“Naš skorojevićki mentalitet postajao je svetsko-skorojevićevski. Tito ga je spektakularno oličavao u svemu”: Neobjavljene beleške Dobrice Ćosića o “Bajci”

0
Fotografija: Igor Pavićević

Dobrica Ćosić je Bajku objavio 1965. godine. Imao je tada 44 godine i tri romana za sobom: Daleko je sunce, Koreni i Deobe. Četvrti roman je njegovu dotadašnju romanesknu sliku sveta, prelomljenu između Korena i Deoba neuspelim pokušajem da napiše roman o Prvom svetskom ratu sa radnim naslovom “Rat” (iz čije je samo primarne motivacije nastao njegov najznačajniji roman Vreme smrti), još snažnije uzburkao i zamutio dinamičnim razgranavanjem neočekivanim za čitalačku publiku i književnu kritiku. Umesto o Katićima, Babovićima i Dačićima, kako se očekivalo, Dobrica Ćosić je napisao faustovski roman o svojim snovima i moravskom đavolu – Anđami, a poetiku modernizacije realističkog modernističkog romana snažno radikalizovao iskorakom u alegoriju i filozofsko-poetsku romanesknu formu.

Radeći na priređivanju rukopisa svog oca, u dnevničkim beleškama sam naišla na zapise o Bajci koji nisu bili na uobičajeni način “dnevnički” i asocijativno neobavezni, ni ispovedni, već su ličili na tekst koji je imao spoljašnji povod. Raspitavši se o prirodi tih beležaka saznala sam da je u njima skicirao predgovor od kojeg je odustao, a bio je namenjen za BIGZ-ovo izdanje Bajke, 1984. godine. Ovaj autobiografski zapis, dakle, nije autopoetika Bajke i nije jedini Ćosićev tekst o Bajci u njegovim dnevničkim beleškama. Međutim, udaljenost od prvog izdanja Bajke, 1965. godine – duga skoro pola stoleća, koherentnost teksta i mišljenje pisca da ga je pisao sa uverenjem da iskazuje svoju istinu o sebi i svetu koja je prethodila romanu koji sam nazvala Bajka, motivisali su me da ga u vidu zapisa prvi put objavim uz izdanje Srpske književne zadruge, 2010. godine.

“U životu moje generacije, one koja je vodila narodnooslobodilačku borbu i pobedila u partizanskoj revoluciji, mislim da je bila prelomna šesta decenija. Ja sam je tako doživeo. Po mnogo čemu ta šesta decenija idejno i moralno je složenija od one prethodne koja je započela četrdesetosmom. Četrdesetosma je bila svetsko-istorijski čin s kojim je Jugoslavija stupila na pozornicu sveta, sa onim dobicima i rizicima, sa odgovornostima koje takva zbivanja nose i na koje obavezuju. Jugoslavija je Staljinovim napadom 1948. godine postala zemlja i država sa značajem koji je bio neadekvatan jednoj maloj, siromašnoj, neprosvećenoj zemlji, koja pred silnikom iz Kremlja može da isturi samo srce i gole pesnice. Hrabrost i prkos… Dostojanstvo i istinu. Sve su to vrednosti koje ne impresioniraju veliki svet; to su vrline, ako se i primete, kojima se retko ko divi. Ali 1948–1953. godine svet je bio podeljen i u podeli sa rovovima zauzeo borbene pozicije započevši hladni rat koji će u istoriji sveta imati, možda, univerzalnije i dugotrajnije posledice no Drugi svetski rat. Mi, Jugoslavija, u prvoj deceniji hladnog rata, bili smo pravo svetsko čudo: posle Hitlera i Staljinu smo rekli – Ne! A to “Ne” mnogo je smetalo silniku iz Kremlja i dosta koristilo Zapadu i “slobodnom svetu”. Ime naše zemlje često je bilo u novinskim naslovima; Tito i Jugoslavija postali su simbol otpora i prkosa i onim najvećim i najopasnijim. U našu patriotsku i revolucionarnu svest ulivalo se divljenje antikomunističkog Zapada, pa je i svaki mali čovek Jugoslavije i pred sobom i pred drugima postao mnogo veći no što je u stvarnosti bio. Nas je razastrala nacionalna, jugoslovenska taština. Naš skorojevićki mentalitet postajao je svetsko-skorojevićevski. Tito ga je spektakularno oličavao u svemu.”

Izvodi iz knjige “Vreme sa ocem” Ane Ćosić Vukić objavljeni su u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 1. septembra

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs