“Nikada se nismo krili ni plašili da kažemo ono što mislimo”: Dejan Savić u novom Nedeljniku o najvećoj generaciji, fenomenu srpskog vaterpola, našem mentalitetu, pobedama i porazima…

0
Foto Đorđe Kojadinović za Nedeljnik

Malo je ljudi koji bi miris hlora zamenili za miris slanog mora i borove šume. Zato je, verovatno, i malo šampiona. Pogotovo u vaterpolu. U zemlji koja nema more.

„Što je najgore, ja sam postao i alergičan na hlor“, rekao nam je u ćaskanju uoči intervjua Dejan Savić. Trener.

Čovek kome to nije (samo) zanimanje, već i lični opis.

Naizgled deluje kao čuvar stare škole trenera, u idealnoj razmeri postavljena kombinacija gospodstva, autoriteta i mangupluka. Zato mu je nezvanični nadimak (u javnosti, svakako) – gospodin Savić.

Ono što radi sa vaterpolo reprezentacijom nije stara škola, već je uvek upravo novo – i to će nam u ovom razgovoru otkriti – uvek je na prvom mestu prilagođavanje na novo.

„Nije mi nedostajao miris hlora, ali kad osetim da bubri u glavi, kada se skupe oči, znam da je to reakcija na hlor“, rekao nam je i to.
Moglo je da zabubri u glavi i kada su Španci u polufinalu vodili minut i po do kraja i da to nema veze sa hlorom.

Skupile su se oči i na konferenciji za štampu na aerodromu „Nikola Tesla“ kada su igrači – mangupski, znali su kakav će to efekat imati na Dejana Savića – zapevali „A sad adio“. Tek to nema veze sa hlorom.
Dejan Savić je izgurao generaciju vaterpolista koja se sada povlači iz reprezentacije, za koju već govore da je najbolja svih vremena. Suze su bile logične.

Foto Đorđe Kojadinović za Nedeljnik

Dejan Savić je trener koji je doneo dva olimpijska zlata – na tim najvažnijim igrama, to najvažnije zlato koje se čekalo od raspada Jugoslavije. Koje je i on kao igrač čekao još od Atlante 1996. godine.

Ovo je priča Dejana Savića koji je od raspada Jugoslavije, uz veoma kratku pauzu, gotovo sve vreme bio u reprezentaciji kao igrač i kao trener. Ovo je i priča o našem, srpskom vaterpolu u kojoj nam je Dejan Savić otkrio neke tajne ovog fenomena. Priča o uspehu koji je posledica prilagođavanja na novonastale situacije (a koliko nam je toga nedostajalo u drugim sferama), priča o stalnom gledanju u budućnost.

I priča o fenomenu Dejana Savića, omiljenog srpskog trenera.
Na kraju, jedini je srpski selektor bez sedam miliona ljudi koji misle da bi posao bolje radili od njega. Možda je to do specifičnosti vaterpola, a malo je sigurno i do njega…

CEO TEKST ČITAJTE U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 19. AVGUSTA. SVI ČITAOCI NA POKLON SOBIJAJU NJUJORK TAJMS NA SRPKOM JEZIKU

Digitalno izdanje i pretplata dostupni su na nstore.rs