Naučnici su vešti u produžavanju života miševa. Rapamicin, često prepisivan kako bi se sprečilo odbacivanje organa nakon transplantacije, produžava očekivani životni vek miševa srednjih godina i do 60 odsto. Lekovi koje zovemo senolitici pomažu starim miševima da ostanu u snazi dugo nakon što njihovi vršnjaci uginu. Lekovi za dijabetes metformin i akarboza, ekstremno ograničenje kalorija, i – kako tvrdi jedan investitor u biotehnološke delatnosti – oko 90 drugih zdravstvenih zahvata, čine da miševi trčkaraju po laboratorijskim kavezima dugo nakon što im istekne rok trajanja. Najnoviji plan sastoji se u hakovanju samog procesa starenja reprogramiranjem starih ćelija u njihovo mlađe stanje, piše National Geographic.
„Ako ste miš, vi ste srećno stvorenje jer postoji mnogo načina da vam se produži životni vek“, kaže molekularna biološkinja Sintija Kenjon, čiji je revolucionaran rad pre nekoliko decenija delovao kao katalizator u području u kom se naučnici danas utrkuju svojim istraživanjima. „Uz to, dugovečni miševi izgledaju vrlo srećno.“
A šta je s nama? Koliko naučnici mogu da produže naš životni vek? Koliko daleko u tome treba da idu? Između 1900. i 2020. godine očekivani životni vek ljudi više je nego udvostručen – na 73,4 godine. Međutim, taj izvanredan dobitak imao je svoju cenu: zapanjujući porast hroničnih i degenerativnih bolesti. Starenje je i dalje najveći činilac rizika u slučajevima raka, srčanih bolesti, Alchajmerove bolesti, dijabetesa tipa 2, artritisa, plućnih bolesti i gotovo svakog drugog teškog oboljenja. Teško je zamisliti da bi neko želeo da živi mnogo duže ako to znači više godina slabosti i zavisnosti.
Oni eksperimenti s miševima možda dovedu do lekova za čišćenje molekularnog i biohemijskog otpada koji je uzrok velikog broja zdravstvenih problema u starosti, ili do terapija koje usporavaju – ili, još bolje, sprečavaju – njegovo gomilanje. U tom slučaju bi mnogi od nas do sredine svojih osamdesetih ili devedesetih godina došli bez bolova i tegoba koji te godine inače čine neugodnim. Veći broj nas bi mogao da dosegne ono za šta se veruje da je prirodni maksimalni ljudski životni vek, 120 do 125 godina. Danas to malo kome uspe. U industrijalizovanim zemljama na 6.000 ljudi tek jedan dosegne pun vek, a starost od 110 godina pređe tek jedan u pet miliona. Rekorderka, Francuskinja Žana Kalman, umrla je 1997. godine sa 122 godine i 164 dana.
Ljudska biologija bi, čini se, mogla da se podesi za dugovečnost. Nezamislivo bogatstvo čeka onoga ko odgonetne taj kod. Nije ni čudo da investitori ulažu milijarde u pokušaje naučnika. Kompanija Google predvodila je ta ogromna ulaganja i 2013. godine lansirala kompaniju Calico Life Sciences, u kojoj je Kenjonova potpredsednica Odeljenja za istraživanje starenja. Tokom poslednjih nekoliko godina ulaganja u tu industriju potiču od tehnoloških tajkuna, ljudi koji su se preko noći obogatili na kriptovalutama, a u najnovije vreme i od saudijske kraljevske porodice. Izgleda da se svako ko ima novca za bacanje sada kladi da će starenje biti nova – ili zapravo prva – velika stvar.
Koliko naučnici mogu da produže naš životni vek? Koliko bi daleko u tome trebalo da idu?
Na tom polju napredak pokreće veštačka inteligencija, Big Data (obrada enormnih količina podataka), reprogramiranje ćelija i sve izvrsnije razumevanje milijardi molekula kojе naša tela održavaju u formi. Neki istraživači čak govore o „lečenju“ starenja.
Ljudi vekovima jure san o večnoj mladosti. Pa ipak, proučavanje starenja i dugovečnosti pre 30 godina bilo је toliko zanemareno područje nauke da je Sintija Kenjon imala problem da pronađe mlade istraživače koji bi joj pomogli pri eksperimentima – koji su na kraju otvorili put u to polje nauke. Radila je na Kalifornijskom univerzitetu u San Francisku kada je tokom eksperimenta promenila jedan gen u sićušnim valjkastim crvima poznatim kao C. elegans i time udvostručila njihov životni vek. Ti mutanti su se ponašali mlađe, žustro gamižući pod mikroskopom, dok su njihovi nepromenjeni vršnjaci samo tromo ležali.
