“Niko neće Bejbi da sateruje u ćošak”: Fenomen “Prljavog plesa”, kultnog filma koji dobija novu verziju

0
Profimedia

Nova verzija filma “Prljavi ples” je u pripremi, a glavna glumica Dženifer Grej (Jennifer Grey) 30 godina kasnije ponovo će igrati ulogu Frensis Bejbi Hausmnen (Francis Baby Houseman).

Grejova će u novom filmu pored glume biti i producent.

“To će biti ona vrsta romantičnog i nostalgičnog filma koji obožavaoci očekuju”, navela je kompanija Lajonsgejt (Lionsgate), koja će snimati film.

Zašto “Prljavi ples” i danas izaziva veliku pažnju i važi za jedan od kultnih filmova svetske kinematografije?

Priča počinje ovako…

Elenor Bergstin je glavnog glumca za svoj film birala po očima; pred njom su se nizale fotografije ovakvih i onakvih, a onda se pojavio par mračnih očiju, taman onakvih kakve je zamislila kada je pisala scenario. “Ah, to su oči koje želim!”

Ali, čovek koji će igrati Džonija Kesla morao je da ume da pleše, a kada su pogledali rezime tamnookog Patrika Svejzija, na njemu je pisalo “bez plesa”. Potraga za glavnim glumcem je nastavljena.

Elenor čak nije ni imala na umu da film nosi ime “Prljavi ples” dok joj Linda Gotlib koja će ga producirati nije rekla da je baš to naslov od milion dolara. Tada, doduše, niko nije ni sanjao koliko je Linda bila u pravu.

Tvorci Prljavog plesa u Netfliksovoj mini dokumentarnoj seriji “The Movies That Made Us” ispričali neverovatnu priču o tome kako je jedan od najvoljenijih filmova u istoriji snimljen. Tačnije, kako zamalo nije.

Početkom pedesetih, 12-godišnja Elenor Bergstin, koju su svi zvali Bejbi, odlazi sa roditeljima u Ketskils. Njen otac je lekar, ali Elenor odlučno govori da “Prljavi ples” svejedno nije priča o njenom životu. Iako je, takođe, noću posećivala podrume u kojima je prljavo plesala. Prljavi ples je tada bio uličarska rabota koju roditelji dobrih devojčica nikako nisu odobravali.

Ali Elenor je u narednim godinama počela da se bavi pisanjem i odlučila da prljavu igru iz podruma prenese na veliko platno. Prvi film za koji je napisala scenu plesa bio je nesrećni It’s My Turn sa Majklom Daglasom. Kada je došao trenutak da se snimi njena scena, odlučeno je da se ipak pređe pravo na seks, i Elenor je onda još čvršće odlučila: napisaće scenario iz koje se može iseći bilo šta osim igre.

Bacila se na posao i ponudila scenario Paramountu, pa drugim većim studijima u Kaliforniji, “ne, hvala” bilo je sve što je dobila, potom je poslala scenario u sve male filmske kuće, a onda u nezavisne, dok nije ponestalo studija; “Prljavi ples” odbijen je 42 puta. Apsolutno niko nije hteo da ga snimi.

Filmove su pravili tada muškarci i želeli su da oni budu žestoki, kakvi su bili Apokalipsa danas i Top Gun te godine, nikome se nije dojmila saga o plesu, sazrevanju i abortusu.

U međuvremenu, stotinama kilometara od Holivuda, Vestron video je odlučio da započne sopstvenu produkciju pošto je posao sa distribucijom VHS kaseta kiksao.

Mičel Kenold doveden je na čelo produkcije, pošto je prethodno snimio neka dva filmića (i njemu je smešno sada), a on je zaposlio Dori Berinstin kao potpredsednika zaduženog za fizičku produkciju. Dori, priznaje, nije imala blagog pojma šta to znači, ali je Vestron bio spreman.

U Vestron su počeli da stižu scenariji koji su svugde odbijeni. Čitavi kamioni papira, i Mičel i Dori su počeli da čitaju. Čitali su, čitali, čitali, čitali, sve je bilo grozno, jedva bi prešli po 25 stranica i scenario bi leteo nazad u đubre, čitali su, i Mičel je jednog dana potpuno slučajno, na dnu nekog smeća, naišao na Prljavi ples Elenor Bergstin.

Bila je nedelja uveče kada je počeo da čita; smejao se, plakao, skapirao je sve Elenorine fore i shvatio da mora da snimi ovaj film.

Nije časio časa, pozvao je Lindu – koja je isprva mislila da je neka neslana šala – i dogovor je pao. Osim što je Vestron morao da odobri snimanje i budžet.

