzivnije tragali za životom među zvezdama. Naučnici sa Instituta “Karl Sagan” pri Univerzitetu Kornel, sproveli su istraživanje kojim je identifikovano 29 potencijalno nastanjivih planeta sa kojih je eventualno moguće primetiti Zemlju posredstvom tranzitnog metoda. Takođe je sa iste razdaljenosti, kako se u istraživanju zaključuje, moguće presretati radio i TV signale. Najveći broj egzoplaneta je otkriven pomoću tranzitnog metoda. Tako se traže varijacije u svetlosti koje nastaju kada planeta na svojoj putanji prođe ispred zvezde oko koje kruži i pri tome pomrači jedan deo njene svetlosti. Ovaj ustaljeni model preti da bude zamenjen novom tehnologijom koja će tražiti odgovor na isto pitanje – postoje li druge civilizacije? NASA je razvila novi svemirski teleskop “Džejms Veb”, koji će tokom ove godine biti lansiran u svemir.

Lisa Kalteneger, profesorka astronomije i direktorka Instituta „Karl Sagan“ pri Univerzitetu Kornel, smatra da je u pitanju prvi dovoljno opremljen teleskop koji je sposoban da identifikuje znakove života u udaljenim svetovima, ako ih ima. Međutim, iako je sa Zemlje već sada moguće uhvatiti svetlost sa dalekih planeta, čovečanstvu bi bile potrebne hiljade godina da stignu do jedne od takvih destinacija. Ipak, profesorka Kalteneger naglašava kako činjenica da mi možemo videti svetlost pojedinih planeta ne znači da u svakom trenutku njihovi potencijalni stanovnici mogu videti Zemlju. Otkriće triju potencijalno naseljivih planeta oko zvezde Trapist-1 izazvalo je veliko uzbuđenje među astronomima u 2017. Udaljene su oko 40 svetlosnih godina od Zemlje, ali ćemo sa te distance biti vidljivi tek za nešto više od 1.600 godina. Planeta Ross 128b je još bliža, na samo jedanaest svetlosnih godina, što je u kosmičkim razmerama “komšiluk”. Mada smo za “komšiluk” nevidljivi još od 12. veka.

Međutim, ma koliko puta na svojoj putanji Zemlja prošla ispred Sunca i bila uočljiva, pojedini naučnici smatraju da jednostavno nemamo kome da budemo vidljivi. Ako postoje, pa još i znaju da postojimo – gde su? To pitanje prvi je postavio italijansko-američki nuklearni fizičar i nobelovac Enriko Fermi, zaslužan za prvi nuklearni reaktor. Bio je jedan od članova projekta “Menhetn” koji je doveo do stvaranja prve atomske bombe. Fermi je smatrao da starost svemira, veliki broj zvezda i beskonačnost univerzuma ukazuju da bi vanzemaljski život trebalo da bude uobičajena pojava. Ipak, Fermi je navodno svoje kolege tokom jednog ručka, u začetku priče o letećim tanjirima koji se pojavljuju iznad američkog vazdušnog prostora, pitao upravo – gde su? Kako je moguće da ih nema, ako postoje? Ili barem nekih tragova. Zašto u svemiru ne postoje dokazi u vidu sondi, svemirskih letelica, radio-talasa ukoliko postoji obilje naprednih civilizacija? Tako je obrazovan i Fermijev paradoks – suprotnost između procene o postojanju intergalaktičkih civilizacija i nedostatka dokaza o kontaktu sa njima.

Institut za tehnologiju u Masačusetsu (MIT) sproveo je 2008. godine analizu o potencijalno nastanjivim planetama u univerzumu. Razumna pretpostavka je jedan odsto. Iako niko ne zna tačan podatak na koliko se ovakvih planeta eventualno može razviti život, razumna procena je oko deset odsto. Još teže je odgovoriti koji je udeo ovih planeta na kojima se može razviti inteligentan život. Ako pretpostavimo da je broj takvih planeta u univerzumu daleko manji od 0,1 odsto, postojalo bi najmanje tri miliona planeta na kojima bi postojale civilizacije. Moglo bi se dalje pretpostaviti da bi makar jedna civilizacija uspela da pošalje po talas, sondu ili posadu koja bi se mimoišla sa ljudskim timom astronauta.

