“Na nas ova bolest više neće”: Ovako izgleda “nova normalnost” u Vuhanu

Autori članka: Kris Bakli, Kit Bredšer, Vivijan Veng i Ejmi Ćin, The New York Times International Report

0
Svakodnevna rutina vratila se u kineski Vuhan, godinu dana nakon izbijanja epidemije. Pank koncert održan nedavno. Fotografije: Žil Sabrije za Njujork tajms

Sećanje na duge i mučne mesece strogog karantina kao da je izbledelo u Vuhanu, prvom gradu koji je bio na udaru novog koronavirusa. Sada kada njegovi žitelji idu dalje, često se citira jedna kineska izreka, koja upozorava da “ne treba zaboraviti bol nakon što se ožiljak zaleči”.

Za mnoge u ovom gradu u centralnoj Kini, izreka sažima iskušenje: kako ostaviti iza sebe loša sećanja i uživati u oporavku. A porodice koje u potaji i dalje plaču znaju koliko je opasno da javnost tako brzo zaboravi na živote izgubljene bez potrebe.

Pre godinu dana, kada je Vuhan zatvoren, ovaj grad predstavljao je upozorenje svim drugima o tome koliko je virus opasan. Sada on najavljuje postpandemijski svet u kojem olakšanje zbog lica koja nisu sakrivena iza maski, radosne sastanke na javnim mestima i normalno putovanje gradskim prevozom pomalo sakriva emotivne šokove.

Stanovnici Vuhana uživaju u običnim zadovoljstvima koja su pre svega dvanaest meseci proglašena za najveće opasnosti, poput šetnje i šopinga duž ulice Džijanghan. Kancelarijski radnici utrkuju se za mesta u metrou, koji je bio zatvoren tokom čitavog karantina. Restorani i splavovi, karaoke barovi i diskoteke su ispunjeni žagorom i pesmom. Sve to delovalo je nezamislivo prošle godine. Sve to i dalje deluje nezamislivo velikom delu sveta.

“Vuhan je sada najbezbedniji grad u čitavoj zemlji”, kaže Song Datong, penzionisani vozač autobusa. “Na nas ova bolest više neće.”

Ali ispod ove raspevane normalnosti, neke ožalošćene porodice i dalje ne mogu da potisnu teška sećanja i bes, i ne mogu da se snađu u trijumfalnoj proslavi budućnosti koju je nametnula i vlada. Neki se i dalje drže za predmete koji su im ostali od najvoljenijih. Drugi skreću pogled, pokušavajući da zaborave.

Džu Tao, 44-godišnji radnik metalne industrije, živi u delu Vuhana u kojem je bilo ozbiljno žarište. Još je besan zbog svoje tetke, 82-godišnjakinje koja je preminula od koronavirusa. On veruje da je i njegova rođaka stradala od korone, iako mu je zvanično rečeno da je imala bakterijsku upalu pluća.

“Ljudi iz Vuhana koji su svuda oko mene ponašaju se kao da se ožiljak zalečio i da su zaboravili na bol”, kaže on. “Ali nije tako. Ožiljci su još tu, a oni su zaboravili na bol.”

Iskustvo iz Vuhana biće značajno za Njujork, Nju Delhi, Rio de Žaneiro i druga mesta koja će se s vremenom oporavljati.

Ali dok Vuhan hita napred, nema mnogo mesta – ne računajući groblja – gde se priča o onima koji nisu više sa nama.

Komunistička partija Kine je uspela da smanji broj zaraženih i da vrati Vuhan u život, mnogo brže nego što je to uspela bilo koja druga zemlja. No moć Kine se tu ne zaustavlja: ona uspeva da kontroliše i sećanje na katastrofe, da briše prošlost koja joj se ne sviđa, da izostavlja ključna pitanja iz svog zvaničnog narativa.

