Nema nazad, iza je Srbija.

Ovo je motivaciona poruka koju su pre dvadeset godina ponavljali vojnici 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije dok su vodili bitku koja je, po svemu sudeći, dovela do kraja rata. Parola im je pomagala da izdrže nalete oko 6.000 pripadnika OVK, potpomognutih Vojskom Albanije, ali i NATO bombarderima i njihovom logistikom koja je sa milimetarskom preciznošću mogla da otkrije položaje Vojske Jugoslavije.

Vodnik Boševski, zajedno sa svojim vodom, bio je jednog dana tokom ofanzive pritisnut minobacačkom paljbom. Pozvao je komandno mesto i tražio da se povuče na rezervni položaj, 200 metara unazad. Odgovor je dobio istog trenutka preko radio-veze: „Poljanica 719. Nema nazad, iza je Srbija. Dobićeš artiljerijsku podršku.”

Bio je to glas Božidara Delića, u to vreme pukovnika, komandanta 549. motorizovane brigade Vojske Jugoslavije. Odmah je naredio artiljerijsku paljbu kao podršku vojnicima koji su držali položaj, uprkos tome što je u blizini bila američka specijalna jedinica „Jastrebi”.

Oni su, naime, imali radare za otkrivanje srpske artiljerije. Po otkrivanju položaja, „Jastrebi” su podatke prenosili komandnom mestu koje se nalazilo u avionu „avaks”. Odatle su se ciljevi delili bombarderskoj avijaciji, pre svega avionima F-16, F-18, „miraž” i A10 koji su sve vreme bili iznad područja Đakovice i Prizrena, sa posebnom pažnjom na planinu Paštrik.

Nije, dakle, dugo trebalo da od dejstva srpske artiljerije dođu avioni koji bombarduju tačno to mesto. I uprkos tome, artiljerija je dejstvovala, vodnik Boševski i njegovi vojnici su zadržali položaj, nisu se povukli sa granične linije, a naredba generala Delića ponavljana je svakog dana sve do kraja tog rata 1999. I dan-danas, kažu, to im je moto.

Bila je to kopnena ofanziva OVK

Na planini Paštrik, strateški važnoj tački visokoj 1.986 metara, 15 kilometara zapadno od Prizrena, vodila se te godine najvažnija ratna bitka. Paštrik je planina u obliku piramide i većim delom se nalazi na teritoriji KiM, a granična linija ide preko najvišeg vrha. Glavni greben planine dug je pet kilometara, a bitke su vođene u jarugama, vrtačama, na pošumljenim obodima planine.

Borbe su počele 26. maja i zapadni izvori smatraju da su odlučujuće uticale na kraj rata. Bila je to, u stvari, kopnena ofanziva OVK, sa tendencijom da preraste u široki kopneni napad NATO-a. U području oko Paštrika, sa strane Albanije, bilo je, u tom trenutku, ukupno stacionirano 30.000 snaga. Sve je to pratilo intenzivno bombardovanje srpskih položaja.

Priča o tome da je bitka za Paštrik u stvari bila odlučujuća za kraj rata potiče uglavnom iz izjava NATO zvaničnika. U našoj javnosti, o toj bici gotovo da nije bilo reči sve dok prošle jeseni na Sajmu knjiga nije predstavljena knjiga koju je priredio Radenko Mutavdžić o svedočenjima vojnika koji su učestvovali u borbama za Paštrik. Vojnici koji su se tamo borili samo su šapatom pričali. Kao što nisu otkrivali svoje položaje na terenu tokom rata, tako su skrivali i detalje najveće ratne bitke. Jedan od vojnika je čak i napisao knjigu, ali ju je kasnije uništio, kaže za ‘Nedeljnik’ general Božidar Delić.

Zapadni mediji su o borbama na Paštriku intenzivno izveštavali. Tome su doprinele i svakodnevne konferencije za medije u Vašingtonu i brifinzi u Briselu na kojima se govorilo o onome što se dešavalo na planini koja je tog trenutka bila prva linija fronta. I posle rata, Paštrik je bio bitna tema svetskih medija, uglavnom kroz prizmu da je Milošević pristao na Kumanovski sporazum i povlačenje snaga sa Kosova baš zbog ovih borbi.

