“Ne može čovek da prođe kroz život kao pas kroz rosu… Zakači ga nešto!” Tako je pričala Desanka Maksimović

1
Fotografija iz privatne arhive Duške Jovanić

O velikoj pesnikinji ovih dana se priča ne zato što se njena poezija čita, već iz straha da se više neće čitati, makar u školi. Iz arhive Nedeljnika, iz broja 426, objavljujemo sećanje Duške Jovanić na razgovore sa Desankom Maskimović

Ne znam zašto, ali moja kuma Ivanka Raspopović, koja me je između ostalih avantura duha prva uvela i u Šejkino “skladište”, odlučila je da budem krštena u Brankovini. U tom pitomom selu Desanka Maksimović se, kao desetogodišnja devojčica, strasno zaljubila u prirodu. Nikad je nije prošao taj zanos.

Nastavak ove priče je plod čistog slučaja. Početkom sedamdesetih sam u prekrojenoj maminoj žutoj haljini sa belim cvetovima, bojažljivo ušla u mitsku baštu Kluba književnika, gde će mi Desanka svečano uručiti “Zmajevu” nagradu za najbolji pismeni sastav. Bio je tu i Matija Bećković i po običaju se zagonetno smeškao, ali njen nadahnuti izraz ništa nije moglo da pokvari.

Dvadeset godina kasnije, kao mlada novinarka “Bazara” stajala sam pred njenim vratima u Ulici srpskih vladara 23, preko puta “Beograđanke”, gde je živela sa porodicom svoje sestričine. Bila sam prilično nadobudno raspoložena, takoreći naoštrena na nekakav Desankin tajni život, za koji smo verovali da sigurno postoji, čim ga toliko vešto krije.

U to vreme više niko nije hteo da piše pesme, a još manje da ih čita.

Sve mi se nekako namestilo i skockalo. Bilo je proleće, tako zgodno godišnje doba za razgovor sa pesnikinjom mog detinjstva, čiji sam tihi i mazni, a opet čvrsti glas zauvek zapamtila.

“Znam ljude sa mislima koje ne smeju da se misle” – izgovorila je prve stihove pesme “Iskustvo”, na 50-godišnjici Međunarodnog kongresa PEN-kluba, u Dubrovniku. Ta žena zadivljujuće snage, vitalnosti i nepresušne mladosti, bila je u istom, dubrovačkom hotelu “Imperijal” i maja 1933. godine, zajedno sa Tolerom, Manom, Dučićem, Rakićem.

– Ja sam, eto, tu malo duže – rekla mi je, kao da namiguje, uz onaj njen poznati osmeh.

U to vreme članovi jugoslovenskog PEN-kluba su svakog utorka zajedno večeravali, u dubrovačkoj luci stajala su usidrena dva velika bela broda, a Desanka Maksimović, tada mlada poetesa, nosila je beli šeširić i bezbrižno se sa palube smeškala nepoznatom fotografu.

Ernst Toler, poznati nemački revolucionarni književnik, bio je po pesnikinjinom sećanju impozantan i čupav. Govorio je odlučno protiv bujanja fašizma, ali ga naši mladi pisci, zbog nedostatka iskustva, nisu baš najbolje razumeli.

Posle pedeset godina u PEN-klubu više ništa nije bilo isto. Proredile su se zajedničke večere utorkom, nestali su i famozni beli brodovi, fotografije su izbledele, ili su se, na neobjašnjiv način, negde zagubile. Samo je more oko Dubrovnika zauvek ostalo čudesno plavo. To se, pričala mi je Desanka, najbolje moglo videti iz parka pored nekadašnje Učiteljske škole, u kojoj je ona godinu dana predavala.

Došla sam kod nje baš kad se spremala na put u Kinu na poziv tamošnjeg Udruženja književnika. Nije mogla da sakrije žar za nepoznato i neotkriveno. Brinule su je jedino tamošnje atmosferske prilike.

– Na istoj smo geografskoj širini, samo tamo različiti vetrovi duvaju!

Te godine učestvovala je na protestu pisaca protiv osude Gojka Đoga zbog knjige “Vunena vremena” i potpisala peticiju sa više od četrdeset kolega.