Neke porodice ne mogu da se pomire sa tim i nimalo im se ne sviđa proslava pobede. Neke porodice bore se protiv pokušaja države da prikrije loše rukovođenje krizom na početku, uprkos tome što im preti pritvor ili praćenje. No većina se povukla u svoj privatni bol, koji se samo pojačava kako se približavala prva godišnjica krize.

Vuhan je otišao pod ključ 23. januara prošle godine. Spočetka je grad bio ispunjen šokom i tugom. Zvaničnici su tvrdili da se virus neće širiti. Ljudi su trčali u supermarkete da se snabdeju hranom, ili su trčali u bolnice na najmanji kašalj ili temperaturu.

“Nije bilo ljudi ni automobila na ulicama Vuhana, samo kola hitne pomoći. A ni oni nisu uključivali sirene, samo bi svetlima upozoravali prolaznike, da ne bi plašili ljude”, kaže Ma Kećin (66), penzionisani metalostrugar.

Bolnice su nicale za svega nekoliko dana, da prihvate zaražene, a nacionalna mobilizacija uspela je da predupredi manjak zdravstvenih radnika i opreme. Vuhan je postao jedna košnica barikada i kontrolnih tačaka. Svuda su bile plastične barijere i metalne kapije kojima bi se zaptivali čitavi delovi grada.

Posle 76 dana, u aprilu je grad ponovo počeo da živi. Zvanično je saopšteno da je bilo 50.333 slučaja zaraženih koronavirusom i 3.869 smrtnih slučajeva. Neke studije navode da je broj zapravo mnogo veći. Stanovnici su iskalili bes na zvaničnicima, koje su optužili da su dozvolili virusu da se razmahne.

Kineska vlada pritiska ljude u Vuhanu, ali i u drugim delovima zemlje, da gledaju u budućnost i da umanje, ako ne i zaborave, smrti i nedaće od prošle godine. Na vrhuncu krize, vlada je pretvorila sajamske prostore u privremene bolnice. U jednom od ovih centara trenutno se održava izložba o krizi u Vuhanu.

Središnji heroj je Si Đinping, lider Komunističke partije koji je, prema izložbi, rukovodio nacionalnom mobilizacijom pomoću koje je infekcija brzo iskorenjena. Lekari i drugi “mučenici” koji su stradali u borbi sa pandemijom ovekovečeni su na belom zidu, ali na hiljade građana nema sopstveni zid.

U medijima se Vuhan slavi kao “grad heroja”, veliki trijumf Kineske komunističke partije. Retko ko pominje broj mrtvih.

Mnogi u Vuhanu prihvatili su verziju događaja koju je servirala kineska vlada, i smatraju da je njihov “grad heroja” vodio tešku i neravnopravnu bitku protiv virusa koji je razorio mnogo bogatije zemlje. Neki žitelji sada su voljni da pređu i preko onih prvih grešaka, nakon što su videli kako su prošle Sjedinjene Države i druge zemlje.

Delovi Vuhana pulsiraju privrednom aktivnošću. Kineski potrošači iz srednje klase, koji su nekada išli na odmor u Evropu i tamo kupovali, sada su bliže kući. U šoping-molu “Vuhan plaza” šljašte izlozi Diora, Luja Vitona i Kartijea.

Čak i pre nego što se okončala kriza u Kini, političari su pritiskali lokalne zvaničnike da nanovo pokrenu privredni život. Oživljeni su i infrastrukturni projekti, a fabrike za elektronske uređaje već imaju veliki broj narudžbi iz zemalja gde virus i dalje vlada.

“Vuhan se manje-više vratio na svoje noge, i mnogi dolaze ovde da se opuste”, kaže Ma Tengjun (40), koji radi u službi za iznajmljivanje bicikala.

Nešto dalje od imućnijih delova grada, oporavak nije toliko ujednačen. Vide se nejednakosti u kineskom društvu.

U “Vanda plazi”, na jugozapadu grada, Sje Tjantjan, radnica u butiku, čeka potencijalne mušterije. Prodaja je manja za barem trećinu nego pre pandemije, kaže ona, i seća se jedne mušterije koja je dugo razmišljala o kupovini.

