I to se dogodilo. Makednoska pravoslavna crkva – Ohridska arhiepiskopija je dobila Tomos i SPC je zvanično priznala autokefalnost.
Na kraju se ispostavilo, eto posle 55 godina raskola, da je samo trebalo lepo da zamole.
Prethodne nedelje su bile izuzetno turbulentne za pravoslavni svet, posebno za pravoslavce na Balkanu, a brzina kojom su se događaji odvijali pomalo je podsetila na rušenje Berlinskog zida. Baš kao što je kovitlac istorije ubrzao stvari 1989. godine u Istočnoj Evropi i kada se licitiralo da li će komunizam pasti za pet, deset ili dvadeset godina, tako je i rušenje virtuelnog „tabanovačkog zida“ koji je razdvajao Srpsku pravoslavnu crkvu i crkvu u Makedoniji, doveo do priznanja autokefalnosti, netom posle dogovora kojim je Makedonska pravoslavna crkva vraćena u okrilje majke crkve SPC, kada su brojni poznavaoci prilika u crkvenim krugovima, na prvom mestu bili iznenađeni, a na drugom predviđali da je autokefalnost – posebno ona koja bi došla odlukom SPC – na dugom štapu i da se može čekati decenijama.
Teško je setiti se kada je srpski velikodostojnik ili bilo ko sa funkcijom koja nosi težinu u nekoj bivšoj republici SFRJ, a da to nije Republika Srpska ili prosrpski deo Crne Gore, dakle među nesrbima, dočekan sa toliko radosti. Možda je pre dvadeset godina to moglo da se zamisli, ali ko je mogao da zamisli da će to biti neko iz crkve?
Patrijarh Porfirije je na zajedničkoj službi u Hramu Svetog Klimenta Ohridskog u Skoplju, koji je bio „revanš“ za prethodno služenu zajedničku liturgiju u Hramu Svetog Save u Beogradu, mnoge iznenadio kada je izgovorio reči koje će verovatno zauzeti važno mesto u nekim makedonskim istorijskim čitankama: „Sada, braćo i sestre, kada dođemo ovde, donosimo vam još jednu radost…“; mnoge je saopštavajući da je Sinod SPC jednoglasno odobrio autokefalnost iznenadio i unutar srpske crkve, iako jednoglasnost odluke, prema glasovima koji dolaze iz SPC, nije bila upitna ni u jednom trenutku. Najviše iznenađenja je, kako smo mogli da čujemo od pojedinih izvora iz SPC, izazvala brzina kojom je ova odluka doneta.
Kada se dublje uđe u suštinu problema – a to se retko činilo, pojednostavljujućim paralelama između crkvenih sukoba u Crnoj Gori i Makedoniji, pa i Ukrajini – koji je rezultirao raskolom dugim 55 godina, od kada je MPC samoinicijativno proglasila autokefalnost i na pola veka se isključila iz kanonskog života u pravoslavnom svetu, pitanje autokefalnosti zapravo samo po sebi nikada suštinski nije bilo upitno.
„Ono što jeste bilo sporno je način proglašenja autokefalnosti, ali ne i sama autokefalnost, odnosno volja crkve u Makedoniji da do nje dođe“, objasnio nam je jedan izvor iz SPC.
Kada je Sabor SPC saopštio da pozdravlja kanonsko jedinstvo i prihvatanje „Makedonske pravoslavne crkve – Ohridske arhiepiskopije“ da prihvata status koji joj je dodeljen 1959. godine od Sabora SPC, već je bila dovoljno „revolucionarna“ vest, što je, ispostavilo se, bio logičan korak vraćanja MPC u majku crkvu, da bi ova mogla da joj odobri autokefalnost.
U jednom delu SPC verovalo se, kaže nam jedan izvor, da je crkveni sukob u Makedoniji zapravo i najmanje bio potreban SPC. U široj slici je tako otklonjena i zapravo jedina suštinska neuralgična tačka u odnosima srpskog i makedonskog naroda. Odluka jeste naišla na negodovanje i osude jednog, svakako konzervativnog i nacionalističkog, dela javnosti koji je u davanje autokefalnosti makedonskoj crkvi učitavao „izdaju“, i predvorje „priznanja Kosova“. Niko od velikodostojnika SPC nije detaljno obrazlagao ovu odluku, ali se u nezvaničnim analizama ovakve teze apsolutno odbacuju, upravo jer se ceo spor sa Ohridskom arhiepiskopijom temeljio na proceduralnim i kanonskim preprekama nastalim 1967. kada je samoinicijativno proglašena autokefalnost.
