„Možeš mi oduzeti slobodu, ali ne možeš smrt“: Istorija štrajka glađu u Turskoj

0
EPA-EFE/TUMAY BERKIN

„Znam da sam u pravu i da nisam uradila ništa loše. Nastavljajući da pruža otpor, čovek se oseća jačim“: ovom rečenicom se Ebru Timtik, turska advokatica, oprostila od belgijske koleginice koja ju je posetila u zatvoru Silivri, blizu Istanbula. Dve žene više se neće videti. Nakon „gladovanja do smrti“ od dve stotine trideset i osam dana, Ebru Timtik je preminula 27. avgusta 2020. godine, usred pandemije kovida-19, u bolnici Bakirkoj (Istanbul) u koju je preneta. Osuđena na trinaest godina zatvora zbog „pripadnosti terorističkoj organizaciji“, partiji Revolucionarnog fronta za oslobođenje naroda (DHKP-C), oružanoj organizaciji ekstremne levice, osnovane 1978. godine pod prvobitnim imenom Devrimdži Sol (ili Dev Sol, revolucionarna levica), ova advokatica, stara 42 godine, osuđivala je parodiju pravosudnog sistema čiji je bila predmet i zahtevala pravedno suđenje. Kako bi dobila svoj slučaj, odlučila se za „gladovanje do smrti“ („ölüm orucu“); ono se u Turskoj razlikuje od štrajka glađu (açlik grevi) koji se može prekinuti u bilo kom trenutku. „Gladovanje do smrti“ ima skoro mističan prizvuk a ishod mu je najčešće koban. To je beskompromisan postupak koji obično može da prekine samo pozitivan odgovor vlasti na zahteve.

Tri meseca nakon smrti advokatice, više stotina političkih zatvorenika povezanih sa kurdskim nacionalnim pokretom (1) iz pedesetak zatvora, pokrenulo je „naizmenični“ štrajk glađu na neodređeno vreme. Zahtevaju da se okonča izolacija nametnuta osnivaču Radničke partije Kurdistana (PKK) Abdulahu Odžalanu, koji je već dvadeset i dve godine zatočen na ostrvu-zatvoru Imrah, i bune se protiv sve većih kršenja njihovih prava u turskim zatvorima. Okupljeni u grupe, štrajkači glađu se smenjuju kako bi prethodnicima omogućili da skupe snagu: za kurdski nacionalni pokret ne dolazi u obzir „gladovanje do smrti“. Kada je u julu 2021. godine na njih došao red, trinaest aktivistkinja bliskih PKK-u iz zatvora Elazig stupilo je u štrajk glađu.
 
Poput Bobija Sendsa

Aktivista angažovan u pokretu za nacionalno oslobođenje Kurda i aktivista turske revolucionarne levice, u štrajk glađu neće stupiti na isti način niti iz istih razloga. Isto tako, broj smrtnih ishoda štrajka je niži među pripadnicima prve (šest preminulih za četrdeset godina) nego druge grupe (oko stotinu i pedeset preminulih u istom periodu, uglavnom iz redova DHKP-C-a).

Međutim, početkom osamdesetih, kolektivni štrajkovi glađu su modus operandi koji je zajednički PKK-u i velikom delu grupe ekstremne levice, koja propoveda i vodi oružanu borbu protiv države. Kazne su se dugo izdržavale a uslovi u zatvorima su izuzetno teški aktivistima koje vojna hunta – u prvom redu borbe zapadnog protiv komunističkog bloka – nakon puča izvedenog 12. septembra 1980. godine, hapsi na desetine hiljada.