Kenjonino zapanjujuće otkriće pokazalo je da na starenje može da se utiče – da njime upravljaju geni, ćelijski putevi i biohemijski signali. „Čitava stvar se pomerila od maglovite do nauke koju svi razumeju“, kaže. „I svako može time da se bavi. Ljudi su se jednostavno uselili na to polje nauke.“
Međutim, odlaganje smrti kod crva i miševa ne znači da će biti uspešno i kod ljudi. Nakratko se činilo da će nam senolitici, molekuli koji uništavaju štetne ćelije koje se tokom godina nakupljaju, dati prvu terapiju protiv starenja, koja će proći špalir farmaceutskih regulatornih ustanova. Ali jedno od prvih kliničkih ispitivanja, nestrpljivo iščekivana studija terapije osteoartritisa, otkrilo je da ona nije smanjila ni oticanje ni bol u zglobovima ništa bolje nego placebo. Istraživači i biotehnološke kompanije sada testiraju senolitike za lečenje rane pojave Alchajmera, tzv. dugog kovida, hronične bolesti bubrega, telesne slabosti kod preživelih od raka, kao i jedne komplikacije dijabetesa koja može da izazove slepilo. U toku su i klinička ispitivanja drugih jedinjenja protiv starenja. Međutim, za sada nijedan od eksperimentalnih lekova koji su imali blistav učinak na miševe nije ušao u upotrebu.
Čini se da bi ljudska biologija mogla da se optimizuje za duži životni vek. Onoga ko reši tu zagonetku čeka nezamislivo bogatstvo.
„Postoji mnogo različitih pristupa“, kaže Kenjonova. „Ne znamo da li će bilo koji od njih da uspe. Možda će svi! Možda će njihove kombinacije biti čarobne. Dobra vest je da su ljudi doslovno prihvatili ovu vrstu nauke kao stvarnu. Uzbuđeni su zbog mogućnosti. Samo, najpre moramo da isprobamo mnogo toga. I to je ono što ljudi sad rade.“
VOLT Krompton, penzionisani biomedicinski inženjer u Silicijumskoj dolini, ima 69 godina. Kosa mu je bujna i bela, nosi belu kozju bradicu i ima mračnu sliku o starenju. „U godinama sam kada se vrtim sve brže i brže ka dnu ve-ce šolje“, kaže. „Pogledate oko sebe i vidite da sve više vaših vršnjaka umire od strašnih bolesti. I sam imaš razne male muke i bolove; odjednom te kad trčiš boli koleno. I tako bla, bla, bla. Ako nije jedna stvar, onda je neka druga.“
S takvim načinom razmišljanja ne čudi to što je Krompton postao opsednut starenjem i istraživanjima o produžavanju života. Čitao je studije o miševima. Pomagao je u laboratoriji za dugovečnost. Prisustvovao je konferencijama na kojima su naučnici govorili o „obeležjima“ starenja – međusobno povezanim načinima na koje naša biologija s vremenom krene naopako.
Zaštitne kapice na hromozomima, zvane telomeri, skraćuju se. Genom postaje nestabilan i množe se mutacije DNK koje uzrokuju rak. Promene se događaju u epigenomu – spojevima koji se vežu na DNK i regulišu aktivnost gena. Neke ćelije postaju stare, što znači da prestaju da rade normalno, ali ne umiru, nego poput nekakvih zombija luče hemikalije koje uzrokuju upale. Poremećaji se javljaju u putevima koji reaguju na hranjive materije, lipide i holesterol, što metabolizam izbacuje iz ravnoteže. A taj spisak se nastavlja. Ne postoji konsenzus o tome kako promene utiču jedna na drugu, ni koju bi bilo najvažnije rešiti.
Na jednoj konferenciji Krompton je čuo naučnika Gregorija Fahija kako objašnjava svoju teoriju da se imunološko starenje može preokrenuti lečenjem timusa, male žlezde u grudima koja podstiče razvoj T-ćelija koje se bore protiv bolesti. Fahi je tražio dobrovoljce da bi testirao svoju ideju da injekcije rekombinantnog ljudskog hormona rasta mogu da podmlade grudnu žlezdu i pojačaju oslabljenu odbranu tela od bolesti. Taj lek se decenijama koristio za lečenje dece preniskog rasta. Fahi ga je tokom osam godina s vremena na vreme ubrizgavao samom sebi. Sa svojom gustom tamnosmeđom kosom i mladalačkim entuzijazmom izgledao je kao da je u zavidnoj formi za nekog o kome bi već trebalo da se brine socijalno osiguranje. Krompton se prijavio.