Tako je, primera radi, „Vašington post” na prvoj strani 26. juna 1999. doneo tekst o borbama na Paštriku pod naslovom „Najjači udari doveli do kraja bitke, možda i rata”. U tekstu se kaže da su snage VJ pretrpele jake gubitke, uz netačnu tvrdnju da je tu stradalo između 800 i 1.200 srpskih vojnika.

„Njujork tajms” je, s druge strane, tih dana objavio tekst u kojem se kaže da su gubici VJ bili manji nego što se očekivalo i da mnogi zvaničnici NATO-a veruju da ti gubici možda nisu bili odlučujući za kraj rata, iako je savez presreo komunikacije srpskih komandanata, u kojima se tvrdilo da snage trpe velike gubitke na planini Paštrik.

„Gardijan” je 17. jula te godine poslao reportera na Paštrik i o tome pisao pod naslovom „Selo duhova govori o bici koja je okončala rat”. U septembru 1999, ponovo je „Vašington post” pisao da je bitka za Paštrik bila prekretnica u ratu, iako komandantima NATO-a tada nije tako izgledalo. Pozvali su se na svedočenje Veslija Klarka, glavnokomandujućeg NATO snaga u Evropi i čoveka koji je operativno vodio rat protiv Jugoslavije. On je tada izjavio da „misli da je predsednik Milošević imao dosta obaveštajnih informacija i indikatora koji su ga uverili da će početi kopnena invazija” i da je zbog toga pristao na kraj rata.

Profimedia

„Dan D” bio je planiran za 1. septembar

Kopnena agresija na tadašnju SR Jugoslaviju preko Paštrika, ispostaviće se godinama kasnije, uopšte nije bila fikcija, kao što se i dan-danas veruje. Iz knjige Veslija Klarka „Moderni rat” ispostaviće se da je napad na Paštrik bio neka vrsta preteče za potpunu invaziju. Klark je čak i tražio da se za vreme borbi na Paštriku odobre američki napadi, ali je Pentagon to odbio. To je dovelo i do njegovog sukoba sa tadašnjim američkim sekretarom za odbranu Vilijamom Koenom.

Koen je, sudeći po knjizi, pokušao da spreči Klarka u aprilu te godine da dođe u Vašington na sastanak vrha NATO-a na kojem se razgovaralo o budućnosti intervencije. Klark misli da je Koen probao da ga spreči u tome kako ne bi pokušavao da pridobije podršku za kopnenu invaziju. Tokom 2001. godine, „Air Force” magazin, specijalizovan za teme iz oblasti vojnog vazduhoplovstva, doneo je detaljnu analizu Klarkove knjige sa naslovom „Rat Veslija Klarka”. U članku se objašnjava da su misli komande NATO-a bile na kopnenoj intervenciji dok je trajala vazdušna kampanja.

Ispostaviće se da su Klarkovi ljudi napravili plan po kojem je za „dan D”, odnosno početak kopnene invazije određen 1. septembar 1999. „Bila bi to kulminacija moje 33 godine duge vojne službe”, napisaće Klark o tom planu.

Otkrili su se i detalji iz kojih proizilazi da je tom planu prethodila neuspela ofanziva OVK preko Paštrika.

A šta se tačno dešavalo na Paštriku tih dana, za Nedeljnik ekskluzivno otkriva penzionisani general Božidar Delić. On je te 1999. bio komandant 549. motorizovane brigade koja je u svom sastavu imala ukupno 14.000 vojnika sa zadatkom da štiti 130 kilometara državne granice. Od toga su branili 70 kilometara granice sa Albanijom i 50 sa Makedonijom.

„Paštrik je važna strateška tačka na takozvanom drimsko-kosovskom operativnom pravcu. Taj pravac postoji u svim knjigama na svetu čija je tema vojna geografija i njime se pokazuje kuda ide vojska u slučaju ofanziva. Taj pravac može da služi za napad na našu zemlju, a obrnuto bi služio nama kao glavni pravac u slučaju da krenemo u pohod ka Jadranskom moru. Naša 549. motorizovana je branila taj pravac, dok je sa albanske strane tu stajala njihova Druga pešadijska divizija”, kaže Delić za Nedeljnik.