Ali Gurgoz (2), Kurd i član Kave, organizacije čije je ime nadahnuto kovačem koji se suprotstavio despotskom kralju Dahaku u kurdsko-persijskoj mitologiji, 1981. ima 18 godina. Zatvoren je u čuvenom zlokobnom zatvoru „br. 5“, u Dijarbakiru: „Članovi centralnog komiteta svih nivoa i malo poznate Radničke partije Kurdistana, pokrenuli su prvi kolektivni štrajk glađu“, priča nam (3). „Poput njih, i ja sam bio tri meseca u izolaciji; zapravo, natrpali su više nas u prostoriju veličine metar i po sa dva, lancima su nam vezali noge i zglobove, ophodili su se prema nama kao prema životinjama kojim su bacali hranu i puštali da borave u svojoj pogani.“

Tevfik Eskiizmirliler je aktivista u masovnoj „gevarističkoj“ organizaciji Dev Jol (Revolucionarni put) iz sedamdesetih iz koje će, 1978. godine, poteći Dev Sol a koji će, dalje, naslediti DHKP-C. Uhapšen i mučen, bio je u zatvoru u Istanbulu i Izmiru. Seća se da su štrajkovi glađu pripadnika Irske republikanske armije (IRA) ostavili dubok utisak na njegove drugove, naročito Bobija Sendsa, koji je, nakon šezdeset i šest dana svesnog uzdržavanja od hrane, umro 5. maja 1981. godine u zatvoru Mejz: „Naš filozofski pristup bio je istovetan njegovom.“ Kemal Pir, Hajri Durmuš, Akif Jilmaz i Ali Čiček, svi članovi rukovodstva PKK-a, odbili su 14. jula 1982. godine da uzimaju hranu, i to do same smrti. „Otpor mučenika“ iz dijarbakirskog zatvora „br. 5“ jača popularnost partije u narodu.

Jedna čuvena fotografija prikazuje naredni veliki kolektivni štrajk, iz aprila 1984. godine. Nastala je u sudu u Metrisu, tokom takozvanog „poručničkog“ suđenja: optuženi su bili bivši oficiri koji su se priključili revolucionarnoj levici. Na fotografiji se vide kako ispred sudija stoje u donjem vešu, poređani u jednom redu. Naime, čim su im skinute lisice, a pošto su se već uzdržavali od hrane, oslobodili su se uniformi, protiv čijeg obaveznog nošenja su se pobunili. „Svrha ovog štrajka glađu bila je da se suprotstave vojnom propisu koji se na njih primenjivao i pokušaju države da ih politički prevaspita“, opisuje doktorka političkih nauka Sara Kon, čija se doktorska teza bavi pokretima turskih političkih zatvorenika između 1980. i 2000. godine (4). PKK nije deo tog pokreta, ali učestvuje u jednoj drugoj akciji, sprovedenoj iste godine u zatvoru Dijarbakir, koja će biti jedan od poslednjih zajedničkih štrajkova glađu revolucionarne levice i pokreta za nacionalno oslobođenje Kurda.
Tokom devedesetih, rat između države i PKK-a dostiže vrhunac. Bio je to težak period za aktiviste. Posebni sudovi, pred kojima su se pojavljivali zbog separatizma ili napada na bezbednost države, osuđuju ih na veoma stroge kazne. Štrajkovi glađu tad izražavaju rešenost „da se državi uskrati pravo da ubije, da joj se oduzme skup instrumenata za kažnjavanje, da se ponovo osvoji pravo da se vlada svojim bićem, da se sebi oduzme život. Aktivisti su turskoj državi poslali poruku: Uskraćuješ mi slobodu i, dakle, život, ali nećeš moći da mi uskratiš smrt“, objašnjava istoričar i politički analitičar Hamit Bozarslan. Kažnjeni i tlačeni, pripadnici DHKP-C-a u „gladovanju do smrti“ pronalaze način da odmaknu zatvorske zidove, da se njihov glas čuje i da tako nastave da žive.

Međutim, strategije se udaljavaju jedna od druge. Odžalanov PKK traži svoje priznanje izvan zatvora. Budući da im je prioritet oružana borba, čiji je cilj nezavisan Kurdistan, štrajk glađu je način borbe ali ne uz rizik da se umre: treba se sačuvati za gerilski rat u planinama. Raskorak sa revolucionarnom levicom biva sve veći.

