Sinoć su mojim roditeljima na večeri bili prijatelji s kojima se druže još iz vremena rane mladosti. Imaju čak i svoju Viber grupu. Zove se ‘Vranićka rapsodija’ i sebe nazivaju Vranićarima. Moj tata često okrene tu Viber grupu pa koga dobije s njim priča. O čemu god. Nekad se javi njih troje, četvoro, ili šestoro pa svi uglas razgovaraju na spikerfonu. Duška i Moša, Milica Tomić, moj tata, moja mama, Marjana – tatina prva ljubav, Bora i Dea… totalan miks svih i svačega. Fizičari, slikari, astronomi, arhitekte, književnici, konsultanti, lekari…
Kad pogledam svoje društvo, čini mi se da nikad nismo bili tako raznovrsno izmešani. Kao da nam se zanimanja prelivaju jedna u druga. Svi smo ili obrazovani ili samoprozvani umetnici u pokušaju. Kao da ništa drugo ne postoji. Kada bi oni bili čopor, tu bi bilo i mešanaca i vučjaka i pudlica i border kolija, dok smo u mom društvu svi mešanci, ali oni isti, iz jednog legla, oštre njuške, žute dlake. Zato volim da slušam priče Vranićara. Sve iz njihove mladosti zvuči luđe od svega što sam ja doživela… Recimo jednom kad su osamdesetih u Biogradu na Moru iznajmili najmanju jedrilicu koja postoji i svake noći spavali jedni na drugima kao sardine.
NASLOVNA STRANA NOVOG BROJA NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 10. APRILA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Neeljnik 691
Tagovi