Taj strateški važan pravac određen je kao najbliži put od Jadrana do Srbije i ima četiri taktička pravca nižeg ranga. Prvi ide od Jadrana preko Kuksa, Vrbnice i Prizrena, pa preko prevoja Dulje do Prištine. Drugi pravac preko karaule „Gorožup”, izlazi u Prizrensko polje opet na Dulje i Prištinu. Treći ide preko planine Kunore, pa preko Orahovca ka Mališevu, dok četvrti ide preko prevoja Ćafa Prušit do Đakovice, pa preko Kline do Prištine. Svi, dakle, idu u istom pravcu – ka Prištini i sve te pravce branila je 549. motorizovana brigada.

„Napad je zaustavljen kad smo im uništili tri tenka”

Te 1999. godine do maja nije bilo intenzivnijih borbi na Paštriku. Bitke su se uglavnom vodile na karauli Košare, dok su preko Paštrika prolazile kolone albanskih izbeglica. Delić kaže da je tuda prošlo nekoliko stotina hiljada civila.

„Primećivali smo da su na teritoriji Albanije izdvajani vojno sposobni muškarci i oni su odvođeni u posebne logore. Znali smo da pravog kopnenog napada ne može biti, a da nije na drimsko-kosovskom operativnom pravcu jer samo na tom pravcu je moguća upotreba većih snaga i posebnih oklopno-mehanizovanih sastava”, objašnjava Delić.

I taj pokušaj proboja zaista se desio na Paštriku. Bilo je to 26. maja u ranim jutarnjim satima. Prvo je na rejonu odbrane koji je branio granicu od karaule „Mitar Vojinović” do karaule „Liken” krenuo demonstrativni napad. Takav napad je zapravo lažan i ima cilj da privuče veće snage vojske na područje, dok se na nekom drugom mestu sprema daleko veća ofanziva.

„U tom demonstrativnom napadu je dejstvovala artiljerija Vojske Albanije. Napad je zaustavljen nakon što smo im uništili tri tenka”, objasnio je Delić.

Za to vreme, počeo je pravi napad, i to pravcem preko kilometrima udaljenog „Gorožupa”.

Sudeći po onom što otkriva Delić, prvo je počela artiljerijska vatra po snagama koje su se nalazile na samoj graničnoj liniji, u relativno dobro zaklonjenim rovovima. Odmah zatim su u napad krenula i četiri streljačka stroja. Bili su teško uočljivi, pošto su išli preko polja pod rastinjem i šumom.

„Primetili smo i da je četvrti, poslednji streljački stroj bio u crnim uniformama za razliku od drugih i smatramo da je to bila vojna policija ili njihove specijalne jedinice. Pored ostalih zadataka, oni su pucali u svakog ko je stao iz ova prva tri streljačka stroja”, kaže Delić.

U trenutku početka napada, sili od 6.000 napadača suprotstavilo se svega 200 srpskih vojnika. Toliko ih je, naime, bilo na glavnom pravcu napada kod „Gorožupa”, dok se u krugu od oko šest kilometara nalazilo još 200 vojnika.

Profimedia

„Ušli su kilometar u našu teritoriju”

„Zbog manjka vojske, nismo bili linijski organizovani, već smo bili postavljeni kao otporne tačke, između kojih su bili međuprostori štićeni minskim poljima. Terorističke snage su uspele na tri pravca da se kroz međuprostore ubace na našu teritoriju. Na dva pravca negde oko 500 metara, a na jednom čak do jednog kilometra. Tu su zaustavljene i nisu mogle ni korak napred”, objašnjava Delić kako je izgledao početak napada.

Odmah po otpočinjanju ofanzive, sve snage koje su bile na odmaranju krenule su na prvu liniju fronta. Za to vreme je artiljerija sa 14 lokacija, minobacačima, haubicama i višecevnim bacačima raketa davala podršku vojnicima izloženim napadu. Kada bi avioni NATO-a bili u vazduhu, podrška bi zaćutala, ali bi ubrzo ponovo počela da dejstvuje.

„Znali smo da moramo da ojačamo snage na Paštriku. Prvo moje naređenje bilo je da komandant tenkovskog bataljona formira od tenkista pešadijsku četu. Zatim, da haubički divizion od artiljeraca formira jednu četu, jer ne mora sedam artiljeraca da dejstvuje sa haubicom, dovoljna su tri ili četiri. Protiv-oklopni divizion je formirao četu, baš kao i pozadinci”, kaže Delić.

Tu je nastao logistički problem. Trebalo je prebaciti četiri čete na prve linije a da ih ne primete NATO lovci. Zato su se, vojnički rečeno, u skokovima prebacivali kroz pošumljene delove prema Paštriku, vodeći računa o avionima da ih ne uoče i unište pre nego što stignu na liniju fronta. Na kraju su i uspeli da neprimećeni stignu u borbu.