„SPC Makedoncima nikada nije osporavala ni nacionalnu posebnost, ni jezik, niti bilo šta slično“, naglasio nam je jedan izvor. Ovo se može ilustrovati i time što se patrijarh German jedno vreme, pre raskola, potpisivao kao „patrijarh srpski i makedonski“.
Naravno da situacija nije bila baš tako jednostavna kako se sada čini, i tako lako rešiva, iako nije nelogično postaviti pitanje zašto se raskol nije ranio rešio. Prethodnih pokušaja je bilo više, još od patrijarha Pavla, 2002. godine i famoznog Niškog sporazuma koji su episkopi makedonske crkve potpisali i pristali na najširu autonomiju, pa potom pod pritiskom iz Skoplja od toga odustali. Svaka ideja pomirenja je podrazumevala vraćanje u okvire majke crkve, da bi se pitanje autokefalnosti ostavilo za kasnije. Prema nekim informacijama, bilo je razgovora i za vreme patrijarha Irineja o nekoj vrsti sporazuma, u šta se uključio i makedonski državni vrh sa nekadašnjim premijerom Gruevskim, pre nego što je pobegao iz zemlje. Tada makedonskoj strani, prema tim informacijama, period od nekoliko godina čekanja na autokefalnost nije bio dovoljan. Jer to ni proceduralno nije stvar od nekoliko dana.
Patrijarh Porfirije je primenio drugačiji pristup, autokefalnost je podarena, tenzije su otklonjene, a pravno-tehničke formalnosti su ostavljene da se vrše u miru.
Kraj raskola se, ipak, ne može posmatrati samo na relaciji SPC i MPC. S jedne strane, neki izvori nagoveštavaju da su i politički odnosi između Srbije i Severne Makedonije u kontekstu Otvorenog Balkana ubrzale rešavanje problema, ali ga je posebno teško posmatrati kao izolovan odnos u vreme kada je Pravoslavna crkva globalno opterećena sukobom između Carigradske i Moskovske patrijaršije.
Prema jednom izvoru Nedeljnika, SPC je pokazala želju da prekine „višegodišnju politiku nepotrebnog zameranja i provociranja Carigrada“ koje bi, prema nekim tumačenjima, moglo da se tumači kao demonstracija vernosti Moskvi jednog dela onih u SPC koji su, izvor će nam reći i „preko noći“, postali glavni zastupnici njenih interesa. I dalje je SPC za nijansu bliža Moskvi, ali prema našim izvorima poslednji postupci patrijarha su upravo učinjeni da bi se SPC vratila na umerenije pozicije
Srpska pravoslavna crkva je u ovom sukobu lavirala po sredini, sa mestimičnim naginjanjem prema Moskvi.
Prema jednom našem izvoru, SPC je pokazala želju da prekine „višegodišnju politiku nepotrebnog zameranja i provociranja Carigrada“ koje bi, prema nekim tumačenjima, moglo da se tumači kao demonstracija vernosti Moskvi jednog dela onih u SPC koji su, izvor će nam reći i „preko noći“, postali glavni zastupnici njenih interesa.
Takođe u SPC se može čuti da je Carigrad imao uistinu sporne postupke i pretenzije, a da je za SPC bilo važno da izbegne njihovo opravdanje.
U crkvenim krugovima bližim Moskvi, više po inerciji, baš kao i među nacionalistima, odluka Vaseljenske patrijaršije od 9. maja o vraćanju kanonskog statusa Ohridskoj arhiepiskopiji, prikazivana je kao sporna i kao mešanje u unutrašnja pitanja SPC. Jedan naš sagovornik nam je rekao da je upravo time Vaseljenska patrijaršija pokazala da poštuje prava i jurisdikciju SPC.
Vaseljenska patrijaršija ovom odlukom i načinom na koji je formulisana, prema tumačenju jednog našeg izvora, nije izašla iz domena ovlašćenja koja joj pripadaju. Ona je odlučivala po apelaciji, i to samo u vezi sa pitanjem koje SPC suštinski nikada nije osporavala MPC – pitanju kanonskog statusa njene jerarhije i njene pripadnosti Pravoslavnoj crkvi. A drugom tačkom odluke je predviđeno da sva pitanja regulisanja konačnog kanonskog statusa MPC ona mora rešavati sa SPC.
Dinamika kojom su se odnosi potom razvili ne ukazuje na suštinski zaokret SPC u odnosima u pravoslavnom svetu. I dalje je SPC za nijansu bliža Moskvi, ali prema našim izvorima poslednji postupci patrijarha su upravo učinjeni da bi se SPC vratila na umerenije pozicije i „balansiranje“.
