Kako se približava zima, energetika postaje tema o kojoj svako ima nešto da kaže, pa tako i sve veći broj kompanija odlučuje da uloži u obnovljive izvore energije. Iako smo formalno nova advokatska kancelarija, već primećujemo da je sve veći broj zainteresovanih klijenata u domenu energetike. Zaključak je, shodno tome, odmah na početku: energetika nikad nije bila „lagana letnja tema“, ali ove jeseni u očima privrede preti da zaseni čak i sastav nove vlade.
Da krenemo od početka. Još od proleća, energetska kriza je jedna od najvećih na svetu. Ali, kako se jesen približava, a prognoze ostvaruju, postaje jasno da će najskuplje biti ono čega nema, a to je upravo struja. To dokazuje i trenutna cena struje u EU, koja krajem avgusta prelazi 600 evra po MW, a u pojedinim zemljama članicama prešla je čak 1.000 evra.
Iako EU već decenijama ulaže u obnovljive izvore radi jačanja energetske samostalnosti, smanjenja emisija CO2 i klimatske neutralnosti do 2050. godine, svedoci smo potpunog zaokreta u energetskoj politici. Za to su možda najbolji primer nemački zeleni. A sama EU je početkom marta predstavila sveobuhvatni plan mera da se smanji potražnja za ruskim gasom za dve trećine i da se, najkasnije 2030. godine, obezbedi potpuna nezavisnost od energenata iz Rusije. Kada uzmemo sve u obzir, činjenice govore sledeće:
Prvo, EU se vraća uglju i ponovo otvara termoelektrane na ugalj. Otvaranje rudnika uglja definitivno predstavlja poslednje sredstvo, posebno imajući u vidu količinu državne pomoći koju je EU dala upravo za zatvaranje rudnika. Primera radi, pre samo četiri godine Poljska je dala 1.79 milijardi evra državne pomoći za zatvaranje rudnika uglja, dok je sada među prvim zemljama koje ih ponovo otvaraju.
Drugo, jedan od faktora rasta cene struje su i skuplji sertifikati za emisiju CO2 usled ponovnog otvaranja termoelektrana na ugalj.
Zatim, pre zaokreta u energetskoj politici EU, odnosno pre nego što je ugalj postao prihvatljiv usled nedostatka alternative, finansiranje projekata vezanih za ugalj u Srbiji je postalo nepoželjno. Podizanje stepena kvaliteta iskopavanja i korišćenja uglja je pod budnim okom EU, ali i Energetske zajednice koja je već vodila postupke protiv Srbije, upravo u predmetima finansiranja projekata vezanih za ugalj, kakvi su postojali u Kolubari i Kostolcu.
Sa druge strane, Srbija je od zemlje u kojoj su se obnovljivi izvori energije mogli naći samo u pričama, postala atraktivna destinacija za ovakav vid proizvodnje električne energije. Tako u Srbiji biomasa učestvuje u potencijalnom kapacitetu sa 60,3%, a vetroelektrane proizvode oko 398 MW energije godišnje, dok je izdato preko 30 dozvola vetroparkovima. Naravno, ovi brojevi posledica su i značajnih stranih investicija, gde se najbolje pokazalo udruživanje stranih i domaćih investitora, čiji je odličan primer Fintel Energija, kao sinergija inostranog iskustva i lokalnog znanja.
Međutim, iako većina uviđa značaj i potencijal obnovljivih izvora, činjenica je da je trenutna eksploatacija i dalje na izuzetno niskom nivou, te da Srbija tek treba da otpočne sa korišćenjem svog punog potencijala.
Jedan od podsticaja za investiranje u obnovljive izvore energije je izvesnost u zaključivanju ugovora sa Elektroprivredom Srbije za otkup električne energije. Iz različitih razloga ovako proizvedena struja ipak ne završava uvek u državnim skladišnim kapacitetima, već se često izvozi u zemlje EU u kojima postoji značajna tražnja i znatno viša cena.
I na kraju, šta ova kriza znači za Srbiju?
Beskompromisnu borbu za energetsku nezavisnost. Neophodnost višemilionskih ulaganja u obnovljive izvore energije, gasovodnu infrastrukturu i kapacitete za skladištenje energenata. Na ovaj način bi postignuti međunarodni dogovori, poput onog sa Azerbejdžanom, mogli da se realizuju i obezbede energetsku diverzifikaciju. Kreativnih alternativa je mnogo, samo što vremena za realizaciju ponestaje.
Tagovi