“Nekoliko puta je dolazila da proba garderobu”, kaže Sje. “Ali i dalje nije ništa kupovala. Posle mi je rekla da jednostavno nema novca.”

U starom delu grada, neke prodavnice i dalje su zakatančene. Nema mnogo posla ni na zelenoj pijaci, gde se prodaje voće, ali i sveže meso. No grad je nastavio sa frenetičnom modernizacijom: u delu grada po imenu Minćan danonoćno rade buldožeri. Ruše se stare i dotrajale zgrade, pravi se mesto za nove.

No neki u Vuhanu su nervozni: šta ako se kriza vrati? Mnogi na ulicama i dalje nose maske. Znakovi upozoravaju stanovnike da paze na simptome, da ne treba da putuju uoči lunarne Nove godine, i da ne dele hranu sa drugim osobama.

Infracrveni monitori skeniraju i radnje i hotele, pokazujući spektralne slike kupaca i gostiju. Na čekpointima se i dalje registruju posetioci. Tu im se meri i temperatura.

Ljudi koji su preležali kovid kažu da ih komšije i rođaci i dalje posmatraju podozrivo, kao da su i dalje zarazni.

“Moji roditelji su se oporavili, ali ih je i dalje strah da će ih ljudi oko njih izbegavati”, kaže Džao Ting, žiteljka Vuhana. “Kad nalete na komšije s kojima bi ranije stali da se ispričaju, sada im samo mahnu i vrlo taktički krenu dalje.”

Za Jang Min, koja je izgubila ćerku od virusa, krenuti dalje deluje nezamislivo. Ali jednako je nepodnošljivo prisećati se svega od lane. U malenom stanu, ćerkina violina i dalje stoji na vrhu jedne stalaže.

“Držim je tu, ali nemam snage da je pogledam”, kaže gospođa Jang. “Kad god mi neko pomene moje dete, moram da se okrenem i odem odatle.”

Njena ćerka Tijan Jusi (24) razbolela se u januaru, dok je primala terapiju za rak dojke u jednoj bolnici u Vuhanu. Tijan je ubrzo preminula. Na odeljenju intenzivne nege ležala je blizu svoje majke. Obe su imale koronu.

Jang Min (50) i dalje zahteva odgovore zbog smrti ćerke. Ona zna da je potpuno suludo suprotstaviti se Komunističkoj partiji. Kada je otišla ispred sedišta Komiteta partije u Vuhanu, sa fotografijom svoje ćerke, radnici obezbeđenja su je oterali. Kada je pokušala ponovo, njena ulica je bila puna policajaca.

“Mislim da je trenutno beznadežno, ali ne mogu da se predam”, kaže ona.

Teško je bol uskladiti i sa svakodnevnim pritiscima da se preživi.

Starija sestra Su Min ne može da okači fotografiju svog oca, kao što je tradicija. Njen tata preminuo je početkom februara prošle godine. Njena sestra, koja je uspela da preživi virus, i dalje je teško pogođena smrću oca i vremenom koje je provela sa groznicom u ad hok centru za izolaciju.

“Ne smemo ni da joj pominjemo ono što se događalo tada”, kaže ona. “A sve fotografije mog oca su sklonjene.”

No Su nema mnogo vremena da bude žalosna, jer mora da izdržava širu porodicu. Ona i njen suprug sada treba da budu tu i za njenu majku, sestru, sestričinu, ali i roditelje njenog oca.

Za novogodišnje praznike, početkom februara, njena porodica je planirala da ožali svog oca po lokalnom običaju, koji uključuje paljenje tamjana i čitanje molitvi. Nadala se da će doći i njena sestra.

“Pokušavala sam da je ubedim”, kaže Su. “To je prva Nova godina za naše preminule.”

Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom jeziku, koji se dobija na poklon uz svaki primerak Nedeljnika od četvrtka, 11. februara

Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime