„U korenu njenog imena sadržana je borba. Pratila ju je celog života, uklesana u onom ponosnom čelu, zakačena o nabore njenih izvanvremenskih haljina“, napisao je Davor Špišić za hrvatski Telegram povodom smrti dramaturškinje i direktorke Centra za kulturnu dekontaminaciju Borke Pavićević.
Njegov tekst prenosimo u celosti.
Borka Pavićević imala je nešto antičko i tužno u svom otmenom stavu. Večno besprekorno začešljane punđe i kraljevsko crvenog ruža na usnama. Puna zarazne energije, dostojanstva i vizionarstva. Vlasnica promuklog glasa koji je neumorno proizvodio divne usmene eseje o tajnama teatra i ljubavi, ili udarao nemilosrdne govorničke pljuske mrzilačkoj fukari i moćničkoj bagri raznoraznih dresova.
Jedva da bi stigli i obrisati krvave ruke o te dresove, a Borka ih je demaskirala – neustrašivo im sipajući u licemerne face sve što ih ide. Dama i gerilka. Na biciklu. Uvek puna knjiga. Knjigama su bile bremenite čudesne torbe koje je nosila, nešto između hodočasničkih vreća, ruksaka i cekera za pijacu. Prebogata znanjem i britkošću uma. Nema je više.
U noći poslednjeg junskog dana 2019. umrla je u Beogradu, u 72. godini fajterskog života. Dramaturškinja, filozofkinja, neumorna učesnica u najsnažnijim pozorišnim punktovima Beograda i Jugoslavije (a tada je to značilo i svetskim): od Ateljea 212 – u eri još jedne neprevaziđene Lady, Mire Trailović – do BITEF-a i Ristićevog KPGT-a.
Kad se 1991. otvorio novi balkanski krvavi revival, Borka Pavićević zdušno se aktivira u civilnom sektoru. Nepokolebljivo i neumorno učestvuje u gustim antiratnim kampanjama na području cele umiruće Jugoslavije. U Borkinim programima nije postojao kod za odustajanje. Usprkos vremenu smradne kontaminacije svega ljudskog, 1994. je u Beogradu osnovala važan hram uljuđenosti i borbe, Centar za kulturnu dekontaminaciju, kojem je do smrti bila na čelu.
Nama rukijima, balavim piscima i dramaturzima, koji smo se krajem osamdesetih muvali po Subotici i Novom Sadu i tamo pekli zanat u pokretu KPGT (Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar) Borka je bila poput Majke. Nesebično je grabila iz svoje riznice znanja i delila nam ga poput hleba. Bez dociranja s visoka.
Ne, u te Žene nije bilo ni grama oholosti. Kad bismo se kukavički prepali odgovornosti u brzoučećim gerilskim kapegeteovskim uslovima, Borka je uvek bila tu da pruži utehu i podršku. Da ohrabri. Ona se nije bojala. Naoružana mudrošću i ljubavlju. Niko joj ništa nije mogao s tim njenim pancirkama.
Poslednji put sam Borku video u Rijeci, u martu 2016. Nada Kokotović (jedna od naših najznačajnijih, a izgnanih rediteljki, pokretačica KPGT-a) je tada u HNK Ivana pl. Zajca, na poziv Olivera Frljića, radila važnu predstavu „Kasandru“ s Mirom Furlan u naslovnoj roli. Bili smo na pretpremijeri, i Borka je došla da da podršku svojim saborkinjama. Kasnije smo, puni Kasandrinih proročkih otisaka, u noćnoj Rijeci pili tamne cabernete, a Nada i Borka, kao dve sestre damstvenosti i revolucionarnosti, isijavale su svetlost u naše živote.
Godinu dana ranije, 1. jula 2015., Borka Pavićević je bila u Osijeku, na obeležavanju jedne tužne memorije: 24. godišnjice od pogibije Josipa Reihl-Kira. Nimalo slučajno, jer Borkin Centar za kulturnu dekontaminaciju jedan je od onih koji su se 2010. usudili pokrenuti, organizovati i postaviti izložbu pod pitanjem „Tko je tebi Reihl-Kir?“, kao bolno sećanje na žrtvu osečkog šefa policije koji je u paklu leta ’91. verovao u mir.
Josip Reihl-Kir, bio je jedan od onih samotnih hrabrih letača. Onih večnih probnih pilota u čijim krilima plamti dečja vera da se ljubav i sloboda isplate. I da u to ime krila nikada ne mogu biti slomljena. Prvog jula 1991, na početku osječkog prigradskog naselja Tenje, jedan je hrvatski fanatik iz kalašnjikova izrešetao Kira. Pravdoljubivog samotnjaka koji je tih dana, kao da dolazi iz Fordovih vesterna, široko raskriljenih krila sakoa, simboličkom gestom pokazujući da je nenaoružan, leteo od jedne do druge barikade. Nudeći mir Hrvatima i Srbima, ustrašenim i izmanipulisanim narodima, uveravajući ih da nije dockan.
Da uvek postoje šanse za mir, kako treba samo osluhnuti srce gde mora postojati još dovoljno energije dobra. Vreme hulja, jastrebova i gospodara rata ne podnosi vizionare i borce poput Reihl-Kira. Zato je morao biti likvidiran. Ubica je, nakon bega u Australiju i niza zataškavanja od najviših sponzora, izručen Hrvatskoj i osuđen na 20 godina zatvora. Međutim, nalogodavci zločina nikada nisu odgovarali.
Borka Pavićević nepogrešivo je prepoznala Reihl-Kirovo vizionarstvo ljudskosti. I dala sve od sebe da se ta ljudskost ne zaboravi. Na spomenutoj osječkoj memorijskoj tribini 2015. strastveno je govorila o nasušnoj potrebi da se primeri poput Josipovog jednostavnog, a tako herojskog čovekoljublja ugrade u poželjne piste naše budućnosti. S kojih se onda lako vinemo i letimo u galaksije slobode. Reč je o budućnosti kakvu ljudi poput Borke i Josipa imaju u genima od samog rođenja. Naprotiv, tu budućnost mnoge barabe u službi terora nikada neće moći spoznati.
Odlazak Borke Pavićević na daleka sazvežđa ostavio nas je praznima, ali sretnima da smo je imali u svojim univerzitetima. „Nedostatak čitanja je nedostatak erosa. A to je onda i nedostatak slobode“, rekla je u jednoj tv-emisiji o knjizi. Zbogom, Borka, knjigo naša.