Kako bi usmerila snažne i katkad nasilne ideološke, strateške i taktičke razlike, koje komešaju zatvorenike, kaznena ustanova svakoj političkoj grupi dodeljuje posebnu spavaonicu (koğuş). „Svaku od njih uređuje partija ili organizacija kao pravo društvo u malom koje ima svoje zakone, pravila ponašanja, vlastitu hijerarhiju kao i simbole i zastave: tu vlada atmosfera otpora“, precizira Sara Kon. Zatvor postaje mesto zbližavanja i ubrzane političke indoktrinacije, posebno veoma mladim aktivistima.

Nekadašnji član PKK-a Ajtekin Jilmaz proveo je devet i po godina u zatvoru. Seća se paranoične atmosfere i obračuna PKK-a i DHKP-C-a sa članovima za koje se sumnjalo da su špijunirali, sa onima koji su suviše kritikovali partijsku liniju ili onima čije bi priznanje dovelo do hapšenja drugog člana: „Između 1990. i 2000. godine“, kaže nam, „izbrojao sam najmanje četrdeset ubistava političkih zatvorenika koja su izvršili njihovi zatvorski drugovi, a sasvim je sigurno da ih ima mnogo više.“
 
Zatvorska zajednica

Sredinom devedesetih, Turska želi da stavi tačku na moć radikalne levice u spavaonicama. Izrađuje opsežan plan izgradnje novih zatvora sa individualnim ćelijama. Ukidaju se zajednička dvorišta. Prototip je već bio izgrađen u Eskišehiru, na severozapadu zemlje. Da bi se tome suprotstavio, DHKP-C – čiji je komandos te iste 1996. godine ubio biznismena Ozdemira Sabandžiju u Istanbulu i izvršio više napada na vojne i policijske mete – okuplja više levičarskih revolucionarnih grupa. Ukupno, dve i po hiljade zatvorenika stupa u štrajk glađu od kojih tri stotine pedeset i petoro započinje „gladovanje do smrti“. Jedan video-snimak, napravljen u spavaonicama DHKP-C-a, kruži ispod ruke. Prikazuje izmršavelog člana partije položenog na sto koji je poslužio umesto mrtvačkog odra. Snimci svedoče o pomešanosti vojne discipline, hijerarhije i skoro verske atmosfere koja lebdi tokom ceremonije organizovane u znak poštovanja prema novom „mučeniku“. Kao simbol pripadnosti DHKP-C-u i zato što je, poput mnogih članova ove revolucionarne partije, alevit (5), oko čela je imao crveni povez.
Tadašnja koaliciona vlada, pod islamistom Nedžmetinom Erbakanom, imenuje grupu posrednika s ciljem da pokušaju da ubede zatvorenike da prekinu štrajk glađu. Nakon šezdeset i devet dana i dvanaest mrtvih, plan da se politički zatvorenici prebace u zatvor Eskišehir najzad je obustavljen, a „pilot-ustanova“ čak zatvorena. Vlada je uzmakla. Izuzetno mršavi, obrazujući slovo „V“ u znak pobede, na desetine zatvorenika je iz zatvora prebačeno u bolnice. Oboleli od Vernike-Korsakovljevog sindroma, neurodegenerativne bolesti koju izaziva ozbiljan nedostatak vitamina B1, većina njih će čitavog života imati posledice.

Tako je ojačao sistem spavaonica, o čemu svedoči Ahmet Vural, aktivista komunističke revolucionarne lige Turske (TIKB, marksističko-lenjinističko-hodžaističkog pravca [po albanskom komunističkom vođi Enveru Hodži, na vlasti od 1945. do 1981. godine]), koji je dve godine kasnije uhapšen i odveden u zatvor Umranije: „Prvi sprat zgrade bio je za TIKB a drugi za Uniju revolucionarnih komunista Turske [TKP-ML, marksističko-lenjinističko-maoističkog pravca]. Delili smo prostoriju u prizemlju u kojoj smo kuvali i kupali se. Prostorija je gledala na dvorište; s druge strane nalazila se identična dvospratnica u kojoj su bile druge revolucionarne grupe. Naizmenično smo koristili dvorište od šest sati ujutru do ponoći za vežbanje, igru loptom a uveče smo organizovali koncerte na sazu [tradicionalna turska lauta]“, opisuje Vural. Osim kućnih poslova, jutro je uglavnom bilo posvećeno seminarima i ideološkim predavanjima. Posle podne je bilo zabavnije, kaže bivši politički zatvorenik: „igrali su se šah, tavla, čitala pisma, građanske pa čak i revolucionarne novine koje su nam donosili posetioci.“

