“Nisam bila srećna”: Samoća i skromna sahrana o svome trošku

0

Ja nemam ništa i nemam nikoga, i sve su moje veze s ljudima samo duhovne i radne, a duh i rad svakoga trena mogu zaspati…

Isidora Sekulić, iako čitavog života bolešljiva, doživela je duboku starost. Poslednjih dvadesetak godina provela je u kući na Topčideru i posvetila radovima: „Njegošu, knjiga duboke odanosti“, drugu knjigu spalila je posle kritike Milovana Đilasa, u “Borbi“, „Šumanovići“, „Govor i jezik, kulturna smotra naroda“.

Zbog bolesti posećivao ju je Vladeta Jerotić, tada mladi lekar koji je zabeležio da je patila od nesnosnih migrenoznih bolova kao posledice oftalmičnog herpesa: “Pokušavao sam da joj homeopatskim injekcijama olakšam muke jer mi je izgledalo da ova vrsta lekova, pre energetska nego materijalna, više odgovara njenoj energiji duha. Brzo sam saznao da se bavim uzaludnim poslom. Isidora je sebe uporno smatrala neizlečivim bolesnikom, čak i kada sam joj rekao da je Tomas Man bolovao od iste bolesti i da se posle mnogo pokušaja ipak izlečio zahvaljujući nekoj Ruskinji u San Francisku koja nije, bila lekar. Bilo joj je bolje posle devet injekcija, ali je došao grip koji je sve pokvario. Vukla ga je nekoliko nedelja, čak je malo i kašljala. Kada je prošao, započeo sam drugu seriju. Pojavili su se, međutim, neki želudačni bolovi, pa sam je često zaticao sa toplim termoforom na stomaku. Ali nikad u krevetu, ma koliko joj bilo teško. Govorila je da ne voli krevet, u njemu se noću teško uspava, iako vrlo kasno legne.” (Posete, odlomci, Sabrana dela, III kolo, Zadužbina Vladete Jerotića u saradnji sa IP Ars libri, Beograd 200.)


Na samom početku lečenja Jerotiću je sugerisano da će imati posla sa vrlo nezahvalnim bolesnikom, koji je oduvek pokazivao otpornost prema svim lekovima, naročito onim protiv bolova i nesanice. A tvrdila je da ima bolova i da pati od nesanice otkad zna za sebe. Kao da nije ni znala za drugu vrstu života, osim ovog bolesnog. U poslednjem pismu koje je Jerotić od nje primio, od 25. februara 1958. godine, napisala je: “Ono što mi najviše treba, glava, tu je, u njoj je usredsređena sva nemoć, i neživot, i puno bola.”


Zapisala je da se ne seća da je ijednog dana bila fizički potpuno zdrava. Ali tvrdila je da joj je razum uvek bio budan, svež i zdrav, i odbijala savete lekara da treba da se odmara. “Ja sam celog veka bila bolesna, od svoje tridesete godine nosim povišeni pritisak, borim se s neizdrživim migrenama: lekovi i lečenje su za osobe do 25 godina, a ako moj organizam nema dovoljno odbrambene moći, bolje da me nestane. Ne pijem, ne pušim, ne jedem, skoro gladujem, treba još da mi zabranite da pišem…”

Isidorina soba na Topčideru bila je skromna ali uredna. Imala je priručnu biblioteku, radio, beržeru, pisaći sto-sekretar, stonu lampu i svećnjake, pisaljke sa mastionicom, malu pisaću mašinu, slike dragih slikara, fotografije i razglednice iz muzeja, nož za sečenje hartije, naočare. Mir je nalazila tu i u biblioteci, beleži Ivana B. Spasović. U Beogradu, u Univerzitetskoj biblioteci “Svetozar Marković”, postoji spomen-soba Isidore Sekulić.