“Nacrtao bih mural na betonu Trga republike”

"Pijanista - pet godina na ulici" naziv je monografije i izložbe koju će Andrej Josifovski, asistent na Arhitektonskom fakultetu, predstaviti 3. oktobra u Galeriji SKC u Beogradu. Josifovski je mnogo poznatiji kao Pijanista - crtač murala, onih koje ste svi videli, i u Beogradu, i po Srbiji, a možda niste znali da su njegovi. Onaj Jokić, pa Raduljica i Teodosić, Nole, Lane Gutović, patrijarh Pavle, sve je to njegovo...

0
Foto: Đorđe Kojadinović za Nedeljnik

Andrej Josifovski poznatiji je kao Pijanista. “P” je veliko, jer je to samo nadimak. Ne svira, dakle, na klaviru, mada će prste i ruke izveštiti tako da fasciniraju možda više od Betovenove sonate. On je strit artist, crtač murala, onih koje ste svi videli, i u Beogradu, i po Srbiji, a možda niste znali da su njegovi. Onaj Jokić, pa Raduljica i Teodosić, Nole, Lane Gutović, patrijarh Pavle… svi su njegovi. I svi imaju status kultnih.

“Pijanista – pet godina na ulici” naziv je monografije i izložbe koju će Andrej Josifovski predstaviti 3. oktobra u Galeriji SKC u Beogradu. A kao podnaslov izabrao je – “Zid i delo”.

“Život” je, iz uobičajene sintagme, zamenjen “zidom”. Iz više razloga. Prvi, jer je suviše mlad, ima samo 28 godina, da bi sumirao život i delo. Drugi, njegova umetnost nastaje na zidovima. I treći, on zaista i jeste dobro vreme svog života poslednjih nekoliko godina proveo verući se po fasadama i darujući drugačiji duh gradskim ulicama.

Andrej je opčinjen ulicom. Mada, njegova biografija ne odaje utisak tipa s asfalta, već više momka odraslog u tipičnoj građanskoj porodici. Završio je muzičku školu, odsek klavir, pa studije na Arhitektonskom fakultetu, a sada je na redu i doktorat.

“Zato je i direktor moje osnovne škole napisao u tekstu za ovu monografiju kako je jednog dana do njega došla vest da onaj najbolji đak sada šara nešto po zidovima na ulici”, kaže Andrej. “Ali ipak sam ja odrastao u Zemunu, to je to”, objašnjava on kako je uspeo da pogodi duh ulice, iako nije bio njen junak, i preslika ga na zidovima za kojim se svi okreću.

“Ali padalo je i meni, kao klincu među tim uličnim tipovima, svašta na pamet. Da budem, na primer, vođa navijača. Sve je to bilo kratkotrajno, jer sam imao viziju, nisam skretao s puta”, kaže Andrej.

A na tom putu, imao je svoje heroje. U njihovim karakterima prepoznavao je delove svog, najčešće one koje imaju veze sa buntovnošću, pobunom, nekom vrstom kontre.

“Protiv prostakluka, zato svoj bunt u šali nazivam ‘prostačkim'”, objašnjava Andrej.

Tako se neki od njegovih najpoznatijih murala sa likovima slavnih glumaca, sportista, velikana uglavnom nalaze iznad razrovarenih i blatnjavih livada, kao zaprepašćeni ili besni nad stanjem u društvu, kulturi i umetnosti.

Prvi “ispit” položio je kod Laneta Gutovića.

“Sećam se da je ispred murala došao skamenjenog lica. Tek posle sat vremena, ugledao sam njegov smešak i znao da sam uradio pravu stvar. ‘Junače’, rekao mi je, ‘šta ja treba da uradim za tebe?’ Odgovorio sam mu: ‘Ma, samo da se potpišete ispod murala’, što je i učinio. Te reči su mi dale takav vetar u leđa i bez njih možda sve ovo što sam do danas uradio ne bi imalo taj smisao, ili bi bar sve bilo drugačije.”

Na Andrejevim muralima našli su se i drugi “buntovni” umetnici, Sergej Trifunović, Dragan Jovanović… Ali nisu i Miki Manojlović ili Lazar Ristovski.

“Ne znam kako bih nacrtao te portrete. Obično crtam portrete ljudi koji mi iz svakog ugla izgledaju isto”, priča Andrej ne zaboravljajući da ga sa jednog od njih gleda i Bora Đorđević.

“To je bilo pre četiri godine. Ja njih poštujem zbog muzike koju su radili. Ali, posle svega, imam gorak ukus u ustima. Ne kajem se što sam naslikao taj mural, ali mogu da kažem da sam blago razočaran. Razmišljao sam, pokušavao sam da nađem opravdanje, ali ne mogu da ih krivim. Mogu da krivim samo društvo u kome je ‘Čorba’ imala razloga da tako nešto uradi”, priznaje Andrej.

Posebna iskustva ima sa muralima sportista. “Bilo je nekoliko apsurdnih situacija”, seća se Andrej.