Na razgovor je pristala samo pod uslovom da bude što uzdržaniji, bez nepotrebnog brbljanja. Ne želi da govori opšta mesta, još manje da objašnjava poeziju. To spada u nadležnost kritičara i teoretičara.

– Stihove: “Ostalo mi je još nekoliko novčića nepotrošenih” jedanput ste prokomentarisali rečima: “Ne znam da li je to zato što sam čuvala bele pare za crne dane, ili što sam ih, ne znajući, imala napretek.” Nije li vaša zbirka “Slovo o ljubavi” novi dokaz da je vaša riznica nepresušna?

– Pesničke riznice nisu cisterne. One su, moglo bi se reći, planinski izvori: jedna voda otiče, a druga pritiče iz dubine zemlje. Ja sam božji stvor, koga sve uzbuđuje i izbacuje iz ravnoteže. A neka sila me goni da to i zabeležim.

– I ovoga puta nadahnuto pevate o prirodi – maslačcima, koprivama, šumama, kukcima. S njima i razgovarate, pa se može steći utisak da su cvrčci i ostali za vas privilegovaniji od ljudi?

– Bilo bi preterano reći da su privilegovaniji, ali su mi bliski, razumem ih. Nova nauka o bilju, kojoj se u Americi pridaje velika pažnja, objasnila mi je tu moju vezanost za prirodu. Obradovana sam, jer je dokazano da i biljka ima dušu i na svoj način može da voli, pati i mrzi. Odrasla sam u prirodi, između bilja i nemuštih stvorova.

– Čak ni Amerika, sa svim svojim čudima, nimalo nije uspela da naruši vašu vezanost za prirodu. Ne obazirući se na preteće rakete i zastrašujuće ratove, u Vašingtonu ste, spokojno, pevali o zloj sudbini trešanja nerotkinja?

– Susret sa trešnjama nerotkinjama bio mi je miliji nego susret sa muzejima, bibliotekama i spomenicima. Njima sam se divila, a trešnje su me svojom lepotom i sudbinom očarale.

– Da li i u životu, kao i u pesmama, imate običaj da se, u neprilici, ili, jednostavno, zato što to tako želite, sklonite u siguran zaklon prirode?

– Upravo tako radim i u životu: u prirodi sam odbolovala svoje žalosti, u njoj sam prosanjala svoje prve snove, ispevala mnoge pesme. U njoj sam bežala od betonskih kaveza velikih gradova. Ljude ne mrzim, ali mi je često neophodno da pobegnem u samoću, a šume i polja mi je velikodušno nude.

– Da li lako saopštavate svoja najintimnija osećanja? Koliko pesmama dozvoljavate da vas odaju?

– Svoja najintimnija osećanja ne saopštavam lako, ovako u razgovoru. U pesmama, sva ta osećanja nisu ništa drugo nego zagonetke. Bolje bi bilo reći da nisu sve tajne da se o njima govori u poeziji.

– Pre nekoliko godina ste se “ofirali”: “Sve moje strasti – još su u meni”. Međutim, iz vaših pesama se eventualno može naslutiti samo njihov duhovni izraz?

– Pesme i jesu oplemenjeni deo našeg duha. Te reči: “Sve moje strasti još su u meni” nikako ne treba shvatiti bukvalno. Nije reč o telesnim, već o pesničkim strastima i produhovljenim željama. To su zanosi za lepotom, a ne neka prenemaganja i ljubavne izmotacije.

– Povodom pesme “Opomena”, u kojoj pevate “Ne ostavljaj me nikad samu kad neko svira”, priznali ste kako biste, pod uticajem muzike, učinili nešto što nije u vašoj prirodi. Otkud onda, u vašim stihovima toliko smernosti, delikatnosti i zagarantovane diskrecije?

– Ovo je jedno pravo patrijarhalno pitanje. Mila mlada sagovornice, nema ničega ispod mojih stihova skriveno. A u pesmi “Opomena” rekla sam prosto istinu da muzika u nama budi preteranu osećajnost. Pesnik ne govori samo u svoje ime, već u ime svih ljudi.

