“Mogli smo da budemo kao Grčka, a završili smo kao…”: 30 godina od pada Berlinskog zida – Čitajte u Nedeljniku

U novom Nedeljniku čitajte veliku analizu o padu Berlinskog zida i kako bi Srbija danas izgledala da je taj zid pao i kod nas

4

Da je raspad Jugoslavije imao veze s ekonomijom, zar ne bi Ante Marković pobedio na izborima? Šta bi bilo sa Srbijom da je Milošević uoči čuvenog mitinga na Gazimestanu, koji se odigrao par meseci pre pada Berlinskog zida, odlučio da prvi u SFRJ raspiše višestranačke izbore, a ne one „nameštene“? Šta bi bilo da je u razrešenje jugoslovenske krize ušao kao onaj bankar koga su videli kao zapadnog đaka?

Američka diplomatija je 1989. godine pritiskala Srbiju zbog pitanja ljudskih prava na Kosovu, a jednako se – što se može pročitati u otvorenim izveštajima CIA iz tog perioda – postavljalo pitanje Srba u Hrvatskoj. Amerika je u to vreme baš Jugoslaviju videla kao svoj poligon na putu za Rusiju. Svedočili su kasnije učesnici brojnih pregovora sa Zapadom, a to se može pročitati i u arhivima CIA iz tog vremena, da je u američkom interesu bilo da se očuva Jugoslavija u nekom obliku, ali ne onako kako je Milošević to zamislio.

Na stolu je – može se i tako tumačiti – bilo da se Srbija odluči da li je za istorijski ili etnički princip u rešavanju jugoslovenske krize, a Milošević je birao po potrebi. I birao pogrešno.

Ono što je zanimalo Zapad, sa Amerikom na čelu, bilo je otvaranje tržišta Rusije i zemalja Istočnog bloka.

U alternativnom scenariju, prema najpozitivnijim projekcijama, Srbija bi uz ostale jugo-državice, bila prva u koloni zemalja u koje bi ulazio kapital…

U realnom scenariju svaki dolazak stranog investitora je posmatran kao „rasprodaja imovine“, te je naša ekonomija prošla kao taj „jugo“.
Jedan ekonomski statistički podatak koji je nedavno objavljen možda je sasvim dovoljan i onima koji ne znaju ništa o poslednje tri decenije da pokaže ko je u jugoistočnoj Evropi krenuo kakvim putem posle rušenja Berlinskog zida.

Prema podacima Svetske banke ekonomski rast Srbije – preciznije pad – u periodu od 1990. do 2018. godine iznosi „minus 11 odsto“. U zemljama iz regiona i šireg okruženja još samo Bosna i Hercegovina ima negativan „učinak“ od „minus 1 odsto“.

Kosovo koje se zasebno posmatra u ovim analizama ima rast u datom periodu od 129 odsto, dok Crna Gora koja je oko polovine ovog perioda provela u državnoj zajednici sa Srbijom ima rast od 70 odsto, što je malo manje od Rumunije (80%) i malo više od Bugarske (67%). Makedonija beleži rast od 31 odsto, Hrvatska 58 odsto, a Turska od čak 239 odsto. U zemljama bivše Jugoslavije Slovenija je na prvom mestu sa 98 odsto…

U novom Nedeljniku čitajte veliku analizu o padu Berlinskog zida i kako bi Srbija danas izgledala da je taj zid pao i kod nas

CEO TEKST U NOVOM NEDELJNIKU KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA 7. NOVEMBRA, ILI U DIGITALNOM IZDANJU NA NOVINARNICA.NET

4 KOMENTARA

  1. Da smo mogli, uradili bi. Odavno nema prilike za popravni. Srbi i danas obožavaju sopstvene upropastitelje iz devedesetih. Draza im je sopstvena ispendrečena gola gu*ica, od mira i punog frižidera. A, nirvanu dožive kad komšija dobije bar jedan pendrek više.

    • Brale, tvoj dragi Sloba milogorac je saplitao gospodu sa Zapada, ali su oni sapleli njega i, onako usput, sve nas Srbe. Ovo danas je repriza viđenog, samo će sad kolovođe pobeći kod Putina, a mi ćemo još jednom nadrljati, definitivno. Za deset godina, ovde će ostati samo glupe botine i nepismena raja. U društvu sa novim stanovnicima Srbije. Pakistancima, Avganistancima, Iračanima…

  2. Procene svetske banke iz 2012, govore da bi da raspada i rata nije bilo, Jugoslavija bila 7. najveca ekonomija Evrope, bitan faktor unutar EU i veza sa istokom/Afrikom, cak da bi i sam Bliski istok bio dosta stabilniji usled posredstva Jugoslavije u resavanju kriza.
    I da u 2012, BDP po glavi stanovnika bi bio manje vise kao onaj koji ima Juzna Koreja, dok bi ekonomija bila veca od Austrije, manja od Svedske u tom trenutku. Sad zamislite, EI, FAP, IMT, IMR, Genex, ikarbus, DMB itd, itd…Strateska partnerstva i investicije, a ne korupciona privatizacija koju smo imali…
    Mogli smo do Tokija, ali, istorija je bitnija od buducnosti.

POSTAVI KOMENTAR

Unesite komentar
Unesite ime