Monsuni i žeđ: U Indiji je vode ili previše ili premalo, i za to su krive klimatske promene

0
(Bryan Denton for The New York Times)

Monsun ima centralnu ulogu u životu Indijaca. Pojavljuje se u drevnoj poeziji na sanskritu i u bolivudskim filmovima. Od njega zavisi kakva će biti godina za milione poljoprivrednika koji se nadaju da će im kiša nahraniti polja. Od njega zavisi šta će se jesti. On ima sopstvenu muziku.

Klimatske promene se sada igraju i sa monsunom; sezonske kiše su obilnije i nepredvidivije. Još gore, zbog kratkovidih vladinih politika, milioni ljudi nemaju nikakvu zaštitu u doba klimatskih katastrofa, naročito siromašni.

Posle godina suše, Fakir Mohamed, poljoprivrednik koji se bori za opstanak, zuri u svoje kukuruzno polje koje su razorile napasti i zakasnele kiše. Radžešri Čavan, švalja iz Mumbaha, morala je da za vreme ovogodišnjeg žestokog monsuna izbacuje vodu iz poplavljenog stana ne jednom, već dva puta. Jezera u kojima se kišnica nekad zadržavala u Bangaloru sada su pretrpana plastikom i otpadom.

Ljudi se snalaze sa vodom koju mogu da pronađu. Okupljaju se oko smrdljivog potoka jer je to sve što imaju. U Delhiju se klanjaju reci koju smatraju svetom, iako je pokrivena toksičnom penom iz industrijskih pogona. U Čenaju, gde iz kuhinjskih česmi voda nije kapnula mesecima, žene trče stepeništem sa neonskim plastičnim činijama pod ruku čim čuju da je cisterna s vodom zagrebala asfalt u njihovoj ulici.

Kiše su sve sumanutije. Ove godine, u Indiji je septembar bio vlažniji nego u poslednjih sto godina; više od 1.600 ljudi stradalo je u poplavama, a do trenutka kada je počela berba u oktobru, delovi zemlje i dalje su bili poplavljeni.

Ono što predstavlja dodatnu nevolju je što su ekstremne padavine sve učestalije i sve ekstremnije. Tokom poslednjih stotinak godina, broj dana sa velikom količinom padavina je porastao, a između njih se sušni periodi protežu sve duže. Sve su ređe sigurne i stabilne padavine koje će pouzdano prodreti u zemljište. Ovo je katastrofalno za zemlju koja najveću količinu neophodne vode dobija iz oblaka.

Problem je akutan u siromašnom centralnom pojasu Indije: tokom poslednjih 70 godina, ekstremne padavine su se na ovom području utrostručile, dok je ukupna količina padavina na godišnjem nivou niža.

“Globalno zagrevanje je uništilo koncept monsuna”, kaže Ragu Murtugude, naučnik sa Univerziteta u Merilendu i autor istraživanja o vremenskim obrascima u Indiji. “Moramo da odbacimo prozu i poeziju koja je pisana milenijumima i počnemo da pišemo novu.”

Indijska politika zaštite od suša – Himalaji – takođe je ugrožena. Veličanstveni planinski venac će, prema predviđanjima, izgubiti trećinu leda do kraja ovog veka ukoliko emisija štetnih gasova nastavi da raste trenutnim tempom.

Ali, kako naučnici navode, nije čitava krivica na klimatskim promenama. Decenije pohlepe i neadekvatnog upravljanja daleko su veći krivac. Nekada raskošne šume koje su pomagale da se padavine zadrže i dalje se krče. Betoniraju se potoci i jezera. Vlada subvencijama podstiče prekomernu eksploataciju podzemnih voda.

Budućnost nije svetla za 1,3 milijarde stanovnika u Indiji. Do 2050. godine, prema procenama Svetske banke, ekstremne padavine u kombinaciji sa sve višim temperaturama ugroziće životni standard skoro polovine stanovništva u ovoj zemlji.

Okrutna, vrela leta

Oblast Maratvada koja se proteže preko zapadne Indije, poznata je po svojim okrutnim, vrelim letima. Maltene nema reka u njoj, što znači da se stanovnici Maratvade skoro u potpunosti oslanjaju na monsun da im napuni bunare i nahrani zemljište.

Maratvada je, takođe, za nauk, dokaz da odluke vlade koje nemaju nikakve veze sa klimatskim promenama mogu da imaju duboko bolne posledice u dobu klimatskih promena.