Vuralove reči nam zvuče paradoksalno. Njegov opis života političkih zatvorenika više podseća na život u zajednici nego na film Ponoćni ekspres. Istraživačicu Saru Kon to ne čudi. I sama je prikupila takvu vrstu „pozitivnih“ svedočenja koja se, kako kaže, objašnjavaju činjenicom da u očima bivših političkih zatvorenika ove tekovine potiču iz kolektivnih pobeda odnetih nad zatvorskim sistemom. Vural nabraja šta su zatvorenici dobili nakon „gladovanja do smrti“ iz 1996. godine: „Kuvanje namirnica koje su donele porodice, pretres spavaonica jednom u dva meseca koji su vršili čuvari a ne vojnici; gašenje svetla u vreme kada je nama to odgovaralo.“

Ubrzo potom, organizacije radikalne levice sve su usklađenije. Zatvorenici biraju predstavnike zadužene za pregovaranje sa zatvorskom upravom. U stalnoj su, ilegalnoj, vezi sa centralnim komitetom zatvorenika (CMK) sa sedištem u zatvoru Bajrampaša. Komitet u svakom trenutku može da proglasi štrajk glađu u svim zatvorima u zemlji. I dok se u spoljnom svetu rađa građansko društvo, unutar zatvora „osniva se jedan drugi borbeni front koji će srušiti čitave zidove turske zatvorske politike. Do sredine devedesetih, većina pokreta političkih zatvorenika je odnela pobedu“, objašnjava Sara Kon. Naredne dve decenije biće sasvim drugačije.

Islamistički mentor Redžepa Tajipa Erdogana, Erbakan, zbačen je nakon vojnog „postmodernog“ udara, izvedenog 1997. godine. Koalicija pod vođstvom socijaldemokrate Bulenta Edževita ga nasleđuje i započinje sa izgradnjom zatvora ćelijskog tipa, takozvanog „tipa F“. Želeći da u zatvorskoj sredini uspostavi državnu vlast, ministar pravde Hikmet Sami Turk pozvao se na nužnost da se mladi aktivisti sačuvaju od pritiska revolucionarnih grupa. No, u društvu u kojem kolektivno odnosi prevagu nad individualnim, kraj spavaonicama i ustanovljenje ćelija jednako je nepodnošljivo i zatvorenicima i njihovim porodicama.
„Nismo želeli ćelije tipa F“, objašnjava Ildiz Ujgun, bivša štrajkačica glađu iz 1996. godine. „Želeti da neki drug u njoj sve vreme ostane sasvim sam, od svega izopšten, to je kao poželeti mu da umre lud.“
Oko hiljadu zatvorenika, pripadnika više revolucionarnih levičarskih organizacija, 20. oktobra 2000. godine se obavezalo: „U TIKB-u smo mogli da odbijemo da se priključimo štrajku glađu“, priča Vural, „ali time bismo izgubili značaj i odgovornost u partiji. U DHKP-C-u je bilo radikalnije: ako odbiješ, našao bi se zaista izopšten, ne bi više mogao ni da razgovaraš sa drugima.“ Mesec dana nakon početka štrajka, stotinu i deset aktivista DHKP-C-a je otišlo korak dalje i započelo „gladovanje do smrti“, kojem su se priključili mnogi rođaci zatvorenika.
 
Izolacija zatvorenika

Kućerak u gedžekonduu [ilegalno sagrađeno kartonsko naselje] u Armutlu, u Istanbulu, simbol je sukoba države i DHKP-C-a. U njoj, u postelji leže tri mlade žene s crvenim povezom oko glave: jedna od njih, Šenaj Hanoglu, tu je iz solidarnosti sa mužem, zatvorenikom i štrajkačem. Sedeći podno kreveta, njen sin od deset godina svedoči samrtnom ropcu svoje majke. Živeći na vodi sa šećerom, čaju i vitaminima, aktivisti mogu da izdrže više od tri stotine dana. Iako se tako patnja produžava, njome protest zatvorenika i partija postaju vidljiviji. Kao i 1996. godine, pisci i novinari trude se da budu posrednici između zatvorenika, porodica i vlade ne bi li ova napustila projekat individualnih ćelija. Ovaj put, pokušaj je bezuspešan.