Fahi, koji je glavni naučni direktor kalifornijske kompanije Intervene Immune, poznat je kao kriobiolog koji je razvio tehniku za očuvanje bubrega izvan tela tako što ih je ispunio etilen-glikolom i čuvao na minus 135 °C do presađivanja. Izazvao je pometnju kada je odmrznuo zečji mozak u skoro savršenom stanju, pobuđujući nadu da će se naći način da mozgovi sisara, uključujući i naše, prežive kriogeno čuvanje. Fahi je timusom očaran već decenijama, otkako je pročitao studiju naučnika koji su osvežili imunosistem pacova usađivanjem ćelija koje stvaraju hormon rasta. Veruje da će nas većina lekova koji produžavaju život miševa razočarati jer „ne čine ništa da vaš imunosistem ne propadne“.
Rekombinantni ljudski hormon rasta ne može da se patentira, pa njegova prenamena za terapiju protiv starenja neće proizvesti finansijsku lavinu poput novog leka. Takođe, povezan je s povećanim rizikom oboljenja od nekih vrsta raka. Fahi je pokušao da zainteresuje druge naučnike za kliničko ispitivanje, ali nije uspeo. „Uzeo sam stvari u svoje ruke i počeo da regenerišem sopstveni timus na osnovu informacija koje sam mogao da prikupim iz studije o pacovima“, kaže.
Budući da lek može da poveća rizik od dijabetesa tipa 2, dodao je dve tablete: metformin i dehidroepijandrosteron, ili DHEA, hormon koji poboljšava regulaciju šećera u krvi. Za oba se takođe smatra da ublažavaju posledice starenja i obično se koriste u tu svrhu. Metformin, koji 150 miliona ljudi širom sveta uzima za lečenje dijabetesa, može da smanji pojavu neurodegenerativnih bolesti i raka. Američki istraživači planiraju istraživanje kako bi videli da li sprečava ili odgađa velike bolesti povezane sa životnom dobi. Neki od njih ne čekaju nego sami uzimaju metformin svaki dan.
Ljudi vekovima slede snove o večnoj mladosti. Ipak, proučavanje starenja i dugovečnosti do pre 30 godina bilo je zanemareno područje nauke.
Krompton kaže da je odmah osetio posledice Fahijevog režima. „Činilo mi se kao da mogu da preskočim visoke zgrade jednim skokom.“ Neželjene kilograme je skinuo bez dijete. Još jedan učesnik, 70-godišnji Henk Pelisijer, kaže da je počela da mu raste smeđa kosa koja je prethodno bila bela.
Testovi su pokazali da se proizvodnja T-ćelija povećala s lečenjem, masti timusa su nestale, a zdravlje bubrega i prostate se poboljšalo. Najupečatljivije je to što su, mereno takozvanim epigenetskm satom, muškarci izgubili prosečno dve i po godine biološke starosti. Taj postupak meri hemijske promene u DNK u krvi, koje menjaju genski izražaj i označavaju protok vremena.
Fahijeva studija, objavljena 2019. godine u časopisu Aging Cell, bila je premala da bi išta dokazala, a nije bila ni praćena proverom pomoću placeba. Ipak, taj eksperiment je pružio izazovni nagoveštaj da bi medicinska intervencija mogla da smanji biološku dob osobe. Stiv Horvat, koji je razvio epigenetski sat, danas neizbežan alat u istraživanju dugovečnosti, bio je očaran. Ovaj 55-godišnji genetičar i biostatističar učesnik je većeg ispitivanja koje Fahi sada sprovodi.
I sam Fahi, koji sada ima 72 godine, prijavio se kao dobrovoljac za eksperiment i nastavio s injekcijama hormona. „Nažalost, penjem se prema nebu“, kaže. „Sat mi otkucava. Moram što brže obaviti svoj posao kako bih spasao ne samo sve druge nego i sebe.“
Moja majka Doroti, koja sada ima 98 godina, nadživela je mog oca, svoje dve mlađe sestre i partnera iz poznog dela života. Kratke sive šiške uvek su joj savršene, kao iz salona. Mršava je i hoda polako, sa štapom, ali se drži uspravno. Radnim danom uglavnom pohađa časove vežbanja u komšiluku, pleše i ruča s prijateljima. Nikad ne zaboravlja rođendane ili da plati račune.