U oktobru, svega nekoliko nedelja pre sezone berbe, Fakir Mohamed (60) hvalio se malim parčetom zemlje koje pripada njegovoj porodici. Drvo nima stajalo je nasred polja. Lezite ispod njega, rekao je Fakir ponosno, i nikada se nećete razboleti.

Za njegovu zemlju ne može se isto reći. Kiše u poslednjih devet godina nije bilo ni blizu dovoljno. Ove godine je zakasnila, a žedna zemlja ju je popila do poslednje kapi. A onda su Mohamedov kukuruz napale bube i sve je nestalo u treptaju oka.

“Radili smo toliko naporno”, kaže. “Ali nećemo imati ništa.”

(Bryan Denton for The New York Times)

Ovogodišnje kiše nisu učinile ništa po pitanju pijaće vode. Čak i pred kraj monsuna, Mohamedov bunar bio je suv. Nasip koji je izgrađen da zadržava pijaću vodu za okolna sela sada nije služio ničemu osim kravama da na njemu pasu.

Voda je toliko dragocena da su žene iz njegove porodice pile po pola čaše kad su žedne. O tuširanju svakog dana nema ni govora; voda se čuva za decu da u školu idu čista i sveža.

Kada su nervozne, šamaraju decu koja slučajno prospu vodu.

Svakog dana četiri državne cisterne pristižu da selo snabdeju vodom. To je, međutim, tek delić onoga što je selu potrebno.

Količina padavina na godišnjem nivou od pedesetih je opala sa 15 odsto u čitavoj Maratvadi. U istom razdoblju, provale oblaka u kojima velike količine kiše padnu za kratko vreme, učestalije su tri puta.

U Maratvadi je u istom periodu, kao i u ostatku Indije, procvetao uzgoj jednog od najžednijih useva na svetu: šećerne trske.

Niže od Mohamedovog sela, na zemlji koja se vodom snabdeva iz brane uz potok, seljaci su zasadili hektare šećerne trske.

Vlada subvencioniše struju i podstiče poljoprivrednike da ispumpavaju podzemnu vodu za polja šećerne trske. Državne banke nude povoljne pozajmice, neretko i otpisuju kredite, naročito kada političari traže glasove. Ove godine je vlada odobrila skoro 880 miliona dolara subvencija za šećerne mlinove koji se neretko nalaze u vlasništvu upravo političara.

Proizvodnja šećerne trske raste brže od bilo kog drugog useva otkada je Indija 1947. godine stekla nezavisnost od Velike Britanije.

Neukrotiva reka Miti

Prikaz hindu boga Ganeše koji visi iznad uskog hodnika Savite Vilas Kasurde, trebalo bi da drži sve nevolje dalje od Savitine porodice.

Ne može se reći isto i za reku Miti, koja teče svega nekoliko pedalja od Savitinih vrata. Njen put se menja kako duva vetar u Mumbaju, gradu sa 13 miliona stanovnika.

U Miti se izlivaju otpadne vode i smeće. Na zemlji kojom je ona nekada tekla izgrađeni su neboderi, dok su na njenim ivicama, opasno blizu, ostale radničke enklave. One su prve na udaru kada padne kiša i one najviše stradaju.

Savite je već veteranka. Kada se nivo vode podigne, ona na vrh najvišeg stola penje frižider, isključuje iz struje televizor i umotava dečje knjige i sveske u plastiku. Kada joj voda dođe do kolena, sve nosi u spavaću sobu na drugom spratu kuće.

U Mumbaju je ove godine palo više kiše nego u poslednjih 65 godina, a naročito je snažno udarila čak nekoliko puta ove sezone.

Posle svake poplave, kad voda počne da se povlači, svi se vraćaju da izvuku vodu iz svojih kuća. Nekad se, dok kiša pada, svi sklanjaju u škole koje se pretvaraju u skloništa. U prljavoj vodi razmnožavaju se komarci. Uvek postoji rizik od izbijanja epidemije tropske groznice.

To je ono o čemu je Radžešri Čavan brinula usred poplave. Uspela je da spase svoju šivaću mašinu, ono od čega zarađuje za život, dva puta ove godine kada joj je poplavljen stan. Morala je da baci džak pirinča i odeću svoje dece.

Razbesnela se zbog političara koji dolaze samo kad su im potrebni glasovi. Čak je i jedan vrhovni funkcioner bio ovde početkom godine, kaže Radžešri. Obećao je nove kuće za ljude u ugroženim delovima grada. Otišao je pošto je pet porodica dobilo simbolične ključeve od plastike.

Pišu BRAJAN DENTON i SOMINI SENGUPTA

© 2019 The New York Times