Zanimljivo je i da će obe patrijaršije, i Moskovska i Carigradska, tako se očekuje, pozitivno gledati na priznanje autokefalnosti MPC. Moskva, s jedne strane, ima interes da se naglasi da samo majka crkva može priznati autokefalnost, što se nije ispoštovalo u slučaju davanja autokefalnosti Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi.
Dosledno po kanonima, zapravo, majka crkva ne može da daje autokefalnost, to može, kako kažu, „samo celina Pravoslavne crkve“, ali do toga ne može doći bez inicijative majke crkve. Zato je patrijarh Porfirije naglasio da će po okončanju formalnosti pozvati druge sestrinske crkve da prihvate autokefalnost MPC. Verovatno će se najviše iščekivati reakcija Bugarske pravoslavne crkve koja je prethodnih godina pokušavala da se uključi u spor i nametne kao majka crkva makedonskoj, nudeći da se preko nje „vrati u kanon“. MPC se, dakle, našla u toj zamci između bugarske crkve od koje bi joj pretio neki vid pokušaja asimilacije i Vaseljenske patrijaršije koja joj priznaje „postojanje“ u granicama Severne Makedonije i isključivo pod imenom „Ohrid“. Čak je i naglašeno da se ne sme koristiti pojam „Makedonija“, niti bilo koja izvedenica iz tog pojma.
Pravoslavne crkve se često nalaze u raskoraku između doktrine i kanona i realnog stanja na terenu koji je proizvod turbulentne istorije na prostorima na kojima dominantno deluje Pravoslavna crkva.
Nacionalno-ekskluzivističko određenje crkve jeste sporno sa tačke gledišta doktrine i kanona, bilo da je reč o makedonskoj, srpskoj ili ruskoj. Tako da Vaseljenska patrijaršija ima na šta da se pozove, iako je jasno da nisu to motivi za takva ograničenja, već grčko svojatanje pojma „Makedonija“, koje je makedonska država osetila na toliko nivoa do sada.
Makedonski slučaj je, po dvodecenijskoj inerciji neosnovanih analogija, u Crnoj Gori prizvao mogućnost da se pitanje Crnogorske pravoslavne crkve stavi na dnevni red. Analogija bi mogla da se traži isključivo u slučaju da je, na primer, Cetinjska mitropolija samoinicijativno proglasila autokefalnost
Nedoslednost se može očitati i u grčkim eparhijama Vaseljenske patrijaršije u takozvanoj pravoslavnoj dijaspori, ali i u drevnim patrijaršijama poput Aleksandrijske ili Jerusalimske. Kako nam je objasnio jedan sagovornik, svedočimo proizvoljnom tumačenju kasnoantičkih kanona koji se tiču geografskih oblasti u okviru carstva koje odavno ne postoji, a sada se oni po analogiji prenose na zemlje i kontekste za koje njihovi donosioci nisu ni mogli sanjati da će postojati.
Kada je Vaseljenska patrijaršija dodeljivala autokefalnost ukrajinskoj crkvi, zapravo je izvela „kanonsku gimnastiku“, koja zaista jeste sa te strane sporna, pa je zapravo ukinula svoju odluku iz 1686. kako bi sebi dodelila status majke crkve u odnosu na Ukrajinu, pošto je do te godine Kijevska mitropolija bila pod jurisdikcijom Carigrada. I tako se kao majka crkva našla u situaciji da može da prizna autokefalnost.
Makedonski slučaj je, po dvodecenijskoj inerciji neosnovanih analogija, u Crnoj Gori prizvao mogućnost da se pitanje Crnogorske pravoslavne crkve stavi na dnevni red. Analogija bi mogla da se traži jedino i isključivo u slučaju da je, na primer, Cetinjska mitropolija samoinicijativno proglasila autokefalnost.
Na kraju, zamišljena procedura je da posle inicijative majke crkve i uz saglasnost drugih crkava, autokefalnost konačno proglašava i daje vaseljenski patrijarh, kada bi Makedonska pravoslavna crkva, verovatno ne pod tim imenom ako se pita Carigrad, i formalno postala autokefalna.
A do tada ostaje da je patrijarh Porfirije izgovarajući „još jednu radost“ u Skoplju pozdravljen višeminutnim aplauzima i ovacijama. Teško je setiti se kada je srpski velikodostojnik ili bilo ko sa funkcijom koja nosi težinu u nekoj bivšoj republici SFRJ, a da to nije Republika Srpska ili prosrpski deo Crne Gore, dakle među nesrbima, dočekan sa toliko radosti. Možda je pre dvadeset godina to moglo da se zamisli, ali ko je mogao da zamisli da će to biti neko iz crkve? N
Originalna verzija teksta je objavljena u aktuelnom Nedeljniku br. 542