Ipak, kako se to navodi u analizi MIT-a, svemir je prilično tiho mesto. Analiza je Fermijev paradoks predstavila kao dvostruki. Najpre, vanzemaljci nisu na našoj planeti jer bi se do sada razvila bar jedna civilizacija koja je mnogo starija od ljudske i koja bi za to vreme razvila uspešne intergalaktičke rute. Druge civilizacije ne postoje ni u univerzumu jer prema svim dostupnim resursima nije zabeležen nijedan talas, šum, objekat koji bi dokazao da ima nečeg tamo negde. Projekat Potraga za vanzemaljskom inteligencijom (SETI) probao je sa nizom programa koji su pokušali da uoče bilo kakve signale – bez većeg uspeha. Brojne opservatorije seciraju nebo do najsitnijih detalja. Kosmičke sonde su stigle do “granica” našeg Sunčevog sistema. Svemirski teleskop Habl motri u svemiru na svaku stranu pojavu. Primećeni su i najsitniji asteroidi, ali ne i bilo kakav svemirski brod. Doduše, postoji i mišljenje, naročito među NLO entuzijastima, kako je moguće da ljudi uopšte ne mogu da razumeju brojne vanzemaljske signale. Ili da neke civilizacije i nisu tako “kosmopolitske”, niti im je u interesu sklapanje novih prijateljstava za ljudskom vrstom.

Nikola Tesla je verovao da nam Marsovci šalju poruke koje ne možemo da protumačimo. Čak je pokušavao da stupi u kontakt sa stanovnicima Marsa početkom 20. veka. Reporter „Šarlot njuza“ je u januaru 1901. zabeležio Tesline reči kako se sprema za najveći eksperiment koji je svet ikada video.

“Pre ili kasnije uspostaviću komunikaciju sa Marsom. Siguran sam da su stanovnici te planete više puta pokušali da pošalju signal na Zemlju, ali mi nikada nismo imali instrumente dovoljno delikatne da primimo te poruke, niti dovoljno jake instrumente da im odgovorimo”, pričao je tada Tesla i verovao da su Marsovci napredniji od ljudi.

Kada je list „Kurijer-džurnal“, nepunih mesec dana kasnije, upitao Mihajla Pupina šta misli o toj ideji, “profesor Majk” je – kako je naznačeno u knjizi “Profesor Majk: Život čoveka koji je promenio Ameriku, Srbiju i svet” iz Nedeljnikove poklon-edicije – naglasio kako ne bi bilo prikladno da kaže nešto što bi moglo da se protumači kao napad na Teslinu ličnost, pošto su zemljaci. Ipak, nije bio uveren u takav koncept.

Priče o vanzemaljcima u popularnu kulturu su ušle 24. juna 1947. godine kada je Kenet Arnold, pilot iz Ajdaha, tvrdio da je video niz od devet “sjajnih neidentifikovanih letećih objekata” blizu planine Rejnir u saveznoj državi Vašington. Arnold je njihovo kretanje uporedio sa tanjirima koji su plutali na vodi, bez poređenja njihovih oblika sa tanjirima, a novinari su opise preimenovali u “leteće tanjire”, što je ubrzo postao opšteprihvaćen termin za “NLO”. Viđenja sličnih objekata udvostručila su se u periodu od svega dve do tri nedelje. Najpoznatiji je svako NLO incident u Rozvelu, kada se navodno u blizini američkog grada Rozvel u saveznoj državi Nju Meksiko srušio NLO. Oružane snage SAD su utvrdile da su delovi olupina koje su pronašli lokalni farmeri ostaci američkog vojnog izviđačkog balona, ali su teoretičari zavere tvrdili da je vlada prikrila šta se stvarno dogodilo na poljima u Nju Meksiku. Poznata je i Oblast 51, američka vojna baza u Nevadi, koja je nastala 1955. godine za potrebe ispitivanja aviona i novih oružja. Teoretičari zavere su posumnjali da se zbog vela tajnovitosti oko ovog područja, tu zapravo vrše ispitivanja nad vanzemaljskim letelicama i bićima.