– Kako da danas jedna mlada, ozbiljna pesnikinja napiše dostojanstvenu pesmu o ljubavi?

– Pošto je ljubav prirodno osećanje, mislim da bi, mimo svih moda, i današnja devojka mogla izraziti svoja osećanja jednostavno i iskreno, kako bi bila bliža onima koji je čitaju. Sve to pod uslovom da je normalno biće i da nije uobražena.

– Da se, za trenutak, udaljimo od metafora. Kako vam se čine savremene žene, njihovo ponašanje, pa i oblačenje?

– Ako žena odećom želi da privuče oko muškarca, ona ističe ono na svome stasu za šta veruje da je najprivlačnije. Mislim da manje privlače suviše ocrtane linije nego ako oko njih lebdi penušava tkanina. Još bih rekla da tanka žena ne sme da se oblači kao punačka. Ali, ima izuzetaka! Nekakve, koje po svaku cenu žele da privuku pažnju, a posle – zna se šta ide dalje…

– Da li vi, koja “od svih žena imate najženskije stihove”, ponekad dopustite sebi da pročitate ponešto od ženske erotske literature Erike Džong i njenih domaćih sledbenica?

– Nažalost, ne! Jedva stignem da pročitam niz naših divnih pesnikinja. Isto tako mislim da moja poezija nije tako mnogo i baš uvek ženstvena. Ponekad je možda nežna, ali nežan može biti i svaki čovek, kao što i pesnikinja, žena, može biti gruba. Knjiga “Tražim pomilovanje”, koja o meni najviše govori, ne izgleda kao da ju je napisala jedna žena.

– Kao da se ostvaruje vaše staro proročanstvo i sumnja: “Muškarčići uobražavaju da žene ne mogu biti pametne onako kao oni”. I ne samo to – žene i te kako mogu biti neprilične kao oni, pogotovo kada je u pitanju erotska književnost.

– Žene ne samo da mogu biti neprilične već i bezobrazne. Ali treba da budem pravična. Žene su osećajnije od muškaraca, kod kojih preovlađuje razum. Zato su žene u svemu preterane – i u ljubavi, i u mržnji. Kad su plemenite, plemenitije su od muškaraca, kad su zle, žešće iskazuju svoje zlo od zlih ljudi, kada se prepuste čulnoj ljubavi, onda i tu preteruju. Žene su sklone strastima. I plemenitijim, i izopačenijim, i nepriličnim! Strast se kod žena nekako više vidi i primeti. Ta osobina svakako važi i za muški rod, oseća je verovatno svaki normalan čovek. Međutim, kad muškarci tako nešto pokazuju, njima se ne zamera i sve im je dozvoljeno. A kad je žena takva, obavezno se misli da je nedolična, pa čak i da nije ni sasvim zdrava.

– Već na samom početku, kritika je u vama videla narodnog pesnika. Pozvani su neki finiji Cicvarići da vašim stihovima podare strune i da ih, nepovratno, “predaju noći, zvezdama i sevdahu”.

– Moje pesme su popularne, valjda, zato što su melodične, iskrene i tople. Ili prosto zato što su istinske pesme, u onom možda starinskom smislu. Svaki čovek ih može razumeti. Nimalo se ne stidim što je dosta mojih pesama komponovano.

– Jedna ste od retkih žena pisaca ravnopravno primljena u društvu ostalih, gotovo isključivo muških velikana. Kako su se prema vama odnosili Andrić, Krleža, Crnjanski?

– Mislim da su me sva trojica poštovala i gajila prema meni prijateljstvo. Sa Crnjanskim sam se srela na fakultetu, pa smo baš bili pravi drugovi. Krležu sam ređe viđala, a o Andriću ne bih htela mnogo da govorim.

– Zašto?

– Andrić i ja smo oboje zatvoreni. U međusobnim razgovorima smo se trudili da mnogo ne iskazujemo sebe. Uostalom, ja ne volim čeprkanje po prošlosti. To mi liči na onu groznu knjigu “Prve ljubavi velikih pisaca”. A oni se, naravno, više ne sećaju svojih prvih ljubavi. Te takozvane prve ljubavi su kao “san letnje noći”, probudiš se i shvatiš da si, u stvari, voleo, a da ni sam ne znaš šta. Možda čak i žabu!