Njen način života, inače, ne bi predvideo tako zdravu dugovečnost. Pobegla je iz nacističke Nemačke kao adolescentkinja, propatila zverstva, iako je nikad nisam čula da koristi tu reč. Pušila je decenijama. Otac mi je bio mesar; živeli smo na crvenom mesu. Ono što je pozitivno, uvek je bila fizički aktivna. Kao dete se takmičila u trčanju, hodala pet kilometara do posla i nazad, i godinama, nakon što je otišla u penziju, plivala nekoliko puta nedeljno.
Naučnici proučavaju zdrave starije ljude poput moje majke i prate stogodišnjake kako bi otkrili način na koji oni uspevaju da prkose aktuarskim tablicama. Četrdesetogodišnja direktorka biotehnologije Kristen Fortni, s doktoratom iz medicinske biofizike, pristupa ovom zadatku pomoću ogromnog broja podataka i matematičke čarolije. Većina razvoja lekova protiv starenja ima za cilj da popravi nešto što ide naopako; Fortnijeva pokušava da shvati šta sve ide dobro.
„Uvek sam problemu pristupala iz perspektive onoga šta će imati najveći uticaj“, kaže Fortnijeva. „Tražim plodove koje je najlakše ubrati. Oduvek verujem da ću to postići kopirajući ono za šta već znam da funkcioniše. Svi ti primeri uspešnog starenja ljudi već postoje […] pojedinci koji su uspeli da dođu do sto i više godina, a da njihovi mišići još uvek rade i da im mozgovi još uvek rade. Dakle, znamo da to može da se postigne.“
Fortnijevina kompanija BioAge Labs u Ričmondu u Kaliforniji analizira krv i tkiva skladištena u biobankama od Havaja do Estonije. Uzorci su povezani sa elektronskim zdravstvenim kartonima, tako da Fortnijeva i njene kolege znaju zdravstvene ishode ljudi iza svake bočice krvi. U potrazi su za biomarkerom kojim se odlikuju ljudi koji stare na dobar način. Mašine u svakom uzorku mere desetine hiljada varijabli, uključujući 7.000 proteina. Pre deset godina i najbolja tehnologija mogla je da ih izdvoji tek nekoliko stotina. Koristeći veštačku inteligenciju naučnici tada identifikuju moguće ciljeve za lekove i pretražuju gomile potencijalnih lekova koje su farmaceutske kompanije odbacile, koji su razvijeni u druge svrhe i za koje se pokazalo da su bezbedni za upotrebu, ali nikada nisu pušteni u promet.
Fortnijevin je tim testirao nekoliko desetina kandidata za lekove na miševima, a dva u kliničkim ispitivanjima. Jedan cilja imunosistem, a drugi se bavi mišićnom masom i snagom. Budući da američka savezna Uprava za hranu i lekove (FDA) odobrava lekove samo ako sprečavaju ili leče neku bolest, a starenje ne smatra bolešću, ispitivanja poput Fortnijevinog istražuju učinak leka na neko zdravstveno stanje povezano sa starenjem. Ambicije istraživača, međutim, gotovo su uvek mnogo veće.
Na primer, Fortnijeva procenjuje jedinjenje kodnog naziva BGE-117 za mišićne disfunkcije u starijoj dobi jer deluje na put koji je važan za regeneraciju tkiva, vaskularno remodeliranje i druge ključne procese. Kompanija objašnjava da se nada ciljanju „većeg broja bolesti starenja s velikim neispunjenim potrebama, visokom rasprostranjenošću i ogromnim tržištima“.
Kad sam posetila superstarce Vere Gorbunove – oko 300 golih slepih kučića – bilo je vreme hranjenja. Broj je približan; jedno leglo se bilo okotilo četiri dana ranije, a jedna trudna ženka je izgledala kao da će da pukne. U frižideru se nalazio široki izbor, uključujući dva kilograma jabuka, 18 klipova kukuruza, jedan kilogram celera, tri vrećice zelene salate, ljubičasto grožđe, banane, beli krompir, batat i šargarepa, sve iz organske proizvodnje.
