Društvo Nedeljnik

„Ne, Živojin Mišić nikada nije podneo onaj izveštaj o Hrvatima“: Stare zablude srpske istorije

Uroš Jovičić

1. januara 2021. 0

Istoričar Dejan Ristić je svojom drugom naučnopopularnom knjigom “Zablude srpske istorije”, kao i prethodnom o istorijskim mitovima, začeprkao po tumačenjima istorije koja su netačna, ali je opšte mišljenje da ih “ne treba dirati jer su se “već ustalila”. O svemu tome Ristić je govorio za novogodišnji broj Nedeljnika.

U slučaju verovatno najpopularnije zablude među Srbima danas, zaista postoje pisani dokazi reči vojvode Živojina Mišića o Hrvatima, samo što su te reči nastale celih deset godina nakon njegove smrti, pa je bilo malo nezgodno da ih u tim uslovima on napiše.

Ne, ni taj njegov „izveštaj o Hrvatima“, kojim je navodno odvraćao kralja Aleksandra od bilo kakvog suživota, nije istina.

Ristić u knjizi „Zablude srpske istorije“ ističe da je istorijskoj nauci već dugi niz godina poznato da su to u stvari reči Mišićevog ličnog sekretara Milorada Pavlovića Krpe, koji mu je te reči pripisao. Prvi put se ta zagonetna beleška pojavila tek 29. septembra 1991. u tekstu „Suze i ruže Nemice Lujze“, koji je objavljen u „Politici“, 70 godina nakon što je Živojin Mišić preminuo.

Mišić je prema toj belešci navodno u martu 1919. poslat u obilazak hrvatskih gradova, tamo je opet navodno razgovarao sa „čak dve hiljade ljudi“ i navodno su svi sa kojima je navodno razgovarao bili za hrvatsku nezavisnost.

Glavni problem za ovu teoriju je to što Mišić nije bio u Hrvatskoj u martu 1919. godine, čak je od kraja Velikog rata do svoje smrti u Hrvatskoj boravio samo tri dana, i to samo u Zagrebu, kako bi prisustvovao svečanoj sahrani naznačajnijih članova nekadašnjih plemićkih porodica Zrinskih i Frankopana. Netačni su, dakle, vreme, mesto, a samim tim i tvrdnja da je razgovarao sa 2.000 ljudi gubi svaki smisao.

Povrh svega, beleška koju je Krpa napisao nastala je posle 1924. Jer u njoj on piše o dolasku Vrhovne komande u Beograd (1. novembar 1918) i o sklapanju Radićevog sporazuma sa sovjetskom Rusijom (1924).

„To je klasična zloupotreba njegovog lika i dela. Jedino ako je Mišić može biti vaskrsao deset godina posle smrti i tada izvestio kralja o svom boravku u Hrvatskoj. Profesori Stanković i Bjelajac su u potpunosti razotkrili da je u pitanju brutalan falsifikat, smišljen da prezentuje da ta država ne može da opstane. To je period tridesetih godina kada su država i čitava jugoslovenska ideja u dubokoj krizi. Svaka nacija u to doba pokušava da nađe opravdanje za to što su se našli u Jugoslaviji. Srbi tako kažu da su ginuli za Jugoslaviju, a Hrvati kažu – pa mi nismo ni bili za Jugoslaviju. Da bi se akcentovala ta istorijska zakonomernost da ta dva naroda ne mogu da žive zajedno, uzima se jedan autoritet kakav je bio Živojin Mišić. I uzima se mrtav“, misli Ristić i dodaje da je samo potrebno baciti takvu jednu zlonamernu tvrdnju na plodno tlo.

Veliku priču o večnim zabludama srpske istorije koje se u vreme postznanja zloupotrebljavaju pročitajte u novogodišnjem dvobroju Nedeljnika koji je od 30. decembra na svim kioscima.