Vlada je 19. decembra 2000. godine pokrenula operaciju „Povratak životu“. Opremljeni teškim naoružanjem, helikopterima i buldožerima, komandosi su izvršili juriš na dvadeset kaznenih ustanova sa naređenjem da zatvorenike prebace u zatvore tipa F, ako treba, i silom.
„U zatvoru Umranije, drugovi iz noćne straže su nas upozorili da je započela operacija“, seća se Vural. „Probudili smo sve; na kratkom sastanku CMK-a odlučeno je da postavimo barikade. Srušili smo deo zida, koji nas je razdvajao od drugih zatvorenika, i dogovorili se sa njima. Nagomilali smo dušeke, frižidere, televizore, stolove, ukratko sve što je moglo da uspori ulazak vojske. Izdržali smo četiri dana, praveći maske protiv gasova koje su bacali iz helikoptera. Vojnici su pucali iz mitraljeza, a isekli su nam i struju – srećom, zaboravili su da zavrnu vodu! Tokom ta četiri dana, od metka su poginula četiri druga.“ Ako se u obzir uzmu svi zatvori, operacija „Povratak životu“ bila je pravi pokolj: život su izgubila trideset i dva zatvorenika; stradali su od metka ili su se žrtvovali. Ubijena su i dva žandara. PKK je, u suštini, ostao po strani. Njegovi aktivisti su prebačeni u zatvore tipa F bez protesta. Zatvoren godinu dana ranije, Odžalan traži način da pruži ruku Ankari.

Počev od 2002. godine, nova vlada koju vodi islamsko-konzervativna Partija pravde i razvoja (AKP), nastavlja sa politikom izolacije zatvorenika. Ankara se pravda pozivajući se na zahteve za približavanje Turske Evropskoj uniji. „U teoriji, zatvorska reforma je zapravo dobila odobrenje Unije“, potvrđuje Eliz Masikar, istraživačica u Centru za međunarodna istraživanja (CERI) u Parizu. „S ljudske tačke gledišta, smatra se da individualne ćelije više poštuju privatni život nego spavaonice. Međutim, Evropski komitet za prevenciju torture [povezan sa Savetom Evrope] pozvao je da se izolacija zatvorenika ublaži.“
Dejstvo ukidanja spavaonica vrlo brzo je počelo da se oseća: oslabila je moć političkih organizacija, ustanci, barikade i uzimanje čuvara za taoce skoro su iščezli. Preostali su štrajkovi glađu. S njima se, zbog DHKP-C-a, nastavlja i u zatvoru i van njega, sve dok, najzad, u januaru 2007. godine vlada nije dozvolila da se grupe od po deset zatvorenika susreću i razgovaraju, do najviše deset sati nedeljno. Čak su i oni koji izdržavaju disciplinsku kaznu mogli da koriste to pravo. Organizacija ekstremne levice odnela je malu pobedu.

Međutim, u pogledu uspešnosti, kolektivni štrajkovi glađu kurdskog nacionalnog pokreta imaju drugačiju razmeru od DHKP-C-a: štrajkači su 2012. godine dobili nastavak mirovnih pregovora započetih 2009. godine i dozvolu da se na sudovima govori kurdski.