„Sledeće naređenje je bilo da se iz sastava komande formira istureno komandno mesto u rejonu sela Planeja kako bi se preuzelo raspoređivanje i komandovanje snagama na tom pravcu. Za komandanta je postavljen Stojan Konjikovac, sada general. Poslao sam i obaveštajca majora Đokića, načelnika artiljerije majora Jakšića, načelnika ABHO Ivanovskog…”, priseća se Delić.

Kako su pali „apači”?

Napadnuta karaula „Gorožup” je inače i pre napada bila razrušena. Tokom aprila i maja te godine uništena je u napadima američkih helikoptera „apač” koje je koristila američka jedinica „Jastrebi”.

Tek dve godine nakon rata ispostaviće se da su oni dejstvovali bez odobrenja američke komande. „Njujork tajms” u septembru 2001. godine navodi da je Pentagon odbio tokom rata da dozvoli korišćenje „apača” koje je tražio Vesli Klark. Hteo je, sudeći po tom tekstu, da napadne srpske položaje tim helikopterima, opremljenim raketama zemlja-zemlja, jer su američki avioni imali poteškoća u pronalaženju ciljeva. Zahtev mu je odbijen, jer je bilo previše rizično koristiti ih na Paštriku.

Sudeći po onom što je Delić sada ispričao Nedeljniku, Klark je „apače” ipak koristio.

„Karaula ‘Gorožup’ je još u aprilu i maju bila napadnuta od ‘apača’, kao i ostale karaule. Na dve karaule ‘Stojanović’ i ‘Liken’ imali smo gubitke. ‘Apači’ su jedino napali na moju brigadu, nigde drugde se nisu angažovali. Oni nisu ulazili u dubinu teritorije naše zemlje, najdalje su ulazili kod karaule ‘Stojanović’ gde su došla četiri helikoptera. Jedan je ušao na 400 metara naše teritorije, drugi na 200, dok su ostali dejstvovali iz Albanije. Kod ‘Likena’ je jedan ušao 200 metara, a drugi je napadao sa granične linije”, objašnjava Delić.

I ne samo da su „apači” napadali već su neki od njih i oboreni. Delić kaže da su dva „apača” pogođena na karauli „Stojanović” gde je jedna grupa vojnika bila naoružana raketama „strela” iz kojih su pucali na američke helikoptere. NATO inače nikada nije priznao da su dva helikoptera oborena od strane VJ, već da su navodno pala zbog kvara u Albaniji. Iz ovog što se ispostavilo u vezi sa odbijanjem Pentagona da izda dozvolu Klarku, može se naslutiti zašto obaranja nikada nisu priznata.

Odluka za napad i odbranu u dodeljenoj zoni

Kako je vraćena karaula „Gorožup”

U tim prvim danima napada, vojnici su se nalazili oko karaule u zaklonima.

„Mislim da je jednog popodneva vojska bila u poluokruženju. Pošto sam kontaktirao sa njima, to su bili graničari i dobrovoljci, naredio sam im da se povuku u sledeći zaseok da bi se izravnali u liniji sa drugim našim snagama. Oni su izvršili zadatak i ja sam već poslao telegram u Prištinu da je neprijatelj zauzeo karaulu ‘Gorožup’. Međutim, posle sat vremena, oni su izvestili da su zaustavili neprijatelja, da su ga potisnuli i da se vraćaju na karaulu. Rekao sam da to ne dozvoljavam, jer nema potrebe. Karaula je bila gomila kamenja, jedino je u moralnom smislu bilo važno. Međutim, iako sam rekao da ne može, nisu me poslušali. Za 15 minuta javili su da su u jednom jurišu osvojili ‘Gorožup’ nazad. I sad, šta da se kaže, ja sam bio srećan jer nisu imali gubitaka, neprijatelj je odbačen u obližnje potoke. Nije mi ostalo ništa drugo nego da pošaljem novi telegram u Prištinu: karaula ‘Gorožup’ je vraćena”, seća se Delić.

Već sledećeg dana, komanda je poslala na teren specijalne snage. Bila su to četiri odeljenja dobrovoljaca: dva iz Srbije i dva iz Rusije.

