Nijedan američki predsednik u istoriji nije smenjen, ali je Kongres i ranije izglasavao impičment: Kako su se izvukli Džonson, Klinton i Nikson

0
Foto: Profimedia

Trojica predsednika su do sada formalno opozvani – Endru Džonson, Bil Klinton i Donald Tramp, ali nijedan nije smenjen ovim putem.

Američki Očevi osnivači, tvorci američkog Ustava, napravili su sistem u kom Predstavnički dom teško može da smeni predsednika ako tako odluči.

Prosta većina u Predstavničkom domu je neophodna za impičment, ali to ne znači i automatsku smenu predsednika. Poslednja faza odvija se u Senatu gde dvotrećinska većina senatora treba da glasa protiv predsednika kako bi se on smenio.

Iako je Kongres opozvao i smenio osam saveznih sudija, to do sada nije učinio ni sa jednim predsednikom, iako su neki bili blizu toga.

Endru Džonson: Spasao ga je jedan glas (1968)

Džonson je izabran kao potpredsednik Abrahama Linkolna 1864. godine. Linkoln je ubijen 1865, na taj način ostavivši upražnjeno predsedničko mesto koje je zauzeo Džonson.

Novi predsednik ubrzo se zavadio sa radikalnim republikancima u Kongresu, usled traženja pomilovanja za lidere Konfederacije iz Građanskog rata i negiranja političkih prava bivših robova.

Džonson je ubrzo otpustio svog sekretara za rat, saveznika radikalnih republikanaca, na šta su oni odgovorili pokretanjem postupka impičmenta.

“Gospodine, krvava polja deset zemalja koje se nisu priključile Uniji i duhovi pobijenih Crnaca, vape… za kažnjavanjem Džonsona”, napisao je Vilijam Keli, predstavnik republikanaca iz Pensilvanije.

Džonson je opozvan u Predstavničkom domu sa 126 glasova za, naspram 47 protiv.

Uprkos tome, tadašnji predsednik nije smenjen jer nije postignuta dvotrećinska većina u Senatu, za koju je falio samo jedan glas.

Džonson je odradio ceo mandat, a zatim postao prvi predsednik koji je izabran u Senat.

Bil Klinton: Afera “Levinski” (1998)

Klintona su afere pratile od kako je stupio u Belu kuću.

Njegova supruga Hilari i on su 1993. bili predmet istrage u tzv. Vajtvoter aferi u vezi sa nekretninama.

Godinu dana kasnije, Klintona je tužila Pola Džons za seksualno uznemiravanje.

Ova fotografija nastala je 15. januara 1999. godine kada su tadašnji predsednik SAD Bil Klinton i prva dama Hilari prisustvovali večeri Nacionalnog komiteta Demokratske stranke u Vašingtonu pošto je Senat priveo kraju drugi dan impičmenta predsednika Klintona odlučivši da Bil Klinton neće biti smenjen. (Foto: Profimedia)

Zanimljivo je da, uprkos tome što zaposleni u ova dva slučaja nisu uspeli da nađu dokaze za pokretanje postupka protiv predsednika, njihova kombinacija jeste dovela do impičmenta Bila Klintona.

Advokati Pole Džons imali su dojavu da je Klinton imao aferu sa 21-godišnjom članicom osoblja Bele kuće Monikom Levinski. Oboje su to poricali pod zakletvom.

Kenet Star, nezavisni savetnik u slučaju Vajtvoter, pridružio se slučaju kada je dobio snimak 20 sati razgovora između Levinski i Linde Trip, njene koleginice iz Bele Kuće, u kojem se aludira na aferu.

Linda Trip je bila ozvučena za sledeći susret sa Monikom Levinski ispred hotela “Ric” u Vašingtonu, kada je ona napokon priznala vezu sa predsednikom.

Članovi Kongresa glasali su u skladu sa partijskom pripadnošću u procesu glasanja za impičment predsednika po dve odvojene optužnice – za laganje pod zakletvom i opstrukciju pravde. Klinton je oslobođen po svim tačkama.

Uprkos javnom sramoćenju zbog skandala i činjenici da je tek drugi predsednik koji je impičovan, Klintonova podrška porasla je na 73 odsto 1999. godine. Mnogi predviđaju da će se slično dogoditi i sa Trampom, iako aktuelni predsednik dolazi iz republikanskih redova, pa je logičnije poređenje sa Niksonom.

Impičment je najozbiljniji politički manevar koji dopušta američki ustav i upravo bi on mogao da za sobom ostavi dalekosežne posledice, ali je istina da Trampu ova borba može doneti poene kod birača – kao što je, naposletku, donela i Klintonu – koji se ne pronalaze u mejnstrim politici i ne identifikuju se sa demokratskim vrednostima, onih koji nisu saglasni sa Nensi Pelosi i svima onima koji kažu da je Tramp izdao Ameriku, već u njemu vide čuvara koji zemlju štiti od korumpirane elite čijim pripadnikom smatraju Bajdena.

Tramp je autsajder, onaj koji hoće da beloj, radničkoj klasi vrati rudnike i poslove, onaj koji je pobedio uprkos svima i svemu na neverovatan način i sada kada etablirane vašingtonske sile ponovo spremaju udar na njega, on bi mogao da se – baš pred nove izbore – ustoliči kao heroj razočaranih radnika koji smatraju da je Amerika njihova i samo njihova i da je onaj zid na granici preko potreban. A to može da im da upravo – i samo – Tramp.

