Nema države kad izađeš iz Karakasa: Kako je Maduro sve uložio u prestonicu Venecuele, dok ostatak zemlje umire

3
Stanovnici Venecuele preživljavaju u maltene preindustrijskim uslovima u mestima poput Parmane, ribarskog sela. Meštani su zaštitu zatražili od kolumbijskih gerilaca (Adriana Loureiro Fernande for The New York Times)

PARMANA, Venecuela – Predsednik Nikolas Maduro iz svoje palate u Karakasu odaje snagu, a njegova pozicija moći deluje bezbedno. Stanovnici ovog grada redovno su snabdeveni strujom i benzinom. Prodavnice su pune uvezenih dobara.

Ali mimo Karakasa, ova fasada reda brzo se ruši. Da bi se očuvao kvalitet života Madurovih najvažnijih pristalica – političke i vojne elite – njegova administracija ionako oskudne državne resurse usmerava u Karakas, a ostatak Venecuele zanemaruje.

“Venecuela je slomljena kao država, kao zemlja”, kaže Dimitris Pantoulas, politički analitičar u Karakasu. “I ono malo dostupnih resursa investira se u prestonicu da se zaštiti sedište moći, i stvara se mini-država usred kolapsa.”

U najvećem delu zemlje, osnovne funkcije vlade poput policijskog nadzora, održavanja puteva, sistema zdravstvene zaštite i javnih ustanova su napuštene.

Jedini preostali dokaz države u Parmani, ribarskom selu na reci Orinoko oko 450 km južno od Karakasa, jeste troje nastavnika koji su ostali u školi, bez hrane, knjiga, pa čak i markera za tablu.

Sveštenik je prvi otišao. Dok se kriza produbljivala, dezertirali su socijalni radnici, policija, lekar i nekoliko drugih nastavnika.

Meštani su, pošto se kriminal intenzivirao, zaštitu potražili od kolumbijskih gerilaca.

“Mi smo zaboravljeni”, kaže Erminija Martinez (83). “Ovde nema vlade.”

Pre godinu dana, činilo se da bi Madurovi kritičari mogli da ga svrgnu. Lider opozicije Huan Gvaido predstavljao je najveći izazov Madurovoj vladavini do tog trenutka proglasivši se predsednikom pošto ga je podržala Amerika i još 60 drugih zemalja.

Maduro je sada, po svemu sudeći, bezbedan, delom zbog toga kako njegova politika čuva Karakas.

Ali ekonomija kojom niko valjano ne upravlja i usled sankcija koje su Venecueli uvele SAD ulazi u sedmu godinu kolapsa.

To je dovelo i do sloma Venecuele u lokalizovane ekonomije. Pošto je inflacija obezvredila nacionalnu valutu, bolivar, dolari, evri, zlato i valute susednih zemalja počele su da cirkulišu u čitavoj Venecueli.

“Svako mesto preživljava na svoj način, najbolje što ume”, kaže Armando Časin, predsednik Saveza poljoprivrednika Venecuele. “To su potpuno različite ekonomije.”

Izvan Karakasa, građani onoga što je nekada bila najbogatija nacija Latinske Amerike sada preživljavaju u maltene preindustrijskim uslovima.

Parmana, selo na reci Orinoko (Adriana Loureiro Fernande for The New York Times)

Polovina stanovnika sedam najvećih gradova u Venecueli izloženo je svakodnevnim nestancima struje, a tri četvrtine živi bez stalnih zaliha vode, prema istraživanju koje je u septembru sprovela jedna neprofitna organizacija u Venecueli.

Poplave su u Parmani prošle godine odnele jedini put izvan grada, ostavivši selo bez redovnih isporuka hrane, goriva za elektranu i benzina. Da bi preživeli, preostalih 450 stanovnika poljane raščišćava mačetama, a pasulj koji uzgajaju koriste kao valutu.

Nakon decenija rasipanja nafte, vlada Venecuele ostaje bez novca. Domaći bruto proizvod pao je 73 odsto otkada je Maduro preuzeo predsedničku funkciju 2013. godine – što je jedan od najvećih padova u modernoj svetskoj istoriji, prema nekim procenama.

Poniranje Parmane u bezakonje u kojem se jedva preživljava je znatno drugačije od njenih slavnih dana kada se odavde izvozio pirinač, pasulj i pamuk. Seoske izvore je svake godine posećivao veliki broj turista, ali su i izvori uništeni u projektu 2013. godine, kao i čitava turistička industrija.

Ugo Čavez, bivši predsednik koji je preminuo 2013. godine od karcinoma, u poljoprivrednom potencijalu zemlje video je budućnost Venecuele. Pre jedne decenije je Čavez uložio najmanje milijardu dolara za izgradnju mosta preko reke Orinoko kako bi povezao ovu oblast sa brazilskim buvljacima.

Nedovršeni most je sada napušten, a očajni ribolovci zaustavljaju povremene prolaznike i traže im malo benzina za svoje motorne čamce.

Jedna porodica sedela je pored gomile lubenica. Pokušali su da pošalju poruku telefonom nakupcu da dođe po lubenice, ali je telefonski prijemnik bio u kvaru već dve nedelje, i nisu bili sigurni hoće li on doći i kada. Uprkos kolapsu grada, većina i dalje želi da ostane na svojoj zemlji, gde može da uzgoji malo hrane, umesto da rizikuju glad negde drugde.

“Odete negde i glad vas ubije”, kaže Inselina Koro, 29-godišnja majka četvoro dece. “Ovde makar možete do reke da ulovite ribu.”

Inselina živi sa svoje četvoro dece i svojim partnerom, ribolovcem, u jednosobnoj kolibi.

Njen san je da se sa porodicom preseli u Kajkaru, grad udaljen tri sata od Parmane. Razlog? “Tamo ima struje”, kaže Inselina.

Piše ANATOLIJ KURMANAEV

© 2019 The New York Times

3 KOMENTARA

Comments are closed.