– U zbirci “Nemam više vremena”, postoji stih: “Zemlja jesmo, ostalo su prividi”. To vaše traganje za prapočecima vas je, pretpostavljam, sprijateljilo sa Erihom fon Denikenom?

– Erih fon Deniken je u osnovi pesnik. Sve pesnike privlači prošlost. I mene privlači prošlo vreme. Ne politička istorija, ratovi, nego ono što je bilo i pre država i današnje civilizacije. Kao i Fon Deniken, i ja imam veliku intelektualnu radoznalost. Deniken je mnogo fin čovek. Onako, vaspitan i starinski domaćin. Povremeno su u javnosti prisutne optužbe na njegov račun. On je skroman čovek, koji od dobijenog novca nije kupovao automobile i šešire. Sve pare je koristio samo za pronalaske. Ja sam, naravno, volela čuti šta on misli o sudbini ljudskog bića posle smrti. Za to sam ga jednom u Cirihu i pitala.

– Šta vam je odgovorio?

– Da se svi ponovo rađamo, ali uvek u nekom drugom biću. Ja sam rekla da mi to ništa ne vredi, jer se svoje prošle ličnosti ne sećam, pa tako u nekom sledećem životu mogu biti i španska kraljica, ali mi to ništa neće vredeti, ako se ne sećam da sam nekada bila Desanka.

Bio je to dobar kraj, mada je i sama osetila da sam razočarana njenom uzdržanošću. Krenula je svojim sitnim, a opet tako žustrim koracima da me isprati do vrata.

– Nemoj biti nezadovoljna – gotovo je prošaputala, tek kad je bila sigurna da je niko od njenih ne čuje.

– Neka ostane nešto i za drugi put – ohrabrivala me je, svesna da sam se umusila kao nevaljala devojčica kojoj nisu ispunili želju.

Uradila je to tako ljupko i elegantno i mahnula mi, kad su je ukućani opomenuli da je bilo dosta.

Kosnula me je ta dirljiva scena toliko da sam zaboravila zbog čega sam došla. Jedva sam čekala da joj se vratim.

– Je l’ imaš momka? – pita me dok sedam pored nje na kauč, kao da smo drugarice.

– Onako – ispaljujem surovu istinu.

– Kad vas obuzme strast, sklonite se u neku sobicu. Nema smisla da se krijete po parku.

Sad je na mene bio red da ta intima ostane među nama. Kao i najduhovitiji opis Borislava Pekića: “Kako nisi primetila da on ima lice kao saobraćajni znak?”

Kad se pročulo da je slomila kuk, uhvatila sam prvi avion za Tivat.

Posle podne u Rehabilitacionom centru “Dr Simo Milošević” u Igalu. Uključujem magnetofon u bolničkoj sobi Desanke Maksimović.

– Šta je to, sine? Meti to unutra. Sve je onda neprirodno. Moramo da izmišljamo o čemu ćemo govoriti. Baš čovek ne može da ima nijednu stvar koja mu je čisto prijatna. Uvek nešto pobrlja.

– Načisto sam zabrljala?

– Pa, jesi. Nikad niko da dođe zbog mene, kao mene. Da obično, ljudski, popričamo. Samo zbog politike i novina. Uvek sa aparatom, spravom. Ja sam dobra meta za razne sprave civilizatorske. Možda sam stroga. Moji đaci su mi govorili: “Vi samo uobražavate da niste strogi.”

– Koliko ste zaista bili strogi?

– Tako, kao sada s tobom! Šta može – može. Šta ne može – ne može. Mila, to ne znači da ja tebe ne volim. Ali sam seoskog mentaliteta – ne volim telefone, televizije, aparate. I, kako se to zove? Magnetofone, gramofone. Nikakve fone ne volim.

– U Beogradu se ovih dana mnogo priča o vama. Naročito posle pozdrava i pisma koje ste poslali Kongresu književnika.

– A, svidelo se to? Jeste, ne znam samo jesu li me pažljivo slušali. Da li su moju poruku uzeli k srcu, jer su se ipak gložili. Važno je da nisu na bazi onog: Srbin – Hrvat ili Srbin – Bosanac.