Da bi se to i dogodilo, ovoj pomalo neiskusnoj četvoročlanoj ekipi bio je potreban ozbiljan režiser i odluka je pala na Emila Ardolina – Prljavi ples konačno je imao nekoga ko zna kako se snima dugometražni igrani film dostojan Oskara. Osim što, pa, Ardolino nikada nije snimio igrani film. Zlatnu statuu dobio je za 26-minutni dokumentarac o klincima koji uče da plešu. Ali Emil je znao ples u dušu.

I pronaći glumicu koja će igrati Bejbi delovalo je kao nemoguća misija. Vestron je predložio, ni manje ni više, Piju Zadoru – plavokosu seks bombu, potpuni antipod onome što su Linda i Elenor imale na umu. Neko je razmatrao čak i Saru Džesiku Parker, ali je pomalo igra sudbine što joj je uloga Bejbi izmakla, jer Bejbi nikada ne bi mogla da snimi “Seks i grad”.

Dženifer Grej je na audiciju došla sa tatom. “Poželi mi sreću, tatice”, rekla mu je kad ju je ćušnuo pred kamere i to je bilo to: svi su se zaljubili u njenu spontanost i smotanost i ranjivost, imala je savršene smeđe uvojke i Elenor je odlučila da je Dženifer njena Bejbi. Vestron je, sa druge strane, želeo bilo koga osim Dženifer Grej.

Taman su se nadali da će se složiti makar oko glavnog glumca, ali ni to nije teklo glatko. Na audiciji se oprobao čak i Benisio del Toro, i mada je najveći favorit bio Bili Zejn (Linda je tvrdila da će on biti novi Brando), nedostajalo mu je ono najvažnije: plesao je, kako je Elenor rekla, kao neko ko je učio da pleše za bar micvu. A tu su bile i one gladne, mračne oči koje Elenor nije mogla da zaboravi.

Emil Ardolino je konačno progovorio – u pravom trenutku – i rekao da Patrik vrlo ume da pleše. Štaviše, majka Patrika Svejzija bila je najčuvenija profesorka plesa u Teksasu, a Emil je Patrika poznavao iz njujorških plesnih krugova. Kada su ga pozvali i on došao, svi su znali da je on Džoni Kesl. Međutim, ovog puta, Dženifer Grej je bila ta kojoj se odabir glumca baš i nije dopao: u obzir je dolazio bilo ko osim Patrika Svejzija.

Finalne pesme nije bilo sve do noći pred snimanje finala. Svejzi je tada mislio da je – sada kultna fraza – “Nobody puts Baby in the corner”, ili ti “Niko neće Bejbi da sateruje u ćošak” (iako, tehnički gledano, u toj sceni nije bilo nikakvog ćoška) najgluplja rečenica na svetu, ali je izgovoriti je svejedno bilo daleko lakše od onoga što ga je čekalo kad Bejbi povede iz lažnog ćoška na podijum: onaj čuveni skok i okret. Skočio je 12, 13 ili 14 puta, koleno ga je ubijalo, trpeo je bolove nesnosnije nego bilo kog drugog dana snimanja, a onda je u jednom trenutku prišao Ortegi i šapnuo mu: “U sebi imam za još samo jedan skok.”

Kada je Prljavi ples stigao na velika platna 21. avgusta 1987. godine, u prva dva dana prikazivanja isplatio je budžet: zaradio je četiri miliona dolara. Ne samo da su svi želeli da gledaju Prljavi ples, već su po izlasku iz bioskopa trčali da kupe album sa muzikom iz filma koji je prodat u čak 270.000 primeraka; I’ve Had the Time of My Life ovečana je Oskarom, a Prljavi ples dominirao je bioskopskim blagajnama čitavih 19 nedelja kao najveći nezavisni film ikada snimljen.

O uspehu filma valjda ništa ne govori bolje od činjenice da njegovi tvorci i dalje zarađuju od njega, mada je za raspodelu novca zadužena Linda Gotlib; Elenor Bergstin već godinama unazad zarađuje milione dolara.

Vestron je u međuvremenu bankrotirao, pošto nije na vreme shvatio da je Prljavi ples bio izuzetak umesto pravilo; Dori i Mičel su se zaljubili na snimanju (i danas su zajedno!); Emil Ardolino je preminuo od AIDS-a, svi su to teško podneli; Dženifer Grej više nikada nije odigrala ni blizu tako veliku ulogu, i iako onog jezera u planinskom odmaralištu koje je glumilo Ketskils više nema (presušilo je 2006. godine), ostali su betonski blokovi na kojima su Džoni i Bejbi stajali dok su snimali scenu u vodi; svega nekoliko koraka odatle ostao je još jedan oblutak na kojem stoji urezano “Ovaj kamen ostaje u sećanje na Patrika Svejzija, 1952-2009, njegovu veliku ulogu u filmu Prljavi ples i hrabru bitku koju je vodio sa rakom pankreasa.”