Kao dete ambasadora, Madlen Olbrajt živela je u prostranoj kući, na Bulevaru kralja Aleksandra, svega nekoliko stotina metara od Narodne skupštine. Živeli su u trospratnici – samo u prizemlju bile su službene prostorije – i imali batlera, šofera, kuvara i nekoliko kućnih pomoćnica.
Na zabavama koje je ambasada priređivala, Madlen Olbrajt bila je redovno prisutna, obučena u slovačku narodnu nošnju koju i dalje čuva.
Josef Korbel bio je veoma zainteresovan za jugoslovenske narode – cinici bi rekli da ni nju to nije napustilo, decenijama kasnije. Terao je sagovornike da mu se poveravaju, pa je tako saznao sve o ožiljcima iz rata. Znao je, piše Madlen Olbrajt, da Srbi ne mogu da zaborave “ratne masakre koje su počinili Hrvati” i da “strahuju od erozije nacionalnog identiteta u velikoj zemlji”. Hrvati, s druge strane, nisu želeli Jugoslaviju, već sopstvenu zemlju, slično su mislili i mnogi Slovenci.
“Moj je otac razvio veliku ljubav prema Srbima i drugim Jugoslovenima, ali je očajavao zbog njihove nemogućnosti da žive zajedno”, piše u “Praškom proleću”.
Josef Korbel ostao je, ipak, bez mnogo prijatelja. Većina je bila prestrašena – nova komunistička vlast stavila je sve pod šapu, pa mnogi nisu želeli ni da se pojavljuju sa diplomatama. Jedan prijatelj poverio se Korbelu da je prestao da ga posećuje jer su mu tražili da špijunira čehoslovačkog ambasadora. Neki drugi poznanici, poput Ribnikara, bili su partizani, pa ni s njima više nije bilo toliko čestih večera.
Ne bi li zaštitili ćerku od “otrovnih političkih intriga”, roditelji Madlen Korbelove zamolili su Blanku, dvadesetogodišnju devojku iz Praga, da živi sa njima u Beogradu, i da brine o Madlenki i o maloj Kati. U slobodno vreme, porodica je najčešće odlazila “tatrom”, crnim automobilom čehoslovačke proizvodnje, na Avalu, gde se žena koja će predvoditi bombardovanje Beograda tačno pola veka kasnije, tih dana bezbrižno savladavala stepenice čuvenog spomenika Neznanom junaku.
Jedan od najčešćih gostiju u zgradi ambasade bio je Jan Masarik. Jednom prilikom, Masarik je došao do Madlenkine majke, pre jednog prijema kod Tita, i zatražio zavoj. “Treba mi”, rekao je, “ne želim da se rukujem sa komunistima”.
CEO TEKST PROČITAJTE OVDE