– Trenutno se u pozorištu igra i jedna predstava inspirisana vašim životom – “Poetesa”.

– Kako je to, tako ti boga?

– Vaša pesnička i životna sudbina poslužila je kao povod za priču o celom našem ženskom pesništvu. Počinje bajalicama i ženskim lirskim pesmama. Glumica Snežana Nikšić je na vetrometini. Stalno se bori i prkosi, baca izazov društvu. Posle premijere prišla joj je jedna vaša bliska prijateljica i rekla: “Sve je baš tako bilo.”

– Ja sam kao Alajbegova slama. Svi uzimaju šta im je milo i drago, ne pitaju me. Videću je l’ izmišljeno il’ nije.

– U “Poetesi” ima i dosta, doduše prigušenog, erotizma. A svi vas znaju kao uzdržanu i zanetu poezijom. Skoro da nisam mogla da vas prepoznam. Glumica je stalno nekako razdrljena i razgolićena.

– Ja nikada nisam išla razgolićena, sem na moru. I tu sam uvek imala kostim. Kompletan! Jedino sam leti bila malo slobodnije obučena. Nemam šta da se ljutim, nego mi je čudnovato zašto da me tako prikazuju. Nisam imala šta da krijem. Bila sam napravljena da bih se mogla pokazivati, ali nisam.

– U Parizu ste, na primer, 1924. godine, bili suviše zakopčani. Pjer Križanić je Lizi Marić i vama rekao: “Skidajte te epitrahilje!

– Imale smo svega dva parčeta crvene i crne svile i sašile smo haljine. Nismo imale para da ih kupimo. Verovale smo da su mnogo lepe, a bile su smešne. Pjer se, jadan, prepao.

– Jeste li ste u Parizu imali društvo? Gde ste izlazili?

– Išla sam u pozorište i muzeje. Šta bih drugo radila? Naše sam izbegavala zbog učenja jezika. Sve što se važno dalo videti, htela sam da vidim. Slušala sam Cvijićeva predavanja na Sorboni. Ti znaš šta je karst? To su ti naši predeli sa dubokim jamama koje je voda u krečnjaku napravila. Cvijić je bio geolog i onda, pošto takvih jama u Francuskoj nema, on je tu pojavu nazvao kako se i kod nas zove. Govorio je “le jama”. A Francuščići su se oko mene kikotali i saginjali se pod klupe. Strašno sam se ljutila na njih i mrko ih gledala. Nisam imala društvo Francuza, da im idem na čaj i oni meni. Ja sam tamo bila zaposlen čovek.

– Kako vam se tada Pariz učinio?

– Bože moj, stare kuće sa crnom patinom. Jednom kada sam bila, čistili su tu patinu, pa su se onda belele kao u svakoj ogromnoj varoši. Tamo niko nikog ne zna i svako ide svojim putem. Jednom smo bili zajedno jedan Slovenac, pesnik, i ja. Govorili smo francuski, da budemo privremeni Francuzi. I, tako, išli smo ulicom, a da nismo primetili da nam u susret ide neki naš kritičar.

– Jeste li očekivali da će vam se nešto izuzetno desiti? Neka bajka, ljubav?

– O tome nećemo pričati. Desi se čoveku svugde kada dođe da mu se ovaj ili onaj dopadne, je l’ tako? Bilo je nekih, možda, koji su me rado gledali. Pesnik uvek čezne da mu se nešto veliko dogodi. Ljubav, ovo-ono. Onda su me drugovi vodili u neke, kako bih rekla, lokale, gde muškarci obično idu. Da vidim razne kojekakve izmotacije na bazi seksa i upoznam Pariz i sa te strane. Mislili su da ću se iznenaditi i pasti u nesvest. A to je sasvim banalno i obično.

…. Nikako mi nije jasno zašto sam ja golišava u toj predstavi.

– To je umetnička vizija. Junakinja nije baš gola, već u nekom crnom kombinezonu.

– Dobro mi pod jorgan nisu zavirili. Ali, naposletku, ne moram to biti ja. Mogu razne druge!