No, 2015. godine, pošto je shvatio da su, što se tiče izbora, pregovori mnogo više koristili kurdskom nacionalističkom taboru nego njemu lično, turski predsednik ih je naglo prekinuo i preduzeo mere da metodično potkreše kurdsko legalističko krilo. Naoružan znanjem vođenja gerilskog rata u gradskoj sredini, koju je stekao u Siriji protiv Islamske države (ID ili ISIS), PKK, sa svoje strane, podržava „rovovski rat“ mladih aktivista u Turskom Kurdistanu, koje surovo ugnjetavaju vojska i paravojne snage. Do 2018. godine, PKK – kome katkad pomažu Jastrebovi slobode Kurdistana (TAK), čija dejstva imaju moguće civilne žrtve – vrši više atentata sa smrtnim ishodom.
Početkom novembra 2018. godine, Lejli Guven, kurdskoj poslanici iz HDP-a, oduzeta je funkcija; uhapšena, kao i mnogi drugi poslanici i predsednici opština iz te prokurdske partije, odbija da uzima hranu. Priključuje joj se 3.235 zatvorenika iz PKK-a i poslanika iz HDP-a, na slobodi ili u zatvoru. Nakon posete advokata, na zahtev Odžalana – koji nikada nije štrajkovao glađu – svi prekidaju štrajk.

Što se tiče DHKP-C-a, on je od 2007. do 2017. godine radije sprovodio nasilne operacije koje su obuhvatale ubistva policajaca i prodavaca droge, oružane napade i samoubilačke atentate na državne ustanove, policijske stanice ili ispred ambasade Sjedinjenih Država. No, nakon neuspelog državnog udara iz 2016. godine, zatvorska politika je doživela novo ubrzanje (6): počelo se sa izgradnjom 131 novog zatvora, planirano je stotinu dodatnih zavoda, od čega ogroman kompleks u Bursi koji bi mogao da primi 15.000 zatvorenika, dok je u istom periodu broj uhapšenih sa 180.000 porastao na 300.000 (na 83,6 miliona stanovnika), što predstavlja najgoru stopu hapšenja od 47 zemalja Saveta Evrope u 2020. godini. Naime, sa uspostavljanjem vanrednog stanja, represija se udvostručila. Tada je DHKP-C, u ime pitanja od opšteg interesa (povratka otpuštenih univerzitetskih profesora, pravednih suđenja, dozvola za držanje koncerata), ponovo otpočeo sa štrajkovima glađu i „gladovanjem do smrti“.

Međutim, „gladovanje do smrti“ izaziva polemiku, pa i raskol, u Konfederaciji sindikata radnika javnog sektora (KESK) koji isključuje više članova sindikata za koje se smatralo da su bliski DHKP-C-u. Tako, na nivou sindikata, nailazimo na taj taktički i ideološki rascep između kurdskog nacionalnog pokreta, najbrojnijeg i najmoćnijeg dela KESK-a, i DHKP-C-a. „Iza ovog sukoba nazire se drugi: Kurdi [PKK i Partija demokratske unije (PYD)] su se udružili sa Amerikancima u Siriji, dok je DHKP-C, zbog činjenice da su njegovi članovi većinom aleviti, naklonjeniji Asadovom režimu“, objašnjava jedan sindikalista, koji želi da ostane anoniman, i nastavlja: „Sa DHKP-C-om možemo da se složimo oko nekih zahteva, ali kategorički odbacujemo taj žalosni običaj mučeništva, koji sve te mlade ljude šalje u smrt, kao da je to najuzvišeniji revolucionarni čin.“

Često predstavljeni kao inicijative pojedinaca, štrajkovi glađu su zapravo predmet dugih procesa o kojima se odlučuje unutar DHKP-C-a. Prema svedočenjima koja smo mogli da sakupimo, svaki „kandidat“ mora da napiše pismo u kojem objašnjava svoje pobude. Potom, pre no što se centralni komitet ne izjasni, kandidat se „testira“. Biti „odabran“ od strane partije, smatra se privilegijom. Najzad, kad se štrajk glađu preobrazi u „gladovanje do smrti“, uspostavlja se istinska strategija komunikacije i političkog angažovanja.