U zatočeništvu gola slepa kučad mogu da žive više od 40 godina – 10 puta duže nego što je tipično za glodare njihove veličine. Nisam odolela a da ne pomislim da bismo živeli svi duže da jedemo isto što jedu ova mala, naborana, zubata stvorenja. Supružnici Gorbunova i Andrej Seluanov oboje su biolozi na Univerzitetu u Ročesteru i proučavaju golu slepu kučad u nadi da će im ukrasti recept za dugovečnost. „Kod svake dugovečne životinje nalazimo nešto novo“, kaže mi Gorbunova. „Ludo!“
Tajna izvanredne dugovečnosti nekih životinja podstakla je istraživanja širom sveta. Istraživači su izdržali arktičke oluje i morsku bolest kako bi uhvatili, proučili, označili i ponovo oslobodili grenlandske ajkule, koje žive najmanje 250 godina, a možda čak i koji vek više. Naučnici koji su kopali Venerine školjke s morskog dna severno od Islanda izvukli su jednu staru 507 godina. Biolog sa Univerziteta u Birmingemu Žoao Pedro de Magaljais, tražeći odgovore u građi DNK, sekvencionirao je genom grenlandskog kita, grdosije od 54.500 kilograma, za kojeg se smatra da je prvak dugovečnosti u svetu sisara. Nažalost, ugrožen je zagađenjem i drugim pretnjama. On je takođe radio s Gorbunovom i Seluanovim na proučavanju genoma golih slepih kučića.
Stanište tih glodara u Ročesteru u Državi Njujork jeste toplo (32 stepena), tamno i vlažno poput jazbine. Svaka kolonija – kraljica, njene pratilje i mnoge generacije njenih podanika – nastanjuje svoju vlastitu nastambu od pleksiglasa. Sastoji se od širokih cevi koje povezuju tri velika rezervoara, odeljenih za spavanje, jelo i nuždu. Ako se golim slepim kučićima neki obrok ne dopadne, kaže Nensi Korson, koja upravlja kolonijama, „staviće ga u toaletni odeljak“.
Izgledaju neodoljivo društveno dok se prevrću jedni preko drugih i skupljaju na gomile, ali ratoborno su teritorijalni. Istraživačica Ročel Bufenštajn, koja ih je u svojoj laboratoriji na Univerzitetu Ilinois u Čikagu nekada imala više od 7.500, a sada ih ima 2.000, otkrila je da stari ne ugibaju češće od mladih. „Mnogi od njih uginu u borbama“, kaže Gorbunova. „To ne zavisi od starosti.“
Gorbunova mi je pokazala ostale stanovnike njene laboratorije: damarske slepe kučiće; čileanske degu glodare, koji su model za proučavanje Alchajmera; i afričke bodljikave miševe, koji imaju gotovo mitsku moć regeneracije kože i hrskavice. Veliki zamrzivač prepun je tkiva veverica, zečeva, bodljikavih prasića, dabrova, poljskih miševa, slepih miševa i dvadesetak drugih vrsta. Uzorke dobija od istrebljivača, lovaca, službenika za kontrolu životinja i državnih službenika za zaštitu divljači. Neke od njih i sama lovi u zamke. Nemački ovčar Volfi, deo porodice, čiji je uramljeni portret izložen u njenoj kancelariji, ponekad na kućnom pragu ostavi pokoji mali leš. Na to sam se trgnula. „Svi oni služe nauci“, uverava me.
Grenlandski kitovi imaju više od hiljadu puta veći broj ćelija u telima nego mi, što bi trebalo dramatično da poveća rizik od mutacije uzrokovane rakom. Oni, međutim, ne dobijaju rak. Istraživanja su pokazala da su zapanjujuće efikasni i tačni u popravljanju DNK i održavanju ćelija zdravima. Gorbunova je otkrila da i druge dugovečne životinje, uključujući gole slepe kučiće, imaju ovu supermoć.
Slepi miševi majstorski kontrolišu upale. Mogu da budu nosioci virusa, a da se ne razbole, što je umeće koje je privuklo globalnu pažnju nakon što se posumnjalo da su izvor pandemije virusa korona. „Za slepe miševe smo bili zainteresovani i pre kovida“, kaže Gorbunova. Naučnici procenjuju da su hronične upale, koje sa starenjem često napreduju, glavni činilac u više od polovine svih smrtnih slučajeva u svetu.
A goli slepi kučići? Jedno od njihovih čuda suprotstavljenih starenju jeste hijaluronska kiselina, sluzavi šećer koji luči njihovo vezivno tkivo. I naše telo je proizvodi, a sastavni je deo mnogih krema za kožu „protiv starenja”. Gorbunova i Seluanov otkrili su, međutim, da je goli slepi kučići proizvode u većoj količini i to verziju s drugačijom, težom molekularnom strukturom, koja se sporije degradira od naše. (Na moje razočaranje, rekla mi je da se ona proizvodi drugačije od skupih proizvoda kojima mažem lice.) Hijaluronska kiselina golih slepih kučića ne samo da im kožu čini dovoljno gipkom da uspevaju da se provuku kroz skučene tunele nego, kako su biolozi otkrili, takođe sprečava nastanak tumora kod ove vrste.