– Tema je – žena pesnik.

– Koliko ja naše žene znam, sve su čednija vrsta pesnika. Čiste duše, bez želje da se razgolićuju. Sa ljubavlju koja je više platonska. Kad su volele, bile su to tragične ljubavi, što baš ne ide sa lepršavošću. Takva je bila Milica Stojadinović Srpkinja, koja piše kako se nagla nad bunar, ili Isidora Sekulić, koju takođe računam u pesnike, jer sve što je pisala bilo je prava poezija. Vrlo fina žena. Dobra i pametna. Uvek je bila do grla zakopčana. Samo jednom sam je videla u dekoltovanoj bluzi, i to kada sam bila u njenoj kući.

– Vi zračite erotizmom i životnom radosti. Uostalom, jednom ste rekli: “Ja sam samo spolja u tom dobu starosti u kojem jesam. Iznutra nikako ne ličim na starog stvora.”

– Da, al’ tu nije u pitanju radost. Već punoća i bogatstvo mišljenja. Od rane mladosti sam tužan pesnik, ali ljudi nisu imali antene za to. Tek poslednjih desetak godina uviđaju da sam sumorno biće. Više sam mislila o smrti i prolaznosti nego o životu. Život vole samo oni koji se boje smrti. Onaj koji te kritikuje, treba na neki način da ti bude srodan. Da te shvati! Sada su valjda nekako i pojmili da nisam nikakav đak-veseljak. Bila sam mlada, volela sunce, život, lepotu, što ne znači da sunce ne vole i tužni ljudi. Još kako! I vole život. Sem ako, ne daj bože, imaju neku patološku depresiju. Onda se ubiju, kao Branko što se ubio.

– Još uvek traju rasprave o smrti Branka Ćopića.

– Siroti Branko. Čovek tako čiste duše. Stanovali smo u istoj zgradi. Zajedno išli po školama da čitamo đacima, isto mislili o književnosti. Voleli svoj narod, brinuli se za njegovu sudbinu, kao za svoju rođenu. Imali smisla za humor, da vidimo tužno-smešno u ljudima. Takve nas je bog stvorio. Bio mi je blizak u tom pogledu. Kada nije pričao viceve, o sebi nije mnogo govorio. Bio je zatvoren čovek. Samo se tužno šalio. Bio je jedan gromadan, ogroman talenat. Stalno je nešto naviralo, pa on nije imao vremena da dorađuje te svoje stvari. Da je bar mogao da se suspregne! A zamisli ti našu literaturu bez njega? Volim više deset njegovih šala nego ne znam šta drugo. Nije on šaljivdžija, on je humorist. Smeje se spolja onome zbog čega u sebi plače. Psiholog đavolski. Kad te vidi, od prve te ošacuje. Ko si i šta si!

– Sad se svi pitaju kako ste.

– Da ti pravo kažem: brinu se ljudi da ne umrem. Ili da ne ostanem sakata. Da ne zamuknem! Naročito otkad sam pala. Mogla sam na mestu ostati mrtva. Jedna nevolja rađa drugu, druga treću. To i doktori znaju: “Sad smo vas srećno operisali, kost je legla na kost, svezali smo, ušrafili. Sad da prebrodimo još dve opasnosti! Reko’: koje su? Onda kada je prošlo nekoliko dana, vele: “Sad smo prebrodili još jednu opasnost.” Opasnost, ići nožem u telo. Rekli su mi: “Prvo, niste dobili emboliju, ni zapaljenje pluća, što kod starijih ljudi biva kada se operišu. Sada smo možda na konju.”

Kako sam se povredila? Ljosnula sam na terasi! Ne gledam pred noge. Zaneta sam. Tako i sada, da nema u glavi koješta, da ne mislim, ko zna. Ovako: te vežbe, ultrazvuk, gimnastika. Odnesu mi pola dana. Predveče sam kao pašče umorna. Ići sa štapom, to ti je kao da oreš njivu. Čitam ponešto. Sad baš Agatu Kristi. Pa se mislim: ta poubija pola sveta. Hoću nešto o ljubavi!

– Poznavali ste mnoge velikane: Rakića, Dučića, Crnjanskog. Ja ih znam samo iz čitanki. Kakvi su bili uživo?

