U aprilu 1945. političari iz celog sveta okupili su se u San Francisku da osnuju Ujedinjene nacije. Na sastanku su lideri Brazila i Kine predložili stvaranje još jedne svetske organizacije koja bi bila posvećena globalnom zdravlju, a ne globalnoj politici.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) nastala je tri godine kasnije, 7. aprila 1948. godine kada je njen statut stupio na snagu.
U njemu se navodi da je naznačeno da svako ljudsko biće ima parvo na zdravlje, „bez razlike u rasi, religiji, političkom uverenju, ekonomskom ili socijalnom statusu“ i da je „zdravlje svih naroda fundamentalno za postizanje mira i bezbednosti. „
Sedište organizacije je u Ženevi, u Švajcarskoj, a postoji šest regionalnih kancelarija kao i 150 kancelarija u zemljama širom sveta.
„Bez sumnje, u budućnosti ćemo doživeti sve češće i ozbiljnije zdravstvene pretnje“, rekao je za DW Vafa el-Sadr, profesor epidemiologije i medicine na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. „Moramo naporno da radimo na okupljanju svih, kako bismo se suočili sa ovim zdravstvenim pretnjama. To znači da razmišljamo izvan nacionalističkih prioriteta, to znači da se udružimo oko zajedničkih prioriteta, i što je najvažnije, to znači podršku organizacijama poput SZO koje rade za kolektivno dobro.“
U svojoj 75 godina dugoj istoriji, SZO, koju od 2017. vodi generalni direktor Tedros Adhanom Gebrejesus, postigla je neke velike uspehe ― ali i neuspehe.
Iskorenjivanje velikih boginja
Jedan od najvećih uspeha SZO u nastojanju da obezbedi dobrobit globalne populacije dogodio se 1980. godine, kada je organizacija zvanično objavila da je iskorenila vekovima staru zaraznu bolest – velike boginje.
El-Sadr, koji vodi i Globalnu zdravstvenu inicijativu na Univerzitetu Kolumbija smatra iskorenjivanje velikih boginja veoma značajnim: „Iako su u ove napore bili uključeni i drugi, SZO je odigrala ključnu ulogu u okupljanju sveta oko ovog cilja“.
Kristof Gradman, profesor istorije medicine na norveškom Univerzitetu u Oslu, rekao je da je iskorenjivanje velikih boginja savršen primer dobrog funkcionisanja SZO kada postoji politički dogovor.
„Kada države članice nisu na istoj strani u vezi sa pitanjem šta dalje da se radi, organizacija je paralizovana“, rekao je Gradman. „Tokom Hladnog rata, postojala je široka saglasnost u dva bloka da je iskorenjivanje velikih boginja cilj kojem se treba posvetiti. Tada je SZO imala svoje najveće uspehe – kada se zemlje članice slože oko toga koji su projekti vredni da se preduzmu i kako.“
Izbijanje ebole 2014. u zapadnoj Africi: neuspeh SZO?
Mnogi stručnjaci su se složili da izbijanje ebole 2014. u Gvineji, Liberiji i Sijera Leoneu nudi primer manje dobro obavljenog posla SZO. Organizacija je, između ostalog, kritikovana zato što nije reagovala dovoljno brzo na epidemiju.
Ali El-Sadr kaže da je veliki deo kritika nakon izbijanja epidemije, okončane 2016. godine, posledica nesporazuma o tome kako funkcioniše SZO.
„Postojala su nerealna očekivanja od SZO, da organizacija preuzme sve u svoje ruke u pogođenim zemljama kako bi se suočilo sa epidemijom“, rekao je El-Sadr. „Ovo nije u okviru mandata SZO. Njegova uloga je da usmerava odgovor, razvija smernice, ali ne i da interveniše u pojedinim zemljama i da pomogne u rešavanju specifične zdravstvene pretnje.“
Gradman se složio.
„SZO je demokratska organizacija“, rekao je Gradman. „To nije svetska zdravstvena policija stvorena za brze intervencije. Zapravo, SZO nema ovlašćenja da preduzme mere u državi članici osim ako ta država članica ne zatraži pomoć.
Ipak, Ridiger Kreh, direktor odečjenja za promociju zdravlja u SZO, kaže da je nakon epidemije ebole od 2014. do 2016. godine organizacija napravila značajne promene u svojoj strukturi. Na primer, sada se u manjoj meri oslanja na nacionalne vlade za ključne zdravstvene informacije, čime se smanjuju šanse da se propusti početak još jedne ozbiljne epidemije bolesti.
„Takođe sarađujemo sa tehnološkim kompanijama“, rekao je Kreh za DW. „Možda bi mogli da nam dostave informacije o izbijanju zaraze pre nego što dobijemo zvanične vladine informacije. Mogu da nam dostave podatke o tome da, na primer, ljudi masovno guglaju simptome neke bolesti. Koristimo i satelitske snimke svemirskih agencija poput ESA i NASA, koje nam mogu pokazati regione u kojima mnogi ljudi imaju visoku temperaturu.“
Kreh objašnjava da je SZO prošla kroz veliku transformaciju posle kritika kojima je bila izložena nakon izbijanja ebole.
Neuspeli pokušaj iskorenjivanja malarije
Odluka SZO da odustane od pokušaja iskorenjivanja malarije šezdesetih godina prošlog veka prema mnogima je promašaj. SZO je 1955. pokrenula Globalni program za iskorenjivanje malarije (GMEP). 15 zemalja su uspele da iskorene bolest. Ali bilo je malo ili nimalo napretka u podsaharskoj Africi, a na mnogim mestima, neuspeh da se održi GMEP zapravo je doveo do ponovnog izbijanja malarije. 1969. godine program je prekinut.
GMEP je „doveo SZO do ivice bankrota“, rekao je Gradman. „Države članice su gubile veru u program dok je još trajao i povukle su sredstva.
Jedan od razloga zašto iskorjenjivanje nije funkcionisalo, kaže Gradman, je taj što malarija nije samo ljudska bolest, već ima rezervoare u prirodi. Ovo je razlikuje od velikih boginja.
A šta je sa koronom?
Neki kritičari, među njima i tadašnji američki predsednik Donald Tramp, žalili su se na početku pandemije izazvane koronavirusom da SZO ne čini dovoljno da podrži države članice u njihovoj borbi protiv bolesti. Ali stručnjaci poput El-Sadra i Gradmana kažu da nije posao SZO da preduzme akciju i pokrene inicijative na vrhuncu pandemije koronavirusa.
„Tokom pandemije, SZO je davala podatke i obavljala administrativne poslove“, rekao je Gradman. „Ali inicijativa za borbu protiv bolesti morala je doći iz pojedinačnih država članica. Ne mislim da je SZO igrala veliku ulogu u pandemiji.“
El-Sadr je naglasio da su nacionalne vlade članica zadužene za donošenje odluka o tome kako na najbolji način obuzdati pandemiju u svojoj zemlji. Imali su savet od SZO, ali te preporuke nisu bile obavezujuće.
SZO je „bila u zastoju zbog podeljenog sveta sa nacijama koje su nametale svoje interese na račun drugih — zaboravljajući principe koji su omogućili stvaranje SZO“, rekao je El Sadr. „SZO nema ovlašćenja da sprovodi svoje preporuke — zemlje mogu to da prihvate ili odbace.
Tagovi
