Nije ona ni razmažena, ni besna

Da su moju rođaku koja se nedavno porodila pre neku deceniju videli kako plače i čuli kako kaže da ne zna šta joj je i da se čudno oseća, rekli bi joj da je to sastavni deo majčinstva i da to podrazumeva teškoće i odgovornost koju valja preuzeti uz ono: „Ti si sada majka.“ Danas znamo mnogo više o bebama pa i da su prve tri godine ključne za razvoj, ali i o mamama i koliko je važno njihovo mentalno zdravlje nakon porođaja jer su bebin ceo svet. I znamo da je moguće da jedan od „najsrećnijih trenutaka u životu“ kada se dobije beba, bude ispunjen osećanjem kao što je tuga. „Baby blues“ ili postporođajna tuga, pogađa jedan broj žena ali ni sve one a ni njihova porodica i okruženje ne umeju uvek da prepoznaju da im je potrebna podrška i pomoć. 

Depresija je oko 50 odsto češća među ženama nego među muškarcima, dok širom sveta više od 10 odsto trudnica i žena koje su se tek porodile doživljava depresiju. 

Najčešće se depresija javlja još tokom trudnoće a ženi je vrlo teško da prizna sebi kada se dešava najdivnija stvar na svetu da je tužna i nesrećna, kaže profesorka dr Olivera Vuković, sa Medicinskog fakulteta i Instituta za mentalno zdravlje, psihijatar sa 30 godina iskustva rada sa osobama koje pate od depresije. 

„‘Bebi bluz’ je jedna potpuno normalna reakcija jer oko 80 odsto žena ima taj sindrom trećeg dana koji je prolazno stanje i javlja se u prvih nedelju dana od porođaja gde ima korelate depresije ali je to fiziološka pojava. Zamislite vi ženu kojoj je izvučen jedan endokrini organ, placenta, koji luči ogroman broj hormona – potpuno je prirodno da ona prolazi kroz tu fiziološku depresiju.“ 

 Kako se ona manifestuje? 

 „Žena to toliko dobro opiše samo ne kaže da je depresija. Kaže koliko joj je bilo teško, da je iscrpljena, malaksala, neispavana, da joj nije ni do čega… A to je jedna adaptacija, normalna, prirodna, na jednu novu životnu ulogu, plus biologija. Ali ukoliko ti simptomi traju duže, a prvi simptom postporođajne depresije je nesanica, onda je to signal. Ali u kom smislu nesanica, i to vrlo lako saznamo, samo pitate ženu da li može da zaspi kada beba spava. I ako kaže da ne može, to može da nam bude prvi indikator. I to je velika razlika u odnosu na postpartalnu depresiju koja se javlja u proseku kod svake desete žene dok je postpartalna psihoza mnogo ređa“, dodaje profesorka Vuković. 

Postporođajna depresija javlja se u prvih četiri do osam nedelja nakon porođaja, ređe i kasnije tokom prve godine detetovog života. Ona traje mnogo duže od postporođajne tuge, simptomi su joj ozbiljniji, uglavnom slični znakovima „prave“ depresije. 

„’Bebi bluz’ je jedno stanje koje ne može da se nazove pravom depresijom, onom kliničkom, već pre jednim raspoloženjem koje liči na bluz raspoloženje, pa odatle i naziv. Nije retkost da u odeljenjima u porodilištima dobar deo žena plače i to za ljude koji ne znaju o čemu se radi ume da bude zastrašujuće, začuđujuće i osuđujuće, uglavnom sa nekim negativnim predznakom“, objašnjava Vesna Brzev Ćurčić, psihoanalitičarka i specijalista medicinske psihologije. 

„Svi znamo da je to uglavnom uslovljeno hormonalno, žene to vrlo često ne prepoznaju i to vezuju za ili težak porođaj ili neočekivanu situaciju, neku negu koja nije adekvatna, ili pol deteta… Ali ako ovakvo stanje potraje, onda je sigurno da to nije samo hormonalna reakcija nego i psihološka. Žene u nekom trenutku postanu svesne da su njihove reakcije drugačije od reakcija njihovih prijateljica i da nisu baš sve tako plakale danima, da nisu sve bile tako neodlučne u odnosu na to kako će rukovati bebom, i mnoge od njih to svoje stanje prepoznaju u tome da nisu tako vešte sa detetom. Ali koja je prvorotka vešta? Traže pomoć od drugih i onda kažu kako su im muževi brižni, kako umeju bolje sa bebom i onda to bude razlog da se samooptužuju i pitaju ‘da li ja dovoljno volim svoje dete’, ‘da li sam ja bila dovoljno spremna na ovo’, ‘da li to premašuje moje kapacitete’, ‘da li’,’ da li’, ‘da li’… I uvek je pitanje usmereno na nju, da li je ona adekvatna kao majka.“ 