Proučavanje dugovečnosti naučnike neizbežno navede da razmišljaju o sopstvenoj. Kada pređu određenu dob, mnogi učine nešto – ili mnogo toga – kako bi sprečili molekularna oštećenja. Gorbunova, koja ima 51 godinu, kaže mi da jede morsku travu jer aktivira sirtuin 6, belančevinu koja pomaže u popravljanju DNK i doprinosi genomskoj stabilnosti. Zvuk zvona na mobilnom joj je lavež psa, a kaže da je svoju specijalizaciju odabrala jer „voli životinje i sve što od njih može da nauči“. Izgledalo mi je onda podesno što sopstvenu dugovečnost nastoji da podrži konzumiranjem ribe.
Gorbunova ne proučava ljude, iako se i mi smatramo dugovečnim životinjama. Nadživljavamo sve ostale primate, i to ne samo zato što je za njih verovatnije da će ih pojesti lavovi. Već unutar jedne generacije, smatra Gorbunova, imaćemo tretmane koji će ljudski život produžiti za deceniju ili dve. Da bi se otišlo još dalje, potrebno je iz temelja promeniti ljudski operativni sistem – ali to možda i nije toliko luda ideja kao što zvuči. „Mislim da je to moguće“, kaže.
Japanski istraživač matičnih ćelija Šinja Jamanaka 2006. godine otkrio je kako da reprogramira odrasle ćelije i vrati ih u embrionalno stanje. Ovo otkriće je radikalno izmenilo biologiju ćelija i potragu za načinima lečenja ljudskih bolesti, donevši Jamanaki Nobelovu nagradu. Sada su istraživači odlučni da tehniku zvanu ćelijsko reprogramiranje, ili epigenetsko reprogramiranje, iskoriste kako bi preokrenuli starenje i iskorenili bolesti koje ono nosi.
„Implikacije bi mogle biti veće od CRISPR-a“, kaže biolog Dejvid Sinkler, spominjući revolucionarnu tehnologiju za prepravljanje gena. „Nastradaću zbog ove izjave! To je sigurno najveća stvar od CRISPR-a do danas u smislu količine uloženog novca i ljudi koji ulaze u rad na tom području.“
Grupa istaknutih tehnoloških preduzetnika, uključujući Džefa Bezosa, potresla je usko povezani svet istraživanja starenja početkom 2022. godine pokretanjem projekta reprogramiranja Altos Labs, vrednog tri milijarde dolara. Jamanaka se prijavio kao savetnik, a s prestižnih akademskih položaja namamljene su i druge naučne superzvezde. U zavisnosti od vašeg gledišta, tako ogromno ulaganje u tehnologiju koja je sama po sebi još u embrionalnoj fazi ili simboliše oholost Silicijumske doline ili pokazuje lukavu opkladu o budućnosti medicine. „Ako nauka nije uverljiva, ljudi neće ulagati ozbiljan novac“, kaže Stiv Horvat, koji se nedavno povukao sa Univerziteta u Kaliforniji u Los Anđelesu kako bi se pridružio Altosu. „Dakle, pitanje je samo hoćemo li vi i ja od toga imati koristi.“
Jamanaka je koristio četiri belančevine poznate kao transkripcijski faktori, koje pokreću i regulišu genski izražaj, kako bi izbrisao identitet zrelih ćelija – u suštini ih vratio u njihovo prvobitno stanje. Skok od toga pa do primene na starenje došao je od Huana Karlosa Izpisue Belmontea, biologa koji proučava regeneraciju organa. Želeo je da iskoristi Jamanaka faktore da vrati vreme samo delimično, obnavljajući mladalačku otpornost ćelija, zadržavajući pritom njihov identitet i funkciju.
On i njegov tim na Institutu za biološke studije Salk u La Joli u Kaliforniji eksperimentisali su s miševima nekoliko frustrirajućih godina dok nisu došli do protokola koji je podmladio životinje umesto da ih ubije. Koristili su delimično reprogramiranje kako bi produžili život miševa koji su prerano ostarili i ubrzali zaceljivanje kod normalno starih miševa s povredama mišića. U to vreme Izpisua Belmonte je rekao da su ti eksperimenti pokazali da starenje „možda neće morati da ide u jednom smeru“.
Kao naučni direktor u Altosu, on o pretvaranju starenja u dvosmernu ulicu više ne govori javno. Kompanija insistira da se ne bavi preokretanjem starenja, već preokretanjem bolesti. Možda ulagači žele da se distanciraju od duge, sumnjive istorije „antiejdžing“ podvala, ili su se usmerili na ono što će Uprava za hranu i lekove da odobri: tretmane za bolesti, a ne za starenje. Ali nisam jedina kojoj razlika nije sasvim jasna.
