Neće Klop doći helikopterom i neće biti spaljena Fergijeva lutka, ali će sve drugo biti kao iz sna: Liverpul podiže šampionski pehar

0
Foto: Profimedia

Drugačije bi bilo neprirodno.

Zamislite da je Liverpul osvojio titulu prošle sezone i da je sve bilo odlučeno jednim golom u zaustavnom vremenu.

Pamtio bi se zauvek samo taj trenutak, momenat u kom Bobi Firmino prima loptu, gleda u desno a trči sa njom levo i onda zalama tog izmučenog dečaka pred sobom koji se pita šta je skrivio bogu da se brazilski vrag sa njim poigrava.

I onda bi svih 29 godina stalo u taj jedan momenat i navijači Liverpula ne bi bili u prilici da prepričavaju kako su tokom čitave jedne sezone bili najbolji na svetu i kako su se plašili svakog trenutka, pa makar Kurt Zuma uzeo loptu i posle solo prodora opalio po njoj sa 48 metara udaljenosti.

Ne bi to bilo liverpulovski, da se posle tolikog čekanja titula osvaja bez ikakvog straha da će je oduzeti neki virus sa istoka. Ovako je tim Jirgena Klopa dobio priliku da se mesecima igra sa ostrvskom konkurencijom, da bude dominantan i da ga tako hoće i kad neće, kako to biva samo sa pravim šampionima.

I dobio je priliku, potom, da nema “savršenu sezonu”, da ne dobije zlatni pehar, da izgubi od Votforda, da izgleda posle karantina kao da je bio na odvikavanju od fudbala. Jer to je liverpulovski.

Rekordi, nepobedivost, rutina, hladnokrvnost, profesionalizam i sa medaljom u džepu – to je za one koji imaju kome šta da dokazuju i za one koji su uvereni da su baš oni “pokorili fudbal”.

Ovako će u sredu, 22. jula 2020. godine Keni Dalgliš, pobednik u borbi protiv virusa koji je ispraznio Enfild na neodređeno vreme, predati pehar šampiona kapitenu svog Liverpula.

Prvom među jednakima u timu koji je pobedio u borbi protiv gubitničkog virusa koji je svima koji vole Redse, 30 godina praznio sve depoe suza.

Naravno da taj kapiten nije Stiven Džerard, bilo bi glupo da baš on podigne taj pehar, zato se i okliznuo onomad, baš protiv Čelsija.

Ne bi bilo liverpulovski da jednom od najvećih nije nedostajalo tako malo.

I najposle, bilo bi glupo, da gluplje ne može biti, da kada je već sve ovako liverpulovski, proslava bude drugačija.

Da je neko u prethodne tri decenije pitao navijače Redsa kako bi proslavili titulu, verovatno bi poželeli da trener i kapiten slete helikopterom na centar igrališta poput engleske kraljice i da se ritualno spali lutka Aleksa Fergusona.

Neće biti toga.

Biće dostojanstveno, dakle, biće liverpulovski i to.

Biće svečarska atmosfera iako će odzvanjati praznina, možda i Firmino postigne gol (iako mu baš ne polazi za rukom u poslednje vreme da ubaci loptu u pravougaonik površine sobe u studentskom domu), biće trupkanja nogama…

I biće suza, nemojte misliti da neće.

Navijačima Liverpula to je prešlo u naviku.

Uslovna reakcija na sreću i tugu, svejedno.

“Kada volite Liverpul već ste pobedili.”