„Ruski vojnici su bili odlično obučeni. Oni nisu bili obični vojnici, sve do jednog su bili oficiri od čina poručnika do čina pukovnika i očistili su kompletnu teritoriju od uklinjenih džepova terorista.”

Ostao je samo vrh Paštrika.

„Mogli smo i to da zauzmemo, ali smo razgovarali u komandi hoćemo li jedan juriš uz artiljerijsku pripremu i da ih izbrišemo. Ja sam rekao: ‘Pa ljudi, ovi nas biju iz vazduha 24 časa, možda je bolje da ih ostavimo.’ Više desetina napadača je tu poginulo. Nigde ne mogu, a kao drže vrh”, objašnjava Delić.

„Od drveća ostaju samo patrljci…”

Razlog što je taj 31. maj bio posebno težak opet je otkriven nekoliko godina kasnije u već spominjanoj knjizi Veslija Klarka. I specijalizovani „Air Force” magazin objavio je to svedočenje. Naime, tog ponedeljka, Klark je primetio da se OVK jedva drži na planini Paštrik. Istog trenutka je naredio američkom general-pukovniku Majklu Šortu, komandantu vazdušnih snaga NATO-a, i general-pukovniku Džonu Hendriksu, komandantu specijalne jedinice „Jastrebi”, da zadrže planinu. Upravo tog dana je izrađen već spominjani plan o 1. septembru te godine kao „danu D” za početak invazije.

„Ako ne zadržimo vrh Paštrika, moraćemo da ga platimo američkom krvlju”, rekao je Klark svojim generalima.

Posledica toga bila je takva da je na planini Paštrik počelo takozvano tepih bombardovanje srpskih položaja. Gađani su iz stratosfere strategijskim avionima B-52 i B-1 koji su leteli direktno iz Amerike i Engleske. Prvog dana je bilo nekoliko takvih napada, a do kraja rata, tepih bombe su po Paštriku izbacivane ukupno 24 puta. U proseku, dva puta dnevno.

Leteli su u paru, seća se Delić. Svaki avion ispuštao je, kaže, po 50 bombi i pokrivao površinu od 200 sa 800 metara, gde sve što postoji bude zbrisano.

„Od drveća ostanu samo patrljci, kuće su do temelja bile srušene. Ako je živa sila tu, ona je nesposobna više, čak i ako nije pogođena. Jer vojnici koji su se blizu nalazili bili su odbacivani od zemlje u tim udarima. Zatim su padali i bili kontuzovani”, objašnjava on.

U pauzama tepih bombardovanja, srpske položaje napadali su avioni A10.

„A10 može da nosi 18 bombi od 220 kilograma. To je strašno koliko je taj avion opasan, a pošto je oklopljen, on se spušta dosta nisko”, kaže Delić.

Pogibija potpukovnika Lemića

U rejonu sela Planija, tačnije u Šeh mahali, tog dana pogođeno je i istureno komandno mesto 549. brigade. Vojska je bila sklonjena u napuštenim kućama. Uglavnom su, kaže Delić, to bile dvospratnice ili trospratnice sa ukopanim podrumom. Postoje i snimci tih napada koje su napravile novinarske ekipe zapadnih medija koje su se nalazile u Albaniji na rastojanju od pet kilometara. I dan-danas se ti snimci mogu pronaći na Jutjubu.

„Mnoge kuće su pogođene tog dana, a u jednoj od njih koja je direktno pogođena, nalazilo se 30 vojnika. Sve tri ploče su se srušile na njih koji su se nalazili u podrumu. Kada je kuća pogođena, srušila se i ploča u podrumu. Poginulo je na licu mesta sedam pripadnika brigade, svi ostali su bili kontuzovani ili ranjeni. Unutra se pojavio i požar. Vojnici koji su sišli da im pomognu, izvlačili su ih kroz otvor 40 sa 40, a onda su vojnici čuturicama pokušavali da gase vatru kako ne bi izgoreli ili se ugušili”, prepričava dramu tog dana Delić.

Istog dana je nastradao i načelnik PVO 49. brigade, potpukovnik Boško Lemić. Legenda kaže da je izašao ispred kuće u kojoj je bilo komandno mesto, jer je komandovao protivvazdušnom odbranom, a iz podruma nije imao vezu sa svojim jedinicama.

U jednom od sledećih dana, kada je bio još jedan takav napad u rejonu sela Planeja, nastradala su dva vojnika, dok su 32 bila ranjena i kontuzovana.

