Nema ništa gore nego živeti u istorijskim godinama: Ana Karenjina godine 2020.

Da li je ovo najava Hararijevog robotskog doba, koje me je fasciniralo u njegovoj globalnoj trilogiji, ali i pokazalo koliko je naše verovanje u nauku slepo kao onaj slepi miš, pošto nemamo dovoljno znanja da se obračunamo ni sa jednim virusom?

1

Nema ništa gore nego živeti u istorijskim godinama… Posebno generaciji koja ih je imala toliko na lokalnom nivou…

Godina 1991, pa 1993, pa 1995, pa 1999, pa konačno 2000. Najbolje godine u svetu, i najgore kod nas.

Pa onda 11. septembar, pa 12. mart. Pa svetska finansijska kriza 2008, pa globalna pandemija 2020.

Malo li je… Za život jednog četrdesetogodišnjaka.

Svaka od tih godina za svakog od nas je bila neka prekretnica. Neko je počeo da pije, nekome je pukao posao, nekom procvetao, neko nije završio fakultet, neko je promenio profesiju, ili u neku slučajno upao, neko je izgubio nekog svog, neko se zbog toga nije zaljubio, neko se pogrešno zaljubio…

Sreći ne treba verovati, čak ni kada je prisutna. A nesreća, ona je uvek jedinstvena na svoj način 🙂

Izvinjavam se na ovome, ali od kada smo počeli da radimo od kuće, počeo sam ponovo da gledam “Breaking Bad”, evo me na trećoj sezoni (utorak), i čitam “Anu Karenjinu”, što je bilo neočekivano pored sedam knjiga koje mi je poslala Ana Marković, i Hararijevog intervjua koji je konačno stigao, a ne znam kada ćemo da ga objavimo (nikad duži nije poslao, kaže njegov agent, da vam dam malo insajderskih informacija).

Ali ja mislim da je ovo vreme za klasike. Marko sprema neki predlog šta da gledate u ovoj izolaciji, ali ja sam odlučio da iščitam onaj izlizani zeleni komplet, pa ću posle da vidim šta dalje, pošto sam već na kraju prve knjige ipak shvatio da je Tolstoj najveći u istoriji.

A vi me demantujte…

Što se tiče panike, predugo sam glavni ili izvršni urednik raznih novina.

Navikao sam da stvari posmatram tri-četiri broja unapred, ne upadam u histerije koje se kod nas makar dešavaju svakog meseca.

Nema ništa gore nego živeti u istorijskim godinama… Posebno generaciji koja ih je imala toliko na lokalnom nivou…

Kad se setim koliko sam se puta iznervirao oko Kosova, ili pomislio kako samo što nije sve puklo, da bih na kraju shvatio da te stvari idu nezavisno od nas koji samo o tome izveštavamo. I da nekad moraju da se dese, nekad ne moraju…

Setite se samo raspada Jugoslavije.

Tako će i ova pandemija da se meri kad prođe. Jedni će da pričaju kako je sve bilo preterano, drugi kako se nije dobro reagovalo, posebno oni koji se razbole, ili izgube nekog svog. I to je sve život. Kao i ovi virusi. Ekonomski je, valjda, svima jasno šta posle ovoga dolazi, iako je o tome sada glupo previše pričati pošto je to kao da trčite u zapaljenu kuću po štednu knjižicu dok vatra odnosi sve.

Meni je zato najinteresantnije, a to je i tema ovog broja, koliko će ovo biti drugačiji svet kada izađemo iz pandemije. Imamo toliko primera iz istorije. Kolera je došla iz Indije gde je bila endemska bolest, kada su je Britanci osvojili. Druge bolesti srušile su poretke i društvena uređenja.

Ne znam da li je ovo vreme za revoluciju, ali da nije bilo onakvog Superutorka, mislim da bismo bili na pragu jedne mini-revolucije, američke.

Kad budemo svodili račune, najvažniji će biti da li će svet postati otuđeniji nego što je bio juče, ili bliži.

Da li je Šengen već prestao da postoji? Da li se Amerika povukla iz svetskog liderstva, makar na bazi nauke?

Kakve su posledice toga što kad danas prolazite Tašmajdanskim parkom, izbegavate ljude i oni izbegavaju vas?

Japanci su jedna od najnaprednijih nacija na svetu, a kod njih već 43 odsto mladih do 34 godine nije imalo seks, a čak 64 odsto vezu?!

Da li je to budućnost koja nas čeka?

Da li je ovo najava Hararijevog robotskog doba, koje me je fasciniralo u njegovoj globalnoj trilogiji, ali i pokazalo koliko je naše verovanje u nauku slepo kao onaj slepi miš, pošto nemamo dovoljno znanja da se obračunamo ni sa jednim virusom.

Mi već najveći deo vremena provodimo na mobilnim telefonima i kompjuterima, koji ne kijaju, ali možda i najviše šire zarazu.

Ali kako će izgledati budućnost rada u kojem smo shvatili da svi možemo da radimo od kuće, kao i ko je važan za neki sistem, a ko nije.

Koliko će porodica da se zbliži u ovoj situaciji, pošto kad je kriza prvo se okrenete porodici, a koliko raspadne zbog zatvorenog prostora u kojem će da shvate da nisu jedni za druge.

I kako je to pitanje pokrenuo šišmiš iz Vuhana, ili zmija koja je kao u Raju Adama ponudila jabukom.

I zato je opet najvažnije pitanje jabuke. Da li će je čovek uzeti sa drveta znanja?

Da li će kad sve ovo prođe pobediti konzervativizam, zatvaranje, ili progresivizam, otvaranje…

Znajući Evropu, mislim da nazirem odgovor!

Meni je makar lakše uz Anu Karenjinu…

1 KOMENTAR

  1. Ljudi nece nauciti nista sustinski iz ovoga. Svako ko je imao ozbiljne pottese u zivotu iz kojih je mogao/morao da izvucem pouke o prioritetima i nuznosti promene odredjenih navika korigovao se u najboljem slucaju kozmeticki. Sustinski jako malo. Dakle, nece ni ljudi nakon svega ovoga prestati da bacaju plastiku u Zvezdarsku sumu, krce Amazon, unistavaju ozonski omotac ili reke zbog profita od mini hidrocentrala, otapaju Antartik, izlivaju otpade u okeane…. Ljudi su pohlepni, ali i banalni u svojoj gramzivosti. Ne mogu da shvate svoju ulogu i koordiniraju aktivnosti na ovoj planeti, prema kojoj se odnose kao da ona nije njihov jedini dom!

    Ljudi ipak nisu sami na ovoj planeti. Virus je isprovociran slucajno iz ugla pojedinca koji je pojeo supu koja se mozda jede vekovima u tom kraju sveta. Ali nema slucajnosti ukoliko lovis zivotinje i unistavas njihova stanista preko svoje potrebe, jer onda i njihovim virusima dajes izbor ili da predju na novog domacina ili da uginu sa starim. A virus je kao i covek, pohlepan i ne zna kad je dosta…

    Iz nekog naseg istorijskog ugla, proslo je punih 20 godina od rata na Kosovu. 30 od pocetka krvavog raspada Yuge. Neminovno je da se susretnemo sa nekim ozbiljnim izazovom nakon toliko godina objektivnog mira i progresa. Moderan covek je (uglavnom) dobacio do toga da je rat medju ljudima glupost. Zato ratova i ima sve manje, pogotovo u civilizovanom svetu. Ono sto sad treba da shvati je da je velika glupost rat ljudi protiv drugih vrsta ne Zemlji, tj rat protiv prirode same.

Comments are closed.