Na pojavu postporođajne depresije mogu da utiču faktori koji su prethodili porođaju kao što je atmosfera u kući, težina porođaja ili odnos okoline. Ono u čemu porodica može da pomogne jeste da se ženi ne postavljaju besmislena pitanja, da joj se ne govori o „najsrećnijem trenutku u njenom životu“ jer ona to zna, da joj se  pomogne koliko god može, i u situacijama u kojima se vidi da se zbunila i ne zna šta će, da ne uzimaju bebu i govore „vidiš, to se radi ovako…“ nego da sasvim polako uvode šta je zapravo taj prvi kontakt i šta se od nje očekuje. Strah da će povrediti bebu može da bude prisutan kod mladih majki i to može da bude jedan od razloga što su nespretne sa decom i ne znaju kako da uhvate bebu, ili se plaše da li umeju da joj drže glavu. Zato je neophodna podrška, ljubav i stav u kojem nema osuđivanja i predrasuda. Trebalo bi joj govoriti da može, da bude sigurna i da je to faza kroz koju većina žena prođe. I sve su mame uplašene i uče se jer se niko ne rodi sa svim znanjima.  

Postporođajna depresija navodno može pogoditi i očeve, napisao je Aleksandar Stanković, novinar iz Zagreba i voditelj kultne emisije „Nedjeljom u 2“ u svojoj knjizi „Iz svoje kože: Život s depresijom“. I da je doživi svaki četvrti, ali ne zna.  

„Najžešći napad dogodio mi se 6 mjeseci nakon rođenja kćeri. Do tada sam bio dobro. Ustajanje, spavanje, previjanje, pjevanje. Jesam, bio sam opčinjen životom, zaljubljen u bebu, ali tko nije. Znao sam plakati iz čista mira, zbunjeno je gledati kako diše, satima voziti u autu kako bi uhvatila san, ali tko nije. Ne znam radi li se o postporođajnoj depresiji, ali 6 mjeseci nakon rođenja djeteta nisam bio sposoban za život. Čuo sam dijete kako plače i molio boga da prestane. Rukama sam prekrio uši. Imao sam dijete, a nisam bio otac“, opisao je kako se osećao tada.  

Podrška porodice i okoline i te kako može da pomogne u razumevanju a ne u držanju predavanja šta znači biti dobra mama (i tata) i stavljanju žene u poziciju da je ona jedina kojoj se to u životu desilo.  

„Okolina može da prepozna jer to stanje ne traje nedelju dana nego se produži, i dobro je da se reaguje što pre ali ne tako što će se beba otimati od majke – da li od mame, svekrve ili patronažne babice i postavljati tako da one najbolje sve znaju – već tako što će zajedno sa majkom prilaziti bebi, pričati sa majkom i ostavljati otvorenu dušu da majka može da se skloni i nađe utočište da će biti sve u redu. Biti od pomoći a ne neko ko će preuzimati odgovornost od mame. Kako god mogu da pomognu a da ne učine da se majka učini nepotrebnom i nesposobnom, da se postavi ta fina granica između pomoći i toga da je majka jedna nekompetentna osoba“, pojašnjava Vesna Brzev Ćurčić. 

Kontakt između majke i deteta je jako važan od samog početka. Ali u tehničkom smislu ko će prepoviti i okupati bebu manje je bitno od toga da majka bude sa detetom i da postoji telesni kontakt. To što će mesec dana mama biti manje tehnički spretna i ne snalaziti se u svim situacijama manje je važno od toga da neko vreme, ne mereno ni satima ni minutima, kada je u stanju da se psihološki nekako prikupi i sastavi od tih svojih rasutih delića, bude sa bebom, priča joj, pomazi je, uzme je u naručje da oseti mamu koja je ceo svet za bebu. 

Žene prepoznaju da nešto nije u redu u nekom depresivnom smislu kada to traje malo duže i kada se njima lično učini da nisu u stanju da se adekvatno bave bebom.  Okolina to može da primeti i ranije. Ali odgovornost okoline nije da upire prstom već da ako može nečujno pomogne i priskoči u taj deo koji se zove odmeniti majku u nekoj situaciji.  

„Od pomoći je skuvati ručak ili da partner pusti majku da se naspava ne zato što je razmažena, besna i ‘princeza na zrnu graška’, već delom zbog hormona a delom zbog same strukture ličnosti ona tako reaguje“, naglašava Vesna Brzev Ćurčić. 

Majke koje su pre porođaja bile anksiozne, biće i posle porođaja, a osobe kojima je depresivnost jedna od karakteristika ličnosti imaju veću verovatnoću da će imati i postporođajnu depresiju. Ako se to ne smiruje i ne ide, jako je dobro potražiti pomoć od profesionalaca i psihologa koji mogu da pruže podršku i razumevanje zbog čega je došlo do toga, kao i od psihijatara koji mogu da ordiniraju odgovarajuće medikamente vodeći računa o tome šta majka sme da uzima zbog mleka, kaže Vesna Brzev Ćurčić. „Ako i dođe do toga da se uzimaju medikamenti, to nije ništa strašno, ima žena pravo, i da je dobila kijavicu ili kašalj ili temperaturu i te kako bi joj dali lek, pa i ovo treba tretirati kao jedan prolazan fenomen gde medicina treba da pomogne da bi se stalo na zdrave noge.“ 

Pogledajte šta vas čeka u novom broju Nedeljnika i pretplatite se na naše digitalno i štampano izdanje.