„Koja je razlika?“, pita Sinkler, kolutajući očima.
On je profesor genetike i ko-direktor Centra za biološka istraživanja starenja Pol F. Glen na Medicinskom fakultetu Harvard, a ne krije svoju misiju da osujeti starenje, uključujući i sopstveno. Osnovao je i investirao u više od deset kompanija za komercijalizaciju tehnologija i molekula dugovečnosti. U 53. godini uzima metformin i posipa svoj doručak resveratrolom. „Sve stvari o kojima ljudi pričaju isprobam bar jednom“, kaže. „Radoznao sam. Volim da eksperimentišem.“ Diže tegove kako bi podigao nivo hormona – na Instagramu je objavio da mu je nivo testosterona visok. Nedavno je usvojio vegansku ishranu. „Nije tako dosadna kao što sam mislio da će biti“, kaže mi. Svoju biološku dob pažljivo prati preko kompanije InsideTracker, koju savetuje, a koja analizira 43 biomarkera.
Kada sam ga posetila u kancelariji, ponudio je da mi pokaže svoje rezultate. Pogledali smo grafikone na monitoru kompjutera. Prvo: C-reaktivna belančevina, pokazatelj upala. „Daleko sam ispod onoga što bi imao 20-godišnjak“, kaže. Prošao je kroz druge podatke, zaključujući: „Daleko sam iznad lestvice postavljene za mlade.“
Sinkler je modifikovao Jamanakinu formulu, eliminišući jedan transkripcioni faktor koji je bio obeležen mogućnošću raka, a zatim je koristio delimično reprogramiranje da bi miševima povratio zgnječene očne živce. „To je bilo izuzetno“, kaže. „Pomislio sam da, ako je ovo stvarno preokret starenja, trebalo bi da budemo u stanju da preokrenemo i bolesti povezane sa starošću.“ Pokušao je s miševima koji su patili od poremećaja sličnog glaukomu – i vid im se vratio. Međutim, nisu bili naročito stari, pa je Sinkler odlučio da reprogramira ćelije gerijatrijskih miševa, koji su zbog starosti izgubili vid. Njegov kolega koji se bavi oftalmologijom kladio se da neće uspeti.
„I pogodite šta se desilo?“, pita Sinkler. „Uspelo je.“
Od objavljivanja rezultata u časopisu Nature u decembru 2020. godine Sinkler je nastavio ispitivanja i kaže da izgleda da su koristi dugotrajne. U međuvremenu, on i istraživači u njegovoj laboratoriji izvode neverovatne eksperimente „povratka u budućnost”, u kojima ubrzavaju starenje kod miševa, čineći ih izmučenim i tromim, ili ubrzavaju starenje samo jednog organa ili svih. Uključivanjem starenja nadaju se da će naučiti kako da ga isključe.
Sinkler je ciljao očni nerv jer je to jedno od prvih mesta na koje utiče starenje. Ubrzo nakon rođenja gubimo sposobnost regeneracije ćelija očnog nerva. Veruje da njegove studije nude model koji menja pravila za lečenje povreda kičmene moždine i poremećaja centralnog nervnog sistema. Ako vraćanje starosti ćelije unazad može da povrati izgubljeni vid, kaže, zašto onda ne i sposobnost hodanja ili pamćenja.
NIKO NE zna kad će i da li će svemirska tehnologija, poput ćelijskog reprogramiranja, učiniti za ljude ono što tako čudesno postiže kod miševa. Ali, u međuvremenu, u borbi protiv starenja može da se učini mnogo toga. Istraživači u harvardskoj Školi javnog zdravlja „T. H. Čan” pregledali su decenije podataka o 123.219 odrasle osobe u Sjedinjenim Državama i otkrili da pet navika može da produži životni vek za 14 godina kod žena i 12 godina kod muškaraca: dobra ishrana, redovna fizička aktivnost, zdrava telesna težina, nepušenje i umerenost u alkoholu.
„Ako ćete odabrati samo jednu – što ne preporučujem – to je vežbanje“, kaže Met Keberlajn, profesor laboratorijske medicine i patologije i direktor Instituta za istraživanje zdravog starenja i dugovečnosti na Univerzitetu u Vašingtonu.