Premda su se pojedini neidentifikovani objekti javljali i u drugim krajevima sveta  – poput “teheranskog incidenta” iz 1976. godine, ili “potere u Sao Paulu”, najveći broj “letećih tanjira”, i u tom kontekstu neobjašnjivih letećih objekata i pojava, viđen je na tlu ili nebu Amerike. Razumljivo da je tako moralo biti u holivudskim ostvarenjima sa ovom tematikom koja je nedugo nakon Arnoldovih “letećih tanjira” zainteresovala američku javnost. U filmu Roberta Vajza “Dan kada je Zemlja stala” iz 1951. godine, leteći tanjir od celog sveta sleće baš u SAD, i od onolike Amerike, baš u glavni grad Vašington. Međutim, deluje neverovatno da, čast američkim filmovima naučne fantastike uz koje su generacije odrastale, napredne civilizacije koje posećuju našu planetu toliko intrigira “američki san”. Ili je i u ovom slučaju režija igrala (glavnu) ulogu?

Britanski istoričari Dejvid Klark i Endi Roberts objavili su 2002. godine studiju u kojoj je analizirano i prikazano na hiljade tajnih vladinih i vojnih izveštaja britanskih i američkih agencija. Zaključili su da su leteći tanjiri proizvod “hladnoratovske paranoje” – a ne posledica gostiju iz svemira. Oni u svojoj analizi tvrde da nijedan izveštaj ne ukazuje na bilo kakav oblik vanzemaljskog kontakta. Umesto toga, široko rasprostranjeno verovanje u NLO, koje je započelo pedesetih godina 20. veka i traje i danas, trebalo bi smatrati društvenim fenomenom. Klark ističe da je pomama sa NLO slučajevima krenula početkom Hladnog rata, kada se nova pretnja atomskim ratom sa Sovjetskim Savezom nadvila nad svetom. Oni su u istraživanju došli do podataka da je američka tajna služba, u dogovoru sa britanskom vladom, razmišljala na koji način da iskoristi masovnu paniku zbog NLO “događaja” kao psihološko oružje protiv Sovjeta.

U memorandumima američke Centralne obaveštajne agencije (CIA) koji su označeni kao “tajni” – a u koje je „Obzerver“ svojevremeno imao uvid – najviši zvaničnici razmatraju iskorišćavanje “pomame” sa letećim tanjirima. Recimo, 1952. godine, tadašnji direktor CIA Valter Bedel Smit predlagao je “moguću ofanzivnu ili defanzivnu upotrebu ovih pojava u svrhe psihološkog ratovanja”.

Anomalistički psiholog Kris Frenč, sa Univerziteta u Londonu, bavi se poljem psihologije koje proučava ljudsko ponašanje i iskustvo povezano s onim što se često naziva paranormalnim. Kako je svojevremeno istakao, većina ljudi pretpostavlja da je najpouzdaniji dokaz od svih zasnovan na ličnom iskustvu. Čak i oni koji su skeptični prema paranormalnim pojavama često upadaju u takvu zamku – ne verujem dok ne vidim. On smatra da je lično iskustvo “veoma loš vodič za stvarnost” jer su i percepcija i memorija skloni greškama. Pojedina sećanja nisu čak ni iskrivljena verzija događaja kojima smo svedočili, već su potpuna izmišljotina. Tako se i mnogi slučajevi o paranormalnim iskustvima mogu zasnivati na lažnim sećanjima.

Kako je to u tekstu za naučni časopis “The Conversation” zaključio Martin van Kranendonk, astrobiolog sa Univerziteta “Novi Južni Vels” u Sidneju, ako koristimo čisto empirijske podatke i pretpostavimo da se pitanje o postojanju drugih civilizacija odnosi na bilo koji tip života van Zemlje koji nije povezan sa ljudskom aktivnošću, onda odgovor – prema onome što znamo – mora biti negativan.

“Naše znanje u vezi sa ovim pitanjem nije konačno, nismo istražili znake života u svakom kutku svemira. Čak ne znamo ni šta može činiti život u drugom hemijskom sistemu. Stoga je verovatniji odgovor da ne znamo i možda nikada nećemo ni saznati postoji li u kosmosu komšiluk, ali nauka zasada nema dokaze o postojanju drugih civilizacija”, zaključuje Kranendonk.