VAŠINGTON – “Prvo, ne volimo da nas nazivaju ‘izbeglicama’”, napisala je Hana Arent 1943. Dotad je već bila u Njujorku. Deceniju ranije izbegla je iz rodne Nemačke. Pošto je provela godine u Parizu, sa drugim Jevrejima poslata je u logor. Pobegla je, domogla se Portugalije, a potom i Amerike.
U eseju “Mi izbeglice” koji je napisala 1943. godine dok je bila bez zemlje i korena, pokušala je da dokuči svoje mesto u gomili nevinih raseljenika. “Pakao više nije religiozno verovanje ili fantazija, već nešto stvarno poput kuće, kamena ili drveta”, pisala je ona. “Očigledno niko ne želi da zna da je savremena istorija stvorila novu sortu ljudskih bića – onu koju neprijatelji smeštaju u koncentracione logore.”
Prema procenama Ujedinjenih nacija, danas u svetu živi 25,9 miliona izbeglica, više nego što ih je ikada bilo još od Drugog svetskog rata, dvostruko više nego 2012. godine, i to bez nedavno raseljenih građana Venecuele (procenjuje se da je oko četiri miliona ljudi napustilo tu zemlju).
Svako od njih ima pravo na sigurnost i azil prema Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, ali je malo onih koji to i dobiju.
To su životi od kojih je sačinjena dirljiva izložba “Toplota drugih sunaca” u Vašingtonu. U Muzeju Phillips Collection izložena su dela 75 umetnika.
Pristup migracijama inspirisan je “Serijom o migracijama” Džejkoba Lorensa iz 1941. godine i njegovim prikazima unutrašnjih migracija Afroamerikanaca.
Nova izložba fokusira se na određenu vrstu migranata: izbeglice koje ne prelaze granice u potrazi za nekakvim novim prilikama, već iz straha za goli život. U njenom središtu je Mediteran, epicentar ovodecenijske izbegličke krize. Većinu izbeglica čine Sirijci – čak 6,7 miliona. Crteži u gotskom maniru umetnice Ane Boghiguan prikazuju Sirijce zapadno od Bejruta, dok je kineski umetnik Lju Sjaodong u svom ateljeu na Lezbosu oslikao nasmejane i zabrinute Sirijce. Drugi, poput meksičkog foto-reportera Giljerma Arijasa, bave se migracijama u Ameriku.
U prostoriji sa četiri Rotkove apstrakcije (Rotkova porodica i sama je izbegla iz Rusije) puštaju se razgovori sa meksičkim migrantima.
Vrednost ove izložbe nalazi se u preplitanju iskrenih prikaza izbeglica sa smirenijim i apstraktnijim umetničkim delima. Oni potcrtavaju doživljaj umetnosti u proteklom veku u kojem izbeglice više nisu nekakvi autsajderi na obodima globalne kulture, već njene centralne figure.
Na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji izbeglička kriza je takođe važan motiv. “Barca Nostra” Kristofa Bišela, švajcarskog umetnika, predstavlja pravi čamac u kojem se udavilo stotine migranata.
Hana Arent pisala je da se priroda izbeglica sa njenom generacijom promenila. “Mi nismo počinili nikakva zlodela”, napisala je 1943. “Većina nas nikada ni u snu nije imala nikakve radikalne stavove.”
Izbeglištvo je bilo nužnost života, a jevrejske izbeglice poput Hane Arent, Ajnštajna, Frojda, Adorna i Levija Štrausa preoblikovali su temelje umetnosti i društva.
“Moderna zapadnjačka kultura je velikim delom plod egzila, emigranata i izbeglica”, napisao je palestinsko-američki filozof Edvard Said koji je iz Jerusalima prebegao u Kairo neposredno pred uspostavljanje izraelske države. Kinematografija Bilija Vajldera, Frica Langa, Marlen Ditrih i Miloša Formana. Romani Tomasa Mana, Vladimira Nabokova i Herte Miler. Muzika Fredija Merkjurija, Glorije Esteban i M.I.A. Sve su to dela izbeglica.
“Toplota drugih sunaca” zamišlja samu modernu umetnost kao svojevrsni izbeglički kamp u kojem se očaj i inertnost prepliću sa uspomenama na dom i porodicu. Ova izložba sadrži dela nepodnošljivo patetična, poput video-snimka turskog umetnika Erkana Ozgena u kojem gluva i nema deca beznadežno pokušavaju da objasne šta su preživeli od Islamske države.
Još važniji način da ukažemo na zanemarivanje je da konačno otkrijemo da smo i sami naslednici izbegličkih priča.
To je strategija jednog od remek-dela današnje krize: film “Tranzit” nemačkog reditelja Kristijana Pecolda koji besprekorno transponira roman iz 1942. o izbeglicama očajnim da uteknu nacističkoj okupaciji Marselja na današnju Francusku. On govori jednostavnim jezikom: ignorisanje bespomoćnih je neoprostivo, ali ništa novo.
© 2019 The New York Times
Tagovi