On je okoreli naučnik, a ne fitnes-guru. Njegova laboratorija je razvila robotsku platformu WormBot, koja prikuplja podatke iz stotina paralelnih eksperimenata istovremeno kako bi se iz njih izvukli činioci koji utiču na životni vek nematodnog valjkastog crva, C. elegans. Takođe testira rapamicin na psima. Ali bez obzira na to koliko je zauzet, tri dana nedeljno 51-godišnji Keberlajn odlazi u improvizovanu teretanu u svojoj garaži i radi ciklus potisaka s klupe, čučnjeva, mrtvog dizanja i vežbi za ramena, kako bi održao mišićnu masu. „Za većinu ljudi starijih od 50 godina, gubitak mišićne mase zbog sedelačkog načina života obično je jedan od najvažnijih činilaca za predviđanje kasnijih loših zdravstvenih ishoda“, kaže.
Stručnjaci za fitnes neprestano se svađaju oko toga koji režim vežbanja najviše pospešuje zdravlje i snagu u poznim godinama života. Slično tome, stručnjaci za ishranu ne slažu se oko optimalne ishrane – vremenski ograničena ishrana, povremeni post, keto, veganski, mediteranski, šta god.
Ispitivanja na životinjama pružaju ubedljive dokaze da strogo ograničenje unosa kalorija produžava životni vek. Teško je utvrditi da li to važi i za ljude. Nacionalni institut za starenje pokrenuo je pre dve decenije veliku studiju kako bi se izmerili učinci ishrane koja unos kalorija smanjuje za 25 odsto. Ali iako su učesnici dobili savete, softver za praćenje onoga što su jeli, a neko vreme i obroke, umanjili su unos kalorija za samo 12 odsto. To me je podsetilo na lekara koji mi je jednom rekao da je za zdravlje najbolja ona dijeta koje ćeš se pridržavati.
Beka Levi, profesorka epidemiologije i psihologije na Univerzitetu Jejl, ukazuje na još jedan važan uticaj na zdravu dugovečnost, a koji možemo kontrolisati: naša uverenja o starenju. U jednoj studiji koja je ponavljana širom sveta, Levijeva je otkrila da ljudi koji u svojim tridesetim i četrdesetim godinama imaju pozitivna očekivanja od starosti – na primer, izjednačavaju je s mudrošću, a ne s propadanjem – veća je verovatnoća da će decenijama kasnije biti dobrog zdravlja. U drugom istraživanju pokazala je da stariji ljudi koji imaju pozitivne poglede na starenje imaju mnogo više šanse da se u potpunosti oporave od neke onesposobljavajuće povrede. Posebnim istraživanjem je ustanovljeno da je pozitivan pogled na starost povezan s manjim rizikom od Alchajmerove bolesti. Levijeva je otkrila da ljudi s pozitivnim uverenjima o starenju žive u proseku sedam i po godina duže od onih sa sumornim.
Međutim, čitanje radova naučnika koji pokušavaju da razreše misteriju starenja teško da će učiniti da se osećate dobro u vezi sa starenjem. Ideja o „lečenju“ starenja prikazuje ga kao patološko stanje. Objavljeni radovi nemilosrdno počinju s lošim vestima. Tipičan uvod bi glasio: „Starenje je degenerativni proces koji dovodi do disfunkcije tkiva i smrti.“ Što sam više saznavala o nauci, to su me više uzbuđivale mogućnosti koje su otkrića nudila, ali sam, približavajući se dobi od 68 godina, više bila uznemirena sopstvenim šansama.
Stiv Horvat je ponudio da me testira epigenetskim satom. Test se zabrinjavajuće zove GrimAge (sumorne godine). Poslala sam mu dve bočice svoje krvi. Nedugo zatim otvorila sam izveštaj: biološka starost bila mi je 3,3 godine niža od hronološke starosti. Izveštaj je sadržao i veselu „čestitku“: „Već pobeđujete vreme!“ Ali osećala sam se loše. U trci s vremenom nisam bila u istoj klasi s Dejvidom Sinklerom.
A onda sam pomislila na svoju majku, koja u kasnim devedesetim još uvek uživa u životu. Istraživanje Beke Levi uverilo me je da mamin pogled na svet bar delimično objašnjava njenu vitalnost. Nikada je nisam čula da gunđa oko rođendana, ili da kaže da nešto ne može jer je prestara, a to je pritužba koju sad već čujem i od prijatelja mojih godina.
„Ne“, kaže kad to napomenem. „Nisam prestara. Možda ću nešto raditi sporije, a možda i manje. Ali nisam prestara za ples, za hodanje ili bilo šta što volim.“
Zastala je. „Pa, ne bih više plivala.“
„Zašto? Zato što to nisi radila dugo?“
„Ne, nego zato što mi se ne sviđa kako izgledam kupaćem kostimu.“
Tagovi