– Crnjanski je bio lep čovek. Omalen, kočoperan, plavih očiju…

– Da li su ga devojke saletale?

– Nije bio mangup, ni ženskaroš, kako se to kaže. Imao je donje zube malo više izbačene napolje, pa je engleski mogao vrlo dobro da govori. A Krklec je bio baš lepotan, dok nije išao na neku operaciju sinusa. Kao cvet lep! Devojke su zajedno za njim trčale i nikada jedna na drugu nisu bile ljubomorne. Samo su išle da ga prate. Jedino su mrzele onu glumicu koju je on besomučno voleo.

– Dučić je bio gospodin?

– Nije bio lep, ali – šarmantan. Mogao bi ga ceo vek slušati. Hercegovac. Jednom mi je rekao: “E, moja Desanka, lepa ti je ona pesma ‘Zeleni vitez’, ali ne verujem da će tvoj dragi biti zadovoljan da samo sedi s tobom u senci od pupoljka. Nema toga nigde.”

– Nema vajde od nežnosti i romantike?

– Aha… Sretala sam ga na sastancima PEN-kluba. Već je bio stariji gospodin. Imao je štap. Sad ću i ja kao Dučić nositi štap. To mi je jedina uteha.

– Kako ste se nekad zabavljali?

– Kako ko. Razgovarali smo često o literaturi. Muškarci su išli da piju, ja u pozorište. Nikada nisam živela kafanskim životom. Kada mi je neko blizak, prošetam s njim. Ili ga dovedem u kuću.

– Da li su devojke morale da imaju obezbeđenu stalnu pratnju?

– Niko ih nije silovao na ulici, kao danas. Mogle su mirno da idu. Stanovala sam na Topčiderskom brdu i u ponoć sam se vraćala sama iz pozorišta kući. Bila je tamo jedna kasarna. Obično bih oslovila vojnika kada ga vidim: “Vojniče, daleko stanujem. Pođi sa mnom, da mi ne bi kakav mangup prišao.” On bi mi uzvratio: “Dobro, gospođice!” Ili, seko.

– Išli ste na igranke?

– Bilo je škola igranja, balova u Oficirskom domu. Samo, ja sam bila sportista, difovac i igrala sam jedino da svom mužu Sergeju Slastikovu Kalužaninu učinim zadovoljstvo kada negde izađemo. Nije mogao da zamisli da jedna dama ne igra. Rus. Zbog njega sam učila i da skijam. Kod njih dama mora da zna da kliza, skija, pleše. To je stvar vaspitanja. Nismo išli na planine, nego u okolinu Beograda, pa smo se tako spuštali. On velike spustove, ja male. Na kraju bih, obično, pala.

– O vama je mnogo pisano, ali mi se čini da još niste ispitani. Uspeli ste da sakrijete pravu priču?

– Tu su, mila, moji stihovi. Neka ih čitaju. Šta se koga tiče kome sam pisala pesme i s kim sam se zanimala? To je banalno. Treba li da kažem i kakve knedle jedem u supi? Lepo je Margareta Aliger rekla: “Biografija pesnika je u njegovim stihovima.” Ni ja više nisam sigurna kome sam ih posvetila. Najviše se sanja ono nepoljubljeno. Sve drugo je smuti pa prospi. Mada, čovek ne može da prođe kroz život kao pas kroz rosu.

Zakači ga nešto!

1 KOMENTAR

  1. Divno. Leprsavo, lepo i zagonetno
    kao Desankini stihovi:
    “Ne, nemoj mi prici… sve je mnogo
    lepse donde dok se ceka”
    Bila je prijatelj i sa Milovanom Djilasom.
    Druzila se sa njim kad NIKO nije smeo.
    Ja sam je volela i zbog toga.
    Ispravna i postojana.
    Hrabro nastavlja da prijateljuje
    sa “politickim Gubavcem”
    Hvala, gospodjo Jovanic.
    Vas tekst je kao Desankini stihovi,
    “ima neka tajna veza…”
    Da, dostojno ste pleli tajanstveni
    veo Desankine duse.

Comments are closed.