“Rešio sam sa Bobom Živkovićem da naslikam mural naših košarkaških olimpijaca, u stvari, mural Raduljice, kao zahvalnost svima njima. I tako ja naslikam tu bradu u koju smestim i medalje, ruke i noge koje se bore. Taj mural je nastao iz prkosa, sećam se da je tada bilo raznih priča i sumnji prema njima. Uradio sam to za sebe. I prođu dva meseca, kad meni stigne poruka na Instagramu od izvesnog Badžonija. Kao, mnogo ceni i poštuje moj rad, želeo bi da se upozna sa mnom. Odgovorio sam mu kako sam baš sada u nekoj gužvi, da će biti vremena. Prođe godinu dana od te poruke, ponovo stigne ista, od tog Badžonija, kao, i dalje želim da se upoznamo, nezavisno od murala sa mojim likom. Vidim da smo se ranije dopisivali, i krenem da skrolujem, kad vidim nešto što do tada uopšte nisam video. U potpisu, Miroslav Raduljica. Čoveče, nisam mogao da verujem! Kad smo se upoznali, izvinjavao sam mu se što sam ispao takva budala. I sada razmenjujemo poruke i šalimo se, uvek se provuče i poruka kako bih ja voleo da budem sportista, a on da slika murale. Raduljica i ja imamo jedno, doduše, kratko, ali veliko prijateljstvo”, priča Andrej čiji je mural drugog košarkaša izazvao radost skoro pa jednaku njegovim najneočekivanijim dodavanjima – mural sa likom Nikole Jokića u njegovom rodnom Somboru.

“Bilo je hladno. Bio sam sâm sa zidom, a dole je bio fotograf koji je sve vreme beležio proces. Imao sam slušalice na ušima i nisam čuo šta se dešava ispod mene. Tek kad sam sišao, fotograf mi je rekao da je tu prošao Nikolin otac i pozdravio me. Toliko mi je bilo neprijatno. Morao sam da zovem Raduljicu da ispeglamo stvari. Jer, opet je ispalo kao da sam uobraženi umetnik. Sutradan sam se čuo sa Jokićevim ocem, ali nismo uspeli da se vidimo, jer je on morao u Denver. Video sam kasnije da se Jokić slikao ispred murala i verujem da mu se dopao. Ali nismo se upoznali. Pregovori su u toku. Posrednik je, naravno, kapiten”, priča Andrej.

Stigne mi poruka na Instagramu od izvesnog Badžonija. Kao, mnogo ceni i poštuje moj rad, želeo bi da se upozna sa mnom. Odgovorio sam mu kako sam baš sada u nekoj gužvi, da će biti vremena. Prođe godinu dana od te poruke, ponovo stigne ista, od tog Badžonija, kao, i dalje želim da se upoznamo, nezavisno od murala sa mojim likom. U potpisu, Miroslav Raduljica

Iako su mu murali sa poznatim licima doneli veliku popularnost, jer kako on kaže, imaju komercijalnu prirodu – najbrže stignu do medija i publike – prema njegovom i radu njegovih “fasadnih” kolega i dalje postoje predrasude i nema nikakve podrške.

“A mislim da radim prave stvari za ovaj grad. Jedan profesor mi je rekao: ‘Ti radiš i za one ljude koji nikad nisu ušli u muzej, da vide malo boje'”, kaže Andrej.

“Ovde se i dalje na uličnu umetnost gleda kao na avangardu, iako je ona u svetu postala skoro pa mejnstrim”, kaže on.

“Na Bežanijskoj kosi je do sada oslikano više od 1.500 kvadratnih metara zida, to je postao jedan pravi urbani distrikt na koji niko ne obraća pažnju. Uspeo sam da dovedem u Beograd i jednog od najpoznatijih svetskih, a svakako najpoznatijeg meksičkog uličnog umetnika u Beograd, i to je objavilo svega nekoliko medija. Ja sam bio, u materijalnom smislu, na čistom gubitku. Možda bi bilo drugačije da sam mahnuo sa neke bine za neku siću, što bi rekao Lane, a nije da nije bilo takvih ponuda”, priča Andrej.

Sve što radi, radi pod imenom, prezimenom i pseudonimom Pijanista. Po mraku, ali javno. “Kad bi pročitali sve moje intervjue, mogli bi da me osude na nekih desetak godina”, šali se Andrej i priča kako je jednom prekršajno osuđen. “U presudi je pisalo — osuđen zbog crtanja grafita”, kaže on.

“Jednom su me legitimisali, ne zbog crtanja, nego ovako, na ulici. Gledaju oni ličnu kartu. ‘Pijanista?’, pitali su me. ‘Nisam znao da to piše u ličnoj karti’, odgovorio sam im. Prepoznaju me, hoću da kažem.”

Andrej Josifovski je i asistent na Arhitektonskom fakultetu. Uskoro bi trebalo i da doktorira.

“Ali se nikada neću predstavljati kao doktor. Šta bi trebalo, da stanem i kažem, znate, ja sam pravi doktor nauka? Nikad. Samo ih gledam i razmišljam – dokle!? Ali to neće stati, jer, kao na jednom mom crtežu, sve palete uvezane su jednim istim koncem”, kaže Andrej.

O poslednjim dešavanjima u Beogradu, kao što je na primer, rekonstrukcija Trga republike, Andrej kaže da je to pokazalo koliko njegovu struku ne pitaju mnogo o onome o čemu bi ona morala da bude pitana.

“Stručna javnost nije ni konsultovana. Uostalom, ovde kao i da nema arhitekture. Ona je svedena na investitorsku. Sramota je šta nam se sve dešava”, kaže on.

Za betonsko prostranstvo na Trgu bi, kaže Pijanista, možda i bilo rešenja. “Neki mural, na primer.”

A poslednji serijal njegovih murala, na vodi, otkriva suštinu njegovog stvaralaštva, onaj prkos o kom je pričao na početku.

“‘Poruka u boci’. Boca koja kao da plovi malo iznad površine vode. U njoj je poruka za spas kulture”, kaže Andrej.