Delić se seća da je, kad je došao tamo, video da retko ko ima otvorenu ranu, ali su svi kontuzovani. Svi su odvedeni u Prizren na odmaranje, a jedini koji je odbio da ode bio je Savo Erdeljan.

„Kad sam došao na Paštrik, našao sam ga kako stoji na dve drvene rašlje koje je našao. Uz pomoć njih se kretao. Ja mu kažem: ‘Savo, ajde ti sa svojima u Prizren, stižu nove jedinice.’ Kaže on: ‘Ne mogu da idem, sakrili smo svu municiju po šumama, a samo ja znam gde je, niko od novih neće moći da je nađe'”, seća se Delić.

Ljubav na prvoj liniji fronta

Kao posebno težak dan, Delić je izdvojio 5. jun. Tog datuma se, naime, nesrećna sudbina Sava Erdeljana ukrstila sa sudbinom bolničarke Slađane Stanković iz Niša koja je kao dobrovoljac pristupila 549. brigadi, 24. marta 1999, dakle u danu kada je bombardovanje počelo.

Slađana se na prvim linijama fronta upoznala i zbližila sa ruskim dobrovoljcem Jurijem Osipovskim. Između njih se rodila i ljubav, pa su se mesec dana kasnije venčali u manastiru Svetih Arhangela u Prizrenu. Kum im je bio upravo komandant Božidar Delić.

Tog 5. juna, na prvoj liniji fronta bilo je nekoliko ranjenih vojnika; Erdeljan je rekao jednom od mlađih vojnika da ne može da ide u pomoć jer je bilo mnogo opasno. Slađani se u tim satima završavalo dežurstvo na Paštriku i trebalo je da se skloni sa ruskim dobrovoljcima u rejon Raševca na obali Drima. Kad je čula da ima ranjenih na prvoj liniji fronta, okrenula se i krenula sa Erdeljanom.

Došli su do prve linije fronta i odmah se našli pod jakom vatrom, iako su bili obeleženi oznakama da je reč o sanitetu. Erdeljan je odvezao vozilo u zaklon i otišli su peške da uzmu tri ranjenika. Dva su nosili, a jednog su pridržavali. Pod minobacačkom vatrom su ušli u sanitetsko vozilo i krenuli su nazad. Kada su već bili na kraju domena minobacača, već su maltene stigli u mesto Planeja, jedna minobacačka mina je pala maltene u samo vozilo.

Do Prizrena gde su kao ranjeni prevezeni, niko nije ostao živ, osim dva vojnika.

Slađana Stanković je 2013. godine dobila ulicu u Nišu.

„Mi smo te mostove maskirali…”

Baš tih dana, na brifingu u sedištu NATO-a u Briselu, nemački general-major Volter Jerc, komandant Prvog vazdušnog diviziona, govorio je o uspesima NATO bombardovanja na Paštriku: „Pogodili smo 150 meta. Od toga je bilo: 32 artiljerijska oružja, 9 raketnih bacača, 6 naoružanih vozila, 4 druga vojna vozila i 8 vojničkih pozicija. Pogođena su i dva strateška mosta koji se nalaze na važnim pravcima za snabdevanje srpske vojske.”

Tačno je da je NATO tih dana pogađao 150 meta i da su njihovi piloti i komandanti bili ubeđeni da su mostovi srušeni, a pozicije vojske uništene. Za NATO pilote, to su bili stelt mostovi.

„Mi smo mostove maskirali i u vidnom polju, ali i radarski”, kaže Delić.

Tajna je bila u radarskim reflektorima. Pre početka rata, vojnici 549. motorizovane dobili su 10 takvih reflektora koji datiraju iz Drugog svetskog rata. Oni nemaju nikakvu elektroniku, to je samo metal pod promenjenim uglovima i imitira tenk, vozilo. Može da imitira i most kad se postavi kako treba i na jednoj i na drugoj obali.

Ti radarski reflektori su pravljeni svake noći u fabrici „Novi Metalac” u Prizrenu, i to u serijama od 150 komada.

U borbama za Paštrik, 549. motorizovana brigada izgubila je 25 vojnika. Nije bilo, kaže Delić, 800 do 1.200 stradalih koliko je tvrdio NATO.

Odbranili su granicu.

Brigada je odlikovana Ordenom narodnog heroja.