Da bi Senat zvanično smenio Trampa, neophodno je da najmanje 20 republikanaca – koji inače imaju većinu u Senatu – glasa za opoziv. Republikanska stranka po svoj prilici neće uraditi isto kao s Ričardom Niksonom 1974. godine, kada mu je rekla da podnese ostavku, jer je i politička klima drugačija sada kada je predsednik Donald Tramp suočen s istragom koja može voditi njegovom smenjivanju.

Ričard Nikson: Afera “Votergejt” (1974)

Tri vodeća Republikanca u Kongresu su 7. avgusta 1974. godine došla u zvaničnu posetu Beloj kući i predsedniku Niksonu donela gotovo imperativnu poruku da mu preti smenjivanje zbog osipanja podrške u sopstvenoj stranci na Kapitol hilu. Nikson, koji je dve godine bio upetljan u skandal s Votergejtom, narednog dana je najavio ostavku.

Da nije to učinio, Nikson bi, verovatno, postao prvi predsednik koji je opozvan i smenjen s mesta predsednika zbog učešća u prisluškivačkoj aferi “Votergejt”. Ovako je postao jedini predsednik SAD koji je sam podneo ostavku i povukao se iz Bele kuće.

Foto: Profimedia

Vrhovni sud naredio je 1974. Niksonu da objavi originalne snimke iz Ovalnog kabineta tokom istrage u ovom slučaju. Na snimcima se mogu čuti Niksonovi predlozi da se koristi CIA kako bi se opstruirala istraga FBI-ja, kao i plaćanje svedocima kako bi ćutali.

Kada su snimci postali javni, Nikson je dobio dojavu da su skoro svi senatori spremni da glasaju protiv njega, te se stoga sam povukao. Niksona je pomilovao predsednik Džerald Ford.

U Niksonovo doba bilo je konzervativnih Demokrata i umerenih Republikanaca. Na kompromis među strankama se tada nije gledalo s prezirom. U današnjem visoko polarizovanom Vašingtonu, međustranački sporazum je retkost. Tramp je preuzeo Republikansku stranku, oslanjajući se na ličnu lojalnost njenih funkcionera prema sebi, a ne na stranačku, i odbacivši stranački aparat koji je zato izgubio uticaj.

Skandal s Votergejtom preklapao se s kasnim fazama rata u Vijetnamu, koji je namučio i Niksona i njegovog demokratskog prethodnika Lindona Džonsona. U to doba Kongres je bio moćniji od Bele kuće nego što je sada, s više uglednih vođa, kako stručnjaci često ističu.

Druga velika razlika u odnosu na 1974. godinu je umnožavanje medijskih kuća i pojavljivanje društvenih medija koje Tramp i njegove pristalice na svim stranama koriste za promociju svojih stavova i demonizovanje protivnika. Nikson nije imao podršku kao što Tramp ima “Fox news”, niti Tviter kao govornicu s koje bi svakodnevno optuživao svoje kritičare za “izdaju” i “lov na veštice”.

Foto: Profimedia

Ko se još izvukao?

Značajan broj predsednika bio je suočen sa impičmentom, uključujući poslednjih pet od šest predsednika iz Republikanske partije, piše B92.

Postojala je zebnja od opoziva Džordža Vašingtona, prvog američkog predsednika, od onih koji su bili protiv njegovih stavova. Međutim, ništa konkretno u tom slučaju nije učinjeno i sve je ostalo na nivou glasina.

Džon Tajler je prvi predsednik koji se suočio sa ozbiljnom mogućnošću impičmenta. Pokrenuta je peticija za impičment protiv predsednika koji je bio nepopularan u krugovima partije Vigovaca, ali nikada o time nije glasano u Predstavničkom domu.

Henri Gonzales, predstavnik demokrata iz Teksasa, podneo je rezoluciju za impičment protiv Ronalda Regana i Džordža Buša starijeg. Kao i u slučaju Tajlera, ni ovde nije došlo do glasanja u Predstavničkom domu.

Foto: Profimedia

Džordž Buš mlađi suočio se s nešto ozbiljnijom pretnjom od impičmenta kada je optužen za brojne zločine, uključujući ratne. Predstavnički dom je glasao sa 251 naspram 166 za prosleđivanje predloga Odboru za pravosuđe Predstavničkog doma.

Nensi Pelosi je tada takođe sedela u Predstavničkom domu Kongresa SAD. Ona je Buša nazvala “potpunim neuspehom” tada, ali je nedavno priznala da je sa Bušom svejedno uspevala da sarađuje iako su imali često i dijametralno suprotne stavove, naročito u vezi sa ratom u Iraku.

U intervjuu koji je 2017. Pelosi dala za ABC, slučajno je izgovorila Bušovo ime dok je govorila o Trampu, ali se brzo ispravila, a potom i izvinila – ili “izvinila” – Bušu.

“Izvinite, predsedniče Buš, nikada nisam mislila da će doći dan da ću se moliti da vi ponovo budete predsednik.”

Američki predsednik Džordž Buš obraća se novinarima sa novoizabranom liderkom demokrata u Predstavničkom domu SAD Nensi Pelosi, 2006. godine iz Ovalne sobe u Vašingtonu. Nensi Pelosi godinu dana kasnije postala je prva žena na mestu predsedavajućeg Predstavničkog doma kada su demokrate osvojile većinu na midterm izborima u novembru 2007. godine. (Foto: Profimedia)

Ni Baraka Obamu spekulisanja o impičmentu nisu zaobišla. Volter Džons je 2012. predao Predstavničkom domu rezoluciju u kojoj optužuje predsednika za preduzimanje vojne akcije u Libiji bez saglasnosti Kongresa.

Rezolucija je prosleđena Odboru za pravosuđe, ali do glasanja nikada nije došlo.

Foto: Profimedia