U gedžonduu u Amutlu, ili onom u Gazi Mahalesiju, u svim siromašnim četvrtima Istanbula gde je DHKP-C dobro pustio korene, ne nedostaje priča o poniženjima koja je partija nanela mladim aktivistima, često ženama, koji su izneverili i napustili „gladovanje do smrti“. Pozivajući da im se pljune u lice, da se prokunu ili čak linčuju, leci ih optužuju da su izdali već mrtve drugove. Da bi sačuvala život, jedna od tih mladih žena je morala da se iseli u Švajcarsku. Uglavnom im se prebacuje da kvare revolucionarnu sliku partije. „U političkoj svesti tih aktivista, važno je pokazati moralnu nadmoć i prikriti strategijsku slabost kako partije, tako i pojedinca“, precizira Hamit Bozarslan.
 
Logika samožrtvovanja

Da li se smrt četiri člana DHKP-C-a (7) 2000. godine, nakon „gladovanja do smrti“, mogla izbeći? Dve godine ranije, to je bio slučaj sa univerzitetskom profesorkom Nurije Gulmen i učiteljem Semihom Ozakčom. Otpušteni sa svojih funkcija i uz zabranu putovanja, zahtevali su da se vrate u državni obrazovni sistem. Najzad, posebna žalbena komisija ustanovljena za vreme vanrednog stanja, navela je da će razmotriti njihov zahtev. Nisu povratili svoja radna mesta ali su, nakon tri stotine dvadeset i četiri dana, prihvatili da ponovo uzimaju hranu.

Drugim rečima, izvesna doza pragmatizma mogla je odneti prevagu pri vladi i dovesti do toga da i aktivisti budu pragmatični. Ibrahim Kaboglu, ugledni pravnik i narodni republikanski poslanik (CHP, kemalistička opozicija), više puta je pokušao da se, na zahtev roditelja štrajkača glađu, zauzme kod vlade. No, „čim bismo hteli nešto da izustimo, odmah bi nas nazvali teroristima; sve je zamka“, objašnjava, žaleći što njegova stranka, CHP, „nije vodila smeliju i sistematičniju politiku podrške štrajkačima. Smatram da na nas ne treba da utiče njihova pripadnost DHKP-C-u, nego treba da poštujemo pravo“.

Dakle, cilj DHKP-C-a je da iznese problem na međunarodnu scenu. Tako je slučaj Ebru Timtik i više njenih levičarski orijentisanih kolega iz Udruženja naprednjačkih advokata, takođe članova Advokata naroda (bliskih DHKP-C-u), naišao na odjek u evropskim advokatskim komorama. Advokatica Rusen Ajtak, koja živi u Parizu, od 2013. godine prati njihovo suđenje: „Jasno je da smo svedoci toga da se njihova advokatska profesija i način na koji je obavljaju proglašavaju kriminalnom delatnošću.“ Poput poslanika CHP-a, pravnika Ibrahima Kaboglua, belgijska advokatica Žio, koja je posetila Ebru Timtik u zatvoru Silivri, takođe smatra da je politička pripadnost štrajkača koji „gladuju do smrti“ sporedno pitanje: „Nismo raspravljali o tome da li pripadaju ili ne DHKP-C-u; to bi značilo da idemo naruku turskoj vladi. Bitno je pravedno suđenje i odbrana prava na odbranu.“

Mogu li štrajkovi glađu i „gladovanje do smrti“, suočeni sa islamskom i nacionalističkom nepomirljivošću, represijom i rušenjem države prava, i dalje biti oružje protesta? Izvesno je da za razliku od DHKP-C-a, PKK to oružje pre koristi na strateški nego na mističan način. Iako ima dvadeset i pet puta više smrtnih slučajeva i na hiljade doživotno oštećenih osoba, izgleda da je DHKP-C u samožrtvovanju pronašao svoju snagu.

U suštini, čin pristalica „gladovanja do smrti“ iz DHKP-C-a poprimio je skoro versku razmeru. On sad prebrojava svoje mučenike, ima svoja pravila ponašanja, svoje legende. I svoja spomen-mesta na grobljima. Turske vlasti ne žele tu simboliku. Pre nekoliko godina, samo što smo počeli da snimamo grob jednog aktiviste DHKP-C-a, preminulog zbog „gladovanja do smrti“, pojavilo se dvadesetak vojnika i uzelo na nišan i nas i mladićeve roditelje, anatolijske seljake, koji su došli da se poklone